Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Apelacionog suda u Nišu u delu o naknadi nematerijalne štete zbog neosnovane osude, nalazeći da je sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1030/2013
25.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . M . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća , održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 399/12 od 12. decembra 2012. godine, u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 399/12 od 12. decembra 2012. godine, u delu navedenom u tački 1. i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 13896/10 od 5. decembra 2011. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 11. februara 2013. godine, preko punomoćnika Đ . B, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 399/12 od 12. decembra 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov zahtev za naknadu štete zbog neosnovane osude, sa obrazloženjem da "naše pozitivno zakonodavstvo ne priznaje ovaj vid štete i ne predviđa odgovornost države da je naknadi", te da on nije dokazao uzročnu vezu između štetne radnje i štete. Podnosilac smatra da je izneto stanovište suda neosnovano i nezakonito, imajući u vidu odredbe člana 556. Zakonika o krivičnom postupku, te da su mu stoga povređena navedena ustavna prava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ukine osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu štete u visini od 15.000 evra koja mu je pričinjena opisanim postupanjem nadležnih organa.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 13896/10 od 5. decembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Z. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati određene novčane iznose. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Nišu Kž. 147/09 od 30. aprila 2009. godine oglašen krivim za krivično delo iz člana 348. stav 1. KZ RS i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od tri meseca. Rešenjem Opštinskog suda u Nišu Kv. 1654/09 od 15. decembra 2009. godine dozvoljeno je ponavljanje predmetnog krivičnog postupka i obustavljeno je izvršenje kazne zatvora, nakon čega je rešenjem tog a suda K. 2383/10 od 6. jula 2010. godine obustavljen krivični postupak protiv okrivljenog Z . M . zbog odustanka OJT od krivičnog gonjenja, pa su okrivljenom rešenjem od 30. decembra 2010. godine dosuđeni troškovi krivičnog postupka. U obrazloženju prvostepene parnične presude je navedeno da je sud iz iskaza tužioca, kome je "dao veru", utvrdio da je tužilac "zbog navedenog pretrpeo materijalnu štetu na ime paušala, takse za 2 izjave, uverenja o registraciji lovačke puške i legalizacije oružja ... da je pored toga doživeo i nematerijalnu štetu, jer je bio odbornik skupštine opštine N . B, da i sada vrši tu izbornu dužnost, da mu je zbog toga povređena čast i ugled, da su mu naneti duševni bolovi koje i dalje trpi...". Ističući da je tužilac, saglasno članu 561. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, mogao od suda da zahteva dostavljanje saopštenja o neosnovanosti osude organu u kome radi, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan jer nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete iz člana 560. pomenutog zakona, i to kako za materijalnu štetu, budući da su tužiocu dosuđeni troškovi krivičnog postupka na ime zastupanja od strane advokata, paušala, sudskih taksi za overu dve izjave, administrativnih taksi za izdavanje dva uverenja i takse za overu molbe, tako i za nematerijalnu štetu jer tužilac nije bio u pritvoru niti je započeo izdržavanje kazne zatvora.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, isključivo osporavajući pravilnost ocene suda o neosnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štete. Žalbom je traženo da viši sud preinači nižestepenu presudu tako da usvoji zahtev za naknadu nematerijalne štete ili da ukine ožalbenu odluku i vrati predmet na ponovni postupak.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 399/12 od 12. decembra 2012. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Citirajući odredbe člana 556. stav 1. i člana 561. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te ističući da se pravo na naknadu štete, uz ispunjenje krivično-pravnih uslova propisanih pomenutim zakonom - postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je licu izrečena krivična sankcija ili je oglašeno krivim a oslobođeno od kazne i okončanje postupka po vanrednom pravnom leku u korist pravnosnažno osuđenog obustavljanjem postupka, odnosno donošenjem oslobađajuće ili odbijajuće presude, može ostvariti pod uslovom da je šteta nastala i da je posledica neosnovane osude, drugostepeni sud zaključuje da u slučaju obustave postupka, licu protiv kojeg je vođen krivični postupak ne pripada naknada štete prouzrokovane vođenjem tog postupka, ni po odredbama Zakonika o krivičnom postupku, niti po drugim propisima. Drugostepeni sud dalje ističe da "naše pozitivno zakonodavstvo ne priznaje ovaj vid štete i ne predviđa odgovornost države da je naknadi", te da se okrivljenom, u tom slučaju, priznaju samo nužni izdaci i troškovi branioca. Pored toga, Apelacioni sud nalazi da tužilac nije dokazao uzročnu vezu između štetne radnje i štete, odnosno način na koji su se "manifestovale posledice u jednom od vidova nematerijalne štete" iz člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tužilac pre navedenih događaja bio odbornik Skupštine opštine N. B, te da i dalje vrši tu dužnost.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude ima lice prema kome je bila pravnosnažno izrečena krivična sankcija ili koje je oglašeno krivim a oslobođeno od kazne, a docnije je povodom vanrednog pravnog leka novi postupak pravnosnažno obustavljen ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena, osim ako je do obustave postupka ili presude kojom se optužba odbija došlo zbog toga što je u novom postupku oštećeni kao tužilac, odnosno privatni tužilac, odustao od gonjenja, ili što je oštećeni odustao od predloga, a do odustanka je došlo na osnovu sporazuma sa okrivljenim i ako je u novom postupku rešenjem optužba odbačena zbog nenadležnosti suda, a ovlašćeni tužilac je preduzeo gonjenje pred nadležnim sudom (član 556. stav 1.); da ako je slučaj na koji se odnosi neosnovana osuda ili neosnovano lišenje slobode nekog lica prikazivan preko sredstava javnog obaveštavanja i time bio povređen ugled tog lica, sud će na njegov zahtev, objaviti u novinama ili drugom sredstvu javnog obaveštavanja saopštenje o odluci iz koje proizlazi neosnovanost ranije osude, odnosno neosnovanost lišenja slobode, a ako slučaj nije prikazivan preko sredstava javnog obaveštavanja, ovakvo saopštenje će se, na zahtev tog lica, dostaviti državnom organu, organu teritorijalne autonomije ili organu lokalne samouprave, preduzeću, drugom pravnom ili fizičkom licu kod koga je lice u radnom odnosu, a ako je to za njegovu rehabilitaciju potrebno - društvenoj ili drugoj organizaciji, te da posle smrti osuđenog lica, pravo na podnošenje ovog zahteva pripada njegovom bračnom drugu, deci, roditeljima, braći i sestrama, kao i to da se zahtev iz stava 1. ovog člana može podneti i ako nije podnesen zahtev za naknadu štete (član 561. st. 1. i 2.).

Članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te imajući u vidu da se navodi o povredi označenog ustavnog prava svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni merodavnog prava , Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe tako da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe tj. od činjenice da se u istoj isključivo citiraju razlozi na kojima je zasnovana osporena odluka o neosnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štete, te posebno imajući u vidu da podnosilac u žalbenom postupku nije osporavao prvostepenu odluku u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, u kontekstu istaknute povrede prava na pravično suđenje ispitivao da li je drugostepeni sud, odlučujući o podnosiočevoj žalbi, arbitrerno primenio materijalno pravo na njegovu štetu.

Ustavni sud konstatuje da se obrazloženje osporene presude o neosnovanosti podnosiočevog zahteva za naknadu nematerijalne štete zasniva na dva razloga: prvom - nepostojanju zakonskog osnova za traženu naknadu, i drugom - nedokazanosti uzročne vez e između štetne radnje i štete, odnosno nedokazanosti načina na koji su se manifestovale posledice povrede u jednom od vidova nematerijalne štete.

Imajući u vidu razloge na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su uslovi za ostvarivanje prava na naknadu štete zbog neosnovane osude propisani članom 556. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku. Prema pomenutoj zakonskoj odredbi, za ostvarivanje prava na naknadu štete potrebno je da su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je licu izrečena krivična sankcija, ili kojom je lice oglašeno krivim, a oslobođeno od kazne i okončanje postupka po vanrednim pravnim lekovima u korist osuđenog pravnosnažnim obustavljanjem krivičnog postupka ili donošenjem odbijajuće ili oslobađajuće presude. Dakle, pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude ima osnov u odredbama krivičnog procesnog zakona. Međutim, osim navedenih pretpostavki koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku, za ostvarivanje ovog prava potrebno je da se ispune opšte građansko-pravne pretpostavke naknade štete, a to je postojanje štete kao posledice neosnovane osude, pri čemu je teret dokazivanja ispunjenosti ovih pretpostavki na oštećenom. Kada je u pitanju nematerijalna šteta, pravična naknada se, saglasno članu 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dosuđuje i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti na način i pod uslovima propisanim ovom zakonskom odredbom. Pri tome, nematerijalna šteta se manifestuje u duševnim bolovima koje oštećeni trpi, što znači da je postojanje duševnog bola pretpostavka za ostvarivanje ovog prava. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća i na zaključak sa zajedničke sednice Saveznog suda, vrhovnih sudova republika i autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda od 15. i 16. oktobra 1986. godine, prema kojem se pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju fizički bol, psihički bol i strah, pa se stoga oštećenom novčana naknada može dosuditi samo kad se povreda manifestovala u jednom od navedenih vidova te štete i pod uslovom da jačina i trajanje bolova i straha i druge okolnosti to opravdavaju, da bi se kod oštećenog uspostavila narušena psihička ravnoteža. Imajući u vidu da su se i prvostepeni i drugostepeni sud u svojim odlukama pozvali i na član 561. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da je pomenutom zakonskom odredbom predviđeno pravo neosnovano osuđenog lica da nezavisno od zahteva za naknadu štete, traži i "moralnu reparaciju" - neimovinsku naknadu zbog neosnovane osude koja u suštini predstavlja određeni vid rehabilitacije.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud, i pored toga što se pozvao na član 556. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te naveo pozitivne krivično-pravne pretpostavke koje moraju biti ispunjene za ostvarivanje prava na naknadu štete zbog neosnovane osude, izveo pravni zaključak "da u slučaju obustave postupka, licu u odnosu na koga je vođen krivični postupak ne pripada naknada štete prouzrokovana vođenjem krivičnog postupka ni po odredbama ZKP, a ni po drugim propisima". Po nalaženju Ustavnog suda, drugostepeni sud je, izvodeći ovakav pravni zaključak izgubio iz vida da je naknada štete tražena zbog neosnovane osude, tj. zbog toga što je u postupku koji je vođen po vanrednom pravnom leku došlo do obustave krivičnog postupka usled odustanka Javnog tužioca od gonjenja prethodno pravnosnažno osuđenog lica. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud i pored stanovišta o nepostojanju zakonskog osnova za traženu naknadu štete, zahtev odbio i iz razloga što je utvrdio da podnosilac nije dokazao uzročnu vezu između štetne radnje i štete, odnosno zbog toga što nije dokazao način na koji su se manifestovale posledice povrede u jednom od vidova nematerijalne štete, budući da je "pre navedenih događaja bio odbornik Skupštine Opštine Niška Banja, da i sada vrši tu izbornu dužnost". Iz ovako datog obrazloženja proizlazi da drugostepeni sud smatra da podnosilac nije dokazao da su se posledice povrede zaštićenog dobra - časti i ugleda, ispoljile u trpljenju duševnih bolova jer podnosiocu zbog neosnovane osude nije prestao odbornički mandat. Imajući u vidu da je pretpostavka za ostvarivanje prava na naknadu nematerijalne štete postojanje duševnog bola zbog povrede časti i ugleda, a ne zbog eventualnog prestanka odborničkog mandata, pri čemu do povrede zaštićenih ličnih dobara ne dolazi samo u slučaju kada oštećenom prestane radni odnos, funkcija, odnosno dužnost koju obavlja, Ustavni sud nalazi da su izneti pravni zaključci drugostepenog suda posledica proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnosioca, te ga se stoga ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 399/12 od 12. decembra 2012. godine, u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude u navedenom delu i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene odluke. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

9. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti