Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i devet meseci. Uprkos doprinosu podnosilaca odugovlačenju, sud nije postupao efikasno. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. N . i D . N, oboje iz sela R, kod Bujanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. N . i D . N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu u predmetu P1. 662/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Bujanovcu P1. 498/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N . i D . N, oboje iz sela R, kod Bujanovca, podneli su Ustavnom sudu, 4. decembra 2013. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu u predmetu P1. 662/12, kao i protiv presuda Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 662/12 od 30. januara 2013. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 908/13 od 13. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina iako nije bio složen, kao i da je postupajući sud odlagao ročišta na zahtev tuženog. Takođe, navedeno je da je parnični sud pogrešno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima o docnji, kada je našao da su podnosioci pali u docnju, jer dužnik nikada nije ponudio da mu ispuni svoju obavezu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporene presude, te da utvrdi pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu materijalne štete u visini kamate koju su potraživali u parničnom postupku, kao i pravo na naknadu troškova u ustavnosudskom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 662/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, zajedno sa još sedam lica, kao tužioci, podneli su 13. decembra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv svog bivšeg poslodavca „H.“ DP B, kao tuženog, kojom su tražili da sud obaveže tuženog da im, na ime neisplaćene dobiti tuženog za period od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2003. godine, isplati opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, pa do konačne isplate. Po prigovoru tuženog, Opštinski sud u Vranju, oglasio se, rešenjem od 15. maja 2007. godine, mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je spise predmeta 4. jula 2007. godine dostavio Opštinskom sudu u Bujanovcu, pred kojim je postupak vođen pod poslovnim brojem P1. 498/07.

Opštinski sud u Bujanovcu zakazao je 15 ročišta, od kojih je deset održano. Od pet neodržanih ročišta, tri nisu održana na zahtev tužilaca, odnosno na saglasan predlog stranaka jer je u izgledu bilo mirno rešenje spora. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke. Takođe, četvoro tužilaca povuklo je tužbe, budući da su potpisali sporazume sa tuženim, nakon čega su im i isplaćeni ugovoreni iznosi na ime učešća u dobiti, dok su V. N . i D . N . povukli tužbu u delu kojim je tražena isplata kamate, podneskom od 8. oktobra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmetni postupak vođen je pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu, pod poslovnim brojem P1. 904/10, koji je, do zaključenja glavne rasprave zakazao sedam ročišta, od kojih su četiri održana. Dva ročišta u ovoj fazi postupka nisu održana na predlog tužioca, odnosno na predlog obe parnične stranke, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P.904/10 od 4. februara 2011. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca. Označena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1.1656/11 od 17. avgusta 2012. godine, a spisi predmeta vraćeni su istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 662/12, Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu zakazao je četiri ročišta, od kojih jedno nije održano jer nije došao veštak, a bilo je određeno njegovo saslušanje, nakon što je dostavio dopunski nalaz sa mišljenjem. U ovoj fazi postupka, V. N . i D . N . preinačili su tužbu, tako što su tražili da im se isplate opredeljeni novčani iznosi, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 27. novembra 2007. godine.

Po zaključenju glavne rasprave Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu doneo je osporenu presudu P1. 662/12 od 30. januara 2013. godine. Označenom prvostepenom presudom, između ostalog, obavezan je tuženi da tužiocima V. N . i D . N . isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 30. januara 2013. godine, pa do isplate, dok je deo njihovog tužbenog zahteva za isplatu kamate počev od 26. novembra 2007. godine, pa do 25. decembra 2012. godine, odbijen kao neosnovan.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 908/13 od 13. septembra 2013. godine, između ostalog, preinačen je usvajajući deo prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocima isplati opredeljene novčane iznose (navedene u prvostepenoj presudi), umanjene za iznos poreza koji tuženi treba da uplati.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da su, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci u spornom periodu bili u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, kao i da je tuženi u periodu od 2002. do 2006. godine doneo veći broj odluka u pogledu isplate neraspoređene dobiti za period od 1996. godine pa do 31. decembra 2002. godine, ali su sve te odluke stavljene van snage, odlukom tuženog od 26. novembra 2007. godine, kojom je utvrđeno i da su ništavi svi prethodno potpisani spiskovi između tuženog i zaposlenih o utvrđivanju potraživanja zaposlenih po osnovu neraspoređene dobiti. Istom odlukom, kako je navedeno, priznata su potraživanja zaposlenih po navedenom osnovu za isti period u bruto nominalnom iznosu bez kamate i utvrđeni su metodologija i spisak potraživanja koji je sastavni deo te odluke. Takođe, utvrđeno je da je odlukom tuženog od 17. aprila 2008. godine izmenjena i dopunjena odluka od 26. novembra 2007. godine, kao i da je, rešenjem Agencije za privatizaciju od 10. aprila 2008. godine, data saglasnost da se stave van snage odluke tuženog o konverziji potraživanja zaposlenih u osnovni kapital i povećanju osnovnog kapitala, uz obavezu da se izvrši brisanje povećanja kapitala i zabeležbe u Registru privrednih subjekata. Utvrđeno je i da je Zaključkom Vlade Republike Srbije od 30. oktobra 2008. godine bilo predviđeno da će se potraživanja zaposlenih po osnovu neraspoređene dobiti za period od 1996. godine do 2002. godine namiriti iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije društvenog preduzeća, srazmerno visini prijavljenog potraživanja svakog zaposlenog, te da će se obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije u ukupnom iznosu od 200.000.000 dinara, s tim što će se 100.000.000,00 dinara obezbediti iz budžeta za 2008. godinu, a preostali iznos od 100.000.000,00 dinara iz budžeta za 2009. godinu. Nakon toga, kako je utvrđeno, sporazumom i izmenama i dopunama tog sporazuma od 12. novembra 2008. godine predviđeni su način i dinamika izmirenja obaveze tuženog u pogledu neraspoređene dobiti i utvrđena su ukupna potraživanja zaposlenih u bruto iznosima, kao i da će namirenje utvrđenih potraživanja biti realizovano iz privatizacionih prihoda, a nakon prodaje društvenog kapitala u postupku privatizacije, u skladu sa Zaključkom Vlade od 30. oktobra 2008. godine. U postupku je utvrđeno i da je tuženi ponudio tužiocima da zaključe ugovor o namirenju potraživanja po osnovu neraspoređene dobiti za period od 1996. godine pa do 31. decembra 2002. godine pod uslovima iz sporazuma od 12. novembra 2008. godine, koji je većina zaposlenih u vansudskom postupku prihvatila, te su im i isplaćeni dugovani iznosi odmah po dostavljanju brojeva njihovih tekućih računa, ali da su, između ostalih, tužioci V. N . i D . N . to odbili.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, parnični sud je ocenio da potraživanje tužioca nije bilo dospelo donošenjem odluke tuženog od 16. februara 2006. godine, niti odluke od 26. novembra 2007. godine, jer je bilo uslovljeno time da se obaveza ne konvertuje u akcije. Međutim, kada je po obezbeđivanju sredstava i utvrđivanju načina i metodologije isplate neraspoređene dobiti, a shodno Zaključku Vlade od 30. oktobra 2008 godine, tuženi 12. novembra 2008 godine, kako se navodi u obrazloženju osporene presude, ponudio tužiocu zaključenje sporazuma o isplati predmetnog novčanog potraživanja, tužilac taj sporazum nije prihvatio. Prema stanovištu Apelacionog suda u Nišu, imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su tužioci pali u poverilačku docnju kada su odbili ispunjenje obaveze, te nije osnovan tužbeni zahtev kojim je tražena isplata kamate za period pre dana presuđenja.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u parničnom postupku. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe 13. decembra 2006. godine Opštinskom sudu u Vranju, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Nišu od 13. septembra 2013. godine, trajao šest godina i devet meseci.

Ispitujući navedene kriterijume u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio složen, budući da se kao sporno postavilo samo pitanje momenta početka računanja kamate na potraživani iznos.

Takođe, Ustavni sud je ocenio, a imajući u vidu sadržinu istaknutih zahteva, da je predmetni parnični postupak bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe kao poverioce većih novčanih potraživanja. Međutim, Ustavni sud je ocenio i da su podnosioci svojim postupcima uticali na navedenu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Naime, podnosioci su, kao tužioci, podneli tužbu nenadležnom sudu, te je postupak pred nadležnim sudom otpočeo sedam meseci nakon podnošenja tužbe, dok pet ročišta nije održano na njihov zahtev ili na saglasan predlog parničnih stranaka, što je uticalo da postupak duže traje deset meseci.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je prvostepeni sud zakazivao ročišta u kraćim vremenskim razmacima, uglavnom mesec ili dva meseca u odnosu na prethodno zakazano ročište, ali i da je na 17 ročišta, koliko ih je ukupno održano, izveden samo dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka finansijske struke, koji je dostavio nalaz sa mišljenjem i dopunski nalaz, a potom je i saslušan. Imajući u vidu navedeno, te zakonsku obavezu suda da postupa efikasno, Ustavni sud je ocenio da parnični sud nije preduzeo sve mere kako bi predmetni parnični postupak u kome se kao sporno postavilo samo pitanje od kada počinje da teče kamata na iznos koji se potražuje, okončao u što kraćem roku, bez odugovlačenja.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je, nedelotvornim postupanjem parničnog suda, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i opisani doprinos podnosioca tome. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim i nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu izneli ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrerno primenio materijalno pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, i to Zakona o obligacionim odnosima, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosioci ustavne žalbe zasnivaju svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim stav parničnog suda o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva u pogledu momenta početka računanja zatezne kamate na dosuđeni iznos.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Rešenju Už-6077/2013 od 3. jula 2014. godine, donetom u postupku po ustavnoj žalbi kolege sa posla ovde podnosilaca ustavne žalbe, a koji je bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji (videti označeno rešenje na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosioci, nezadovoljni ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

Zahtev za naknadu materijalne štete Ustavni sud nije razmatrao, imajući u vidu sadržinu ovog zahteva, te činjenicu da je odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Nišu.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti