Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju u radnom sporu, iako je drugostepeni sud preinačio presudu, što prema Zakonu o parničnom postupku uvek dozvoljava reviziju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B . i V . J, obe iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B . i V . J . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 120/17 od 22. februara 2017. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 120/17 od 22. februara 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2304/16 od 17. oktobra 201 6. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . i V . J, obe iz Novog Sada, su 10. novembra 201 7. godine, preko punomoćnika dr E. V, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnele ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 120/17 od 22. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje , zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljke su nave le da je izostankom meritornog odlučivanja o izjavljenoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio važeći Zakon o parničnom postupku i odbacio reviziju podnositeljki kao nedozvoljenu, iako je Zakon utvrdio pravo svima, pa i tužilj ama iz ovog radnog spora , da može da se izjavi revizija uvek kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, te da poništi osporeno revizijsko rešenje. Takođe, podnositeljke su istak le zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 862/14 od 28. aprila 201 6. godine usvojen je u tužbeni zahtev tuži lja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, povodom glavne st vari i troškova postupka, a odbijen zahtev tužilja za odlobađanje od plaćanja sudskih taksi, u sporu vođenom protiv tužene P. u . „R . “ iz Novog Sada, njihovog poslodavca.

U prvom stavu izreke navedene presude poništen je kao nezakonit član 1. aneksa (br. 1) ugovora o radu br. 1922/37 od 14. decembra 2004. godine, zaključen dana 22. aprila 2014. godine između tužilje S. B . i tužen e, zaveden kod tužene pod brojem 2111/33, kojim se tužilja raspoređuje na poslove vaspitača 1 utvrđuje joj se koeficijent za obračun i isplatu plate 14,88. U drugom stavu izreke navedene presude poništen je kao nezakonit član 2. aneksa (br. 1) ugovora o radu br. 1922/37 od 14. decembra 2004. godine, zaključen dana 22. aprila 2014. godine između tužilje S. B . i tužen e, zaveden kod tužene pod brojem 2111/33, kojim se utvrđuje da a neks ugovora proizvodi pravno dejstvo počev od 6. marta 2014. godine. U trećem stavu izreke obavezana je tužena da sa tužiljom S. B . zaključi aneks ugovora o radu u skladu sa važećim propisima koji uređuju premeštaj tužilje na poslove vaspitača i koeficijent za obračun isplata plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju . Stavom četvrtim izreke presude utvrđeno je da tužilja S. B . na poslovima vaspitača ima pravo na koeficijent 17,32 za obračun i isplatu plate zaposlenih u predškolskom obrazovanju, a što je tužena dužna da trpi. Stavom petim izreke presude je poništen kao nezakonit član 1. aneksa (br.1) u govora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. 4403/18 od 15. novembra 2006. godine, zaključen između tužilje V. J . i tužene dana 2 8. aprila 201 4. godine, zaveden kod tužene pod brojem 2271/06 kojim je tužilja raspoređen a na poslove vaspitača 1 i utvrđen joj koeficijent za obračun i isplatu plate 14,88 . U šestom stavu izreke navedene presude je poništen član 2 . aneksa (br.1) ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. 4403/18 od 15. novembra 2006. godine, zaključen između tužilje V. J . i tužene dana 2 8. aprila 2014. godine kojim je utvrđeno da navedeni aneks proizvodi pravno dejstvo počev od 6. marta 2014. godine. U sedmom stavu izreke obavezana je tužena da sa tužiljom V. J . zaključi aneks ugovora o radu u skladu sa važećim propisima koji uređuju premeštaj tužilje na poslove vaspitača i koeficijent za obračun i isplatu plata u predškolskom obrazovanju. Stavom osmim izreke utvrđeno je da tužilja V. J . na poslovima vaspitača ima pravo na koeficijent 17,32 za obračun i isplatu plate zaposlenih u predškolskom obrazovanju , a što je tužena dužna da trpi. U devetom stavu izreke navedene presude je tužena obavezana da tužiljama nadoknadi troškove parničnog postupka, a desetim stavom izreke je odbijen zahtev tužilja za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi . Protiv usvajajućeg dela označene presude tužena je izjavila žalbu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2304/16 od 1 7. oktobra 201 6. godine, u prvom stavu izreke , delimično je usvojena žalba tužene, te je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 862/14 od 28. aprila 2016. godine u delu kojim su poništeni kao nezakon iti član 1. aneksa br. 1. ugovora zaključenih između tužilja i tužene 22. aprila 2014. godine i 28. aprila 2014. godine, preinačena tako što su odbij eni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilja, i to: tužilje S. B . kojim je tražil da se poništi član 1. aneksa 1 (br. 1) ugovora o radu br. 1922/37 od 14. decembra 2004. godine, zaključen dana 22. aprila 2014. godine između tužilje S. B . i tužen e, zaveden kod tužene pod brojem 2111/33 kojim se tužilja raspoređuje na poslove vaspitača 1 utvrđuje joj se koeficijent za obračun i isplatu plate 14,88, da se obaveže tužena da sa tužiljom S. B . zaključi aneks ugovora o radu u skladu sa važećim propisima koji uređuju premeštaj tužilje na poslove vaspitača i koeficijent za obračun isplata plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju i da se utvrdi da tužilja na poslovima vaspitača ima pravo na koeficijent 17,32 za obračun i isplatu plate zaposlenih u predškolskom obrazovanju, a što je tužena dužna da trpi , kao i zahtev tužilje V. J . kojim je tražila da se poništi član 1 . aneksa (br.1) ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. 4403/18 od 15. novembra 2006. godine, zaključen između parničnih stranaka 28. aprila 2014. godine, zaveden kod tužene pod brojem 2271/06 kojim se tužilja raspoređuje na poslove vaspitača 1 i utvrđ uje joj se koeficijent za obračun i isplatu plate 14,88, da se obaveže tužena da sa tužiljom V. J . zaključi aneks ugovora o radu u skladu sa važećim propisima koji uređuju premeštaj tužilje na poslove vaspitača i koeficijent za obračun isplata plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju i da se utvrdi da tužilja na poslovima vaspitača ima pravo na koeficijent 17,32 za obračun i isplatu plate zaposlenih u predškolskom obrazovanju, a što je tužena dužna da trpi, kao i zahtev tužilja za naknadu troškova parničnog postupka. U stavu drugom izreke navedene presude je u preostalom usvajućem delu (st. 2 . i 3 .) potvrđena prvostpena presuda, stavom trećim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok su stavom četvrtim izreke odbijeni zahtevi tužilja i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilje su izjavi le reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava .

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 120/17 od 22. februara 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u N ovom Sadu Gž1. 2304/16 od 1 7. oktobra 2016. godine. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je revizijski sud dozvoljenost revizije ispitivao u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP), a u vezi sa članom 441. ZPP . Takođe, navedeno je da je, prema odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, ali kako je predmet konkretnih tužben ih zahteva poništaj odredaba aneksa pojedinačnih ugovora o radu, kojim a je izvršeno raspoređivanje tužilja i utvrđen im koeficijent za obračun i isplatu plate, a ne zasnivanje, postojanje i prestan ak radnog odnosa, to je revizija nedozvoljena, u smislu citirane odredbe Zakona. Takođe, isti sud nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta mesta primeni odredbe član 403. stav 2. tačka 2. ZPP, jer se ova odredba može primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora u pobijanom delu , ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ZPP ili posebnim zakonom određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je:da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama člana 403. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2.) da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.)

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, odredbom člana 13, izmenjene su odredbe st. 2. i 3. člana 403. Osnovnog teksta, tako da je propisano: da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Odredbama člana 23. ovog zakona propisano je: da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13- Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će se prvostepeni postupci započeti pred osnovnim sudovima u kojima vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije prema odredbama ovog zakona, okončati pred tim sudovima (stav 2.); da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3).

Drugim relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da se revizija, između ostalog, može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 407. stav 1. tačka 4)); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. tačka 5)); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410.), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.); da protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena (član 452. stav 5.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); da presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 479. st. 1. i 5.).

5. Razmatrajući navode podnositeljki ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnositeljke svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva ju na tvrdnji da je proizvoljno primenjeno merodavno procesno pravo na nj ihovu štetu, kada nije meritorno odluč eno o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu Sotirisi Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine ( broj predstavke 39442/98)). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primen iti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnositeljki, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija podnositeljki ustavne žalbe u radnom sporu, jer je revizijski sud, pozivajući se na odredbu člana 410. stav 2. tačka 5) Z PP, ocenio da je nedozvoljena, a s tim u vezi da je navedenom odredbom propisano da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. Istovremeno, revizijski sud je istakao da je, saglasno odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena samo u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, što nije predmet konkretne parnice. Van ovih radnih sporova, po stanovištu revizijskog suda, revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuju opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama Zakona o parničnom postupku, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Iz navedenih pravila sledi da je revizija ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz smanjenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Prelaznim odredbama ovih novela (član 23. stav 1.) propisno je da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama ovog zakona. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude apelacionog suda donete u radnom sporu 17. oktobra 201 6. godine, po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine, a u parnici po tužbi podnosi teljke podnetoj nakon što je 1. februara 2012. godine počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o (ne)dozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je preinačena nižestepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnositeljki, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona, pri čemu je takva primena propisa bila na štetu podnositeljki.

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmena i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Ovakav stav revizijski sud zauzeo je skoro tri godine pre donošenja osporenog rešenja, a ist i stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine kada je mogućnost izjavljivanja revizije i kod preinačujuće drugostepene presude isključio za neke sporove (npr. spor male vrednosti, parnica zbog smetanja državine ili kada, odnosno sporovima u kojima je revizija isključena Zakonom i parničnom postupku, kao i onda kada je posebnim, drugim, zakonom inače isključena revizija).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 120/17 od 22. februara 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu podnositeljki , odlučujući kao tački 1. izreke.

Budući da podnositeljke svoje navode o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, posebno ne obrazlaž u, Ustavni sud ih nije posebno ni razmatrao.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1 20/17 od 22. februara 2017. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o reviziji podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 23 04/16 od 17. oktobra 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljk i ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog revizijskog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljki za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti