Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 12 godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, na teret budžeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4001/13 (ranije predmet Drugog opštins kog suda u Beogradu P1. 424/05) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Beograda je , 15. novembra 2017. godine, preko punomoćnika S. L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4001/13.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 20. oktobra 200 5. godine podnela tužbu protiv tuženog poslodavca radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2471/16 od 6. aprila 2017. godine ; da joj je zbog dužine trajanja postupka od 12 godina, koji za predmet ima radni spor i koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi i da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv presuda koje su donete u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge s tim u vezi, pri čemu podnositeljka ni u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči ne navodi pomenute presude.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4001/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. oktobra 2005. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sud u u Beogradu protiv tuženog poslodavca Ž . „B .“, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad. Predmet je dobio broj P1. 42 4/05.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano sedam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u normativn e akt e tuženog, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, zahtev za pokretanje disciplinskog postupka protiv tužilje, upozorenje tuženog, kolektivni ugovor tuženog, rešenje APR o promeni pravne forme tuženog. Osam ročišta nije bilo održano, i to: četiri iz procesnih razloga, jedno zbog odustva tužilje, što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Tužba je precizirana 28. februara 2008. godine zbog statusne promene tuženog koji je označen kao A. d . Ž . B.

Tužilja je na ročištu od 13. septembra 2010. godine povukla tužbu u delu koji se odnosi na vraćanje na rad.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6854/10 od 15. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog broj 2075 od 7. oktobra 2005. godine o prestanku radnog odnosa; u stavu drugom izreke potvrđeno je povlačenje tužbe u delu kojim je traženo obavezivanje tuženog da tužilju vrati na rad; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka.

Tuženi je 24. januara 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1735/11 od 25. septembra 2013. godine ukinuta ja presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6854/10 od 15. decembra 2010. godine u stavovima prvom i trećem izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 4001/13 i održana su tri ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršen je uvid u raniji Pravilnik o sistematizaciji iz 1993. godine, saslušani su svedoci i saslušane su parnične stranke.

Od 2014. godine postupak se vodi pred nadležnim Drugim osnovnim sudom u Beogradu pod istim brojem – P1. 4001/13.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4001/13 od 9. juna 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 2075 od 7. oktobra 2005. godine o prestanku radnog odnosa tužilje i obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4001/13 od 22. avgusta 2014. godine ispravljena je navedena prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Tužilja je 22. septembra 2014. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3658/14 od 9. marta 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 4001/13 od 9. juna 2014. godine.

Tužilja je 6. jula 2016. godine izjavila reviziju protiv drugostepene presude i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2471/16 od 6. aprila 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3658/14 od 9. marta 2016. godine. Navedenu revizijsku presudu punomoćnik podnositeljke je primio 16. oktobra 2017. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen duže od godinu dana.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotovornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 12 godina koji za predmet ima radni spor, predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da su procesni zakoni koji koji su se primenjivali u predmetnom parničnom postupku propisivali da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon više od pet godina od podnete tužbe. Takođe, četiri ročišta pred tim sudom nisu održana zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Po oceni Ustavnog suda, doprinos trajanju postupka dao je i drugostepeni sud jer je prvi po redu žalbeni postupak pred tim sudom trajao skoro tri godine.

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u kratkim rokovima. Tako je drugi po redu prvostepeni postupak trajao devet meseci, drugi po redu žalbeni postupak je trajao godinu i po dana, dok je revizijski postupak trajao devet meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora , koji se odnosio na tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, nesumnjivo bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud nalazi da ona nije doprinela produženju parnice, dok neprisustvovanje podnositeljke jednom ročištu što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, nije od značaja za odlučivanje ovog suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4001/13 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 424/05), te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 6 26/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la.

7. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe samo formalno osporava presude donete u predmetnom parničnom postupku, jer ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge s tim u vezi, te formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke odbačena ustavna žalba u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti