Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Stambene zadruge „Tehničar“ i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred O pštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4075/09 i pred Apelacinom sudom u Novom Sadu Gž. 4285/13.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 5. decembra 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4075/09 i pred Apelacionim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 4285/13.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 28. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4285/13 od 15. oktobra 2013. godine; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 18890/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4075/09), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 28. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – M. L, G. Ž. i R. T, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 20.595,98 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja presude održano je sedam ročišta, na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem, saslušanjem sudskog veštaka i konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženog, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5016/96 od 22. februara 2001. godine je, u stavu prvom izreke , obavezan tuženi M. L. da tužiocu isplati iznos od 178.154,42 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. jula 2000. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.562,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. februara 2001. godine do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3531/01 od 25. decembra 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5016/96 od 22. februara 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je na ročištu 2. marta 2004. godine, određeno mirovanje, jer istom nije pristupio punomoćnik tužioca.

Postupajući po predlogu za nastavak postupka punomoćnika tužioca od 3. juna 2004. godine, sud je postupak nastavio zakazivanjem ročišta.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 554/03 od 28. septembra 2006. godine kojim je određen zastoj u postupku do okončanja postupka pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešenja spornog pravnog pitanja, održana su tri ročišta na kojima je određeno novo ekonomsko veštačenje i saslušanje sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Postupak je nastavljen zakazivanjem ročišta za 29. januar 2007. godine, nakon čega su održana još dva ročišta.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 554/03 od 30. marta 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 505.707,09 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. maja 2006. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 181.840,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3527/07 od 15. aprila 2009. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 554/03 od 30. marta 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon tri održana ročišta doneta je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4075/09 od 4. novembra 2009. godine kojom je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 505.707,096 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. maja 2006. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je delimično usvojen eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu isplati iznos od 211.167,38 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. novembra 2009. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 157.806,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu se na iznos glavnog duga dosudi zakonska zatezna kamata počev od 19. septembra 2009. do 4. novembra 2009. godine.

U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7272/10 od 1. decembra 2010. godine prekinuo postupak zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 29. marta 2011. godine predložio nastavak postupka i obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7272/10 od 15. oktobra 2013. godine nastavio žalbeni postupak, a presudom Gž. 4285/13 od istog datuma je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, a žalbu tužioca je delimično usvojio i delimično odbio kao neosnovanu , te je ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4075/09 od 4. novembra 2009. godine preinačio, tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 212.808,53 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. novembra 2009. godine do isplate i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, dok je preko dosuđenog do traženog iznosa od 505.707,09 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na razliku ovih iznosa , odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je utvrdio da se tužiocu ne dosuđuju troškovi žalbenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 28. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4285/13 od 15. oktobra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i dva mesec a, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, u ponovnom postupku je, nakon ukidanja prve presude, na ročištu 2. marta 2004. godine određeno mirovanje postupka (jer istom nije pristupio punomoćnik tužioca), koje je trajalo do podnošenja predloga za nastavak postupka 3. juna 2004. godine, čime je podnosilac doprineo dužem trajanju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon četiri godine i šest meseci doneo presudu, koja je u postupku po žalbi ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je, nakon mirovanja, određen i zastoj do odlučivanja Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju, koji je trajao četiri meseca, odnosno koji je po proteku roka iz člana 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku nastavljen. Međutim, u postupku po žalbi i druga presuda je ukinuta i predmet je ponovo vraćen prvostepenom sudu. U daljem toku postupka je, nakon tri održana ročišta, doneta i treća presuda, ali je drugostepeni postupak prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala samo za period od tri meseca, odnosno od donošenja rešenja drugostepenog suda o prekidu postupka od 1. decembra 2010. godine do podnošenja predloga punomoćnika tužioca za nastavak postupka usled preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika 29. marta 2011. godine , koji je dostavljen drugostepenom sudu 1. aprila 2011. godine. Međutim, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud, nakon dve godine i šest meseci od dostavljanja spisa predmeta, tek rešenjem od 15. oktobra 2013. godine odlučio o predlogu punomoćnika tužioca za nastavak postupka, kao i o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti