Ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu o isplati invalidnine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje u odluci Vrhovnog kasacionog suda. Revizijski sud je propustio da razmotri Odluku Vlade o isplati duga, koja je mogla biti od značaja za prigovor zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nataše Bulić iz Apatina , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nataše Bulić i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1306/11 od 14. decembra 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5016/10 od 22. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nataša Bulić iz Apatina je 17. februara 2012. godine, preko punomoćnika Ane Jakab, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1306/11 od 14. decembra 2011. godine zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustav a.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije, radi isplate razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime lične invalidnine, dopunske lične invalidnine i ortopedskog dodatka za period od 1. novembra 1999. godine do 31. marta 2006. godine; da je presudom prvostepenog suda usvojen njen tužbeni zahtev; da je Viši sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužene, potvrdio prvostepenu presudu; da je tužena protiv drugostepene presude izjavila reviziju pozivajući se na član 395. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP); da je Vrhovni kasacioni sud "grubim previdom, nezakonito" prihvatio da odlučuje o izjavljenoj reviziji u sporu male vrednosti samo iz razloga što je tužena Republika Srbija, iako je upravo taj sud ukazivao da u sporu male vrednosti nije dozvoljena revizija iz člana 395. ZPP , te da je na taj način prekoračio zakonska ovlašćenja; da je osporenom presudom Rev. 1306/11 od 14. decembra 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud preinačio odluke nižestepenih sudova tako što je odbio tužbeni zahtev u celosti; da pored Vrhovnog kasacionog suda, selektivan pristup po pitanju dozvoljenosti revizije iz člana 395. ZPP u sporivima male vrednosti ima i Apelacioni sud, u prilog čemu podnositeljka ukazuje na rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu (R3. 179/11 od 29. novembra 2011. godine, R3. 182/11 od 21. novembra 2011. godine, R3. 136/11 od 26. oktobra 2011. godine i R3. 126/11 od 19. oktobra 2011. godine), i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine.

Podnositeljka dalje ističe da su predmet tužbenog zahteva bila potraživanja po Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca i da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko – invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, te da je, u tom kontekstu, navedenim aktima izvršen prenov i da sporna potraživanja nisu zastarela. Prvostepena i drugostepena presuda su, kako navodi podnositeljka, donete u skladu sa dugogodišnjom praksom Okružnog suda u Novom Sadu, prema kojoj su potraživanja po osnovu razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa invalidnina smatrana sticanjem bez osnova za koje važi rok zastarelosti 10 godina. U pogledu važenja opšteg roka zastarelosti za ovu vrstu potraživanja izjasnio se i Apelacioni sud u Novom Sadu (pravno shavatanje od 23. juna 2010. godine), nalazeći da se radi o zahtevu za ispunjenje preostalog dela novčane obaveze , dok je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi zauzeo stanovište da potraživanje podnositeljke predstavlja povremeno potraživanje za koje važi rok zastarelosti od tri godine prema odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima . Na taj način, prema mišljenju podnositeljke, osporenom presudom povređeno joj je pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , jer je revizijski sud presudio “na dijametralno suprotan način u odnosu na hiljade do sada presuđenih predmeta“. Podnositeljka takođe smatra da je osporena presuda izvor pravne nesigurnosti, te da je posebno zabrinjavajuće saopštenje Apelacionog suda u Novom Sadu prema kome je do promene pravnog shvatanja došlo nakon kontrole ovog suda od strane Vrhovnog kasacionog suda , na koji način joj je osporenom presudom povređeno i pravo na nepristrasno suđenje kao element prava zajemčenog od redbom člana 32. stav 1. Ustava. Podnositeljka dalje navodi da je osporena revizijska presuda doneta posle proteka roka koji se ne može smatrati razumnim, zbog čega joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i održi na snazi odluke nižestepenih sudova, kao i da obaveže tuženu da joj naknadi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavno sudske zaštite, povodom ispitivanja ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Nataša Bulić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je, u svojstvu pravnog sledbenika N.J, 7. aprila 2009. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Autonomne pokrajine Vojvodine – Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo, rad i socijalnu politiku i Republike Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, radi isplate razlike između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime lične invalidnine, dopunske lične invalidnine i ortopedskog dodatka za period od 1. oktobra 1999. godine do 30. novembra 2002. godine. U toku postupka tužba je povučena u odnosu na Autonomnu pokrajunu Vojvodinu.

Osnovni sud u Novom Sadu je 10. marta 2010. godine doneo presudu P. 2508/10 kojom je : u stavu prvom izreke odbio prigovore apsolutne, stvarne i mesne nenadležnosti; u stavu drugom i trećem izreke usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da isplati po osnovu sticanja bez osnova razliku između pripadajućeg i isplaćenog dela invalidskih primanja na ime dopunske lične invalidnine pete grupe i ortopedskog dodatka za period od 1. oktobra 1999. godine do 30. novembra 2002. godine iznos od 43.260,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odlučio o troškovima postupka. U uvodu prvostepene presude navedena je vrednost predmeta spora u iznosu od 104.000,00 dinara, dok je je u obrazloženju ove presude, između ostalog, na vedeno: da su pravnom prethodniku tužilje rešenjima Opštinske uprave opštine da je rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Apatinu O. 498/02 od 30. decembra 2002. godine, tužilja nasledila pravo na razliku invalidskih primanja nakon smrti svoga oca N.J; da je tužena u spornom periodu isplaćivala pravnom prethodniku tužilje manje iznose od onih predviđenih zakonom i to u ukupnom iznosu od 43.260,44 dinara; da istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan, jer se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova, zbog čega se ima primeniti opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5016/10 od 22. juna 2011. godine delimično je usvojena žalba tužene, pa je preinačena prvostepena presuda u delu odluke o kamati. Drugostepeni sud, u obrazloženju svoje odluke, pored razloga na kojima je zasnovao svoju odluku, navodi da se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, zbog čega žalbeni navodi tužene kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje ne mogu biti predmet razmatranja.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 14. decembra 2011. godine doneo presudu Rev. 1306/11 kojom je preinačio presudu Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5016/10 od 22. juna 2011. godine i presudu Osnovnog suda u Novom Sdu P. 2508/10 od 10. marta 2010. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, je navedeno: da je protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju blagovremeno izjavila tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava; da je tužilja dala odgovor na reviziju sa predlogom da se ista odbaci; da po opštim pravilima o dozvoljenosti revizije iz člana 394. Zakona o parničnom postupku, revizija u ovoj parnici (imajući u vidu visinu potraživanja) ne bi bila dozvoljena; da je, s obzirom na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu predložio da se revizija izuzetno dozvoli zbog ujednačavanja sudske prakse, revizijski sud prihvatio taj predlog smatrajući da je u konkretnom slučaju potrebno razmotriti pitanja od opšteg interesa i ujednačiti sudsku praksu. Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju svoje odluke navodi da je pog rešno stanovište nižestepenih sudova o tome da je prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan i da u konkretnom slučaju treba primeniti opšti zastarni rok iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju, utuženo potraživanje ima karakter povremenog potraživanja i kao takvo zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja u smislu člana 379. stav 2. navedenog zakona. Polazeći od datuma podnošenja tužbe (7. april 2009. godine), Vrhovni kasacioni sud je našao da je potraživanje tužilje zastarelo, pa je na osnovu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio presude nižestepenih sudova i odbio tužbeni zahtev.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 126/11 od 19. oktobra 2011. godine, R3. 179/11 od 29. novembra 2011. godine, R3. 136/11 od 26. oktobra 2011. godine, R3. 182/11 od 21. novembra 2011. godine, i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine, koja su dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz različitog postupanja nadležnih sudova po revizijama iz člana 395. ZPP u parnicama koje su vođene od strane korisnika invalidskih primanja protiv Republike Srbije radi isplate razlike između utvrđene i isplaćene invalidnine, pa je utvrdio sledeće:

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R3. 126/11 od 19. oktobra 2011. godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu, u smislu člana 395. ZPP, odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 263/11 od 27. maja 2011. godine, dok u preostala tri rešenja, Apelacioni sud u Novom Sadu nije prihvatio predlog tužene da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o revizijama iz člana 395. ZPP.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6334/10 od 30. juna 2010. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je tužena protiv navedenih presuda izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je tužba preinačena podneskom od 6. novembra 2008. godine povećanjem tužbenog zahteva kojim je tražena isplata iznosa od 276.662,00 dinara; da revizija nije dozvoljena u smislu odredbe člana 394. stav 2. ZPP, s obzirom na to da vrednost predmeta pobijanog dela presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.), da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je : da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (član 394. st. 2. i 3. ); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.) .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je: da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti (član 366. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti i da, međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.).

Odredbama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca (“Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i “Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 111/09), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se lična, porodična i uvećana porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć i ortopedski dodatak određuju u mesečnim iznosima (član 28. stav 1.) ; da se lična, porodična i uvećana porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak i naknada za vreme nezaposlenosti isplaćuju se po isteku meseca za koji se vrši isplata (član 71.).

5. Polazeći od razloga ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da nije nadležan da vrši proveru utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke dovele do povrede ustavnih prava, ili su ta prava zanemarile, jer je primena zakona bila arbitrerna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na delotvoran pravni lek itd.).

Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, između ostalog, povredu ovog prava obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalno g prava, tj. pogrešnom ocenom revizijskog suda u pogledu prirode spornog potraživanja i roka zastarelosti, kao i činjenicom da su Vlada i ministar rada i socijalne politike doneli akte kojima je izvršeno priznanje duga, odnosno prenov, te da sporna potraživanja nisu zastarela po odredbama ZOO. U kontekstu činjenica konkretnog predmeta i navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanja koja podnositeljka postavlja i u ovom slučaju. Naime, Sud je identično pravno pitanje razmatrao u svojim odlukama Už - 314/2012 od 13. juna 2012. godine i Už-1360/2012 od 5. jula 2012. godine (videti veb-sajt Suda, www.ustavni.sud.rs). U navedenim odlukama, Sud je, između ostalog, zaključio da potraživanja iz korpusa invalidskih primanja imaju karakter povremenih potraživanja koja zastarevaju u roku od tri godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja, ali da viši sudovi, postupajući po pravnim lekovima i pored saznanja o tome da je ministar rada i socijalne politike, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 580-8762/2006-3 od 28. septembra 2006. godine, doneo 11. januara 2008. godine Odluku o isplati duga Republike Srbije korisnicima boračko – invalidske zaštite i zaštite civilnih invalida rata za period oktobar 1999. – mart 2002. godine, ovu činjenicu, koja može biti od bitnog značaja za osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, nisu razmatrali. U kontekstu navedenog, Ustavni sud se, umesto posebnog obrazloženja ove odluke u pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje, poziva na obrazloženja i razloge iznete u svojim Odlukama Už - 314/2012 i Už - 1360/2012.

Imajući u vidu prednju ocenu o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati ostale navode na kojima se zasnivaju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje (meritorno odlučivanje o reviziji iz člana 395. ZPP u sporu male vrednosti).

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1306/11 od 14. decembra 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći dalje od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Tvrdnju o povredi navedenog prava podnositeljka obrazlaže navodima o "selektivnom pristupu" i različitom postupanju nadležnih sudova po pitanju dozvoljenosti revizije iz člana 395. ZPP u sporovima male vrednosti i potkrepljuje dostavljanjem četiri rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu i jednog re šenja Vrhovnog kasacionog suda. Pri tome, podnositeljka u ustavnoj žalbi izričito navodi da je predmet osporavanja ustavnom žalbom presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1306/11 od 14. decembra 2011. godine. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća da prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jeste različito postupanje sudova u istoj činjeničn oj i pravnoj situaciji, odnosno prvo se mora utvrditi identičnost činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede, a zatim utvrditi različito postupanje sudova najviše instance.

Polazeći od toga da podnositeljka ustavnom žalbom izričito osporava revizijsku odluku Rev. 1306/11 od 14. decembra 2011. godine, a da u prilog tvrdnji o različitom postupanju i s tim u vezi povredi prava na jednaku zaštitu prava dostavlja četiri rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu u kojima je ovaj sud cenio ispunjenost zakonom propisanih uslova u pogledu dopuštenosti revizije iz člana 395. ZPP, Ustavni sud ocenjuje da u ovim slučajevima ne postoji neophodan uslov koji se tiče identičnosti činjeničnog i pravnog stanja i različitog postupanja suda u tim uslovima.

Takođe, različito postupanje u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ne postoji ni u slučaju povodom koga je dostavljeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3241/10 od 23. septembra 2010. godine, kojim je revizija tužene odbačena kao nedozvoljena, jer je u ovom slučaju revizija izjavljena u smislu člana 394. a ne u smislu člana 395. ZPP.

Na osnovu prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o «selektivnom pristupu» u odlučivanju i različitom postupanju nadležnih sudova po reviziji iz člana 395. ZPP, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 22. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnositeljke neosnovani. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je iskoristila pravo da podnese tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležni prvostepeni i drugostepeni sud su odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva. Takođe, od značaja je i to da je reviziju u konkretnom slučaju izjavila tužena Republika Srbija, a ne podnosilac ustavne žalbe.

Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca takođe neosnovani. Naime, Vrhovni kasacioni sud je o predloženoj revi ziji odlučio u roku manjem od šest meseca, što se, po oceni Ustavnog suda, nikako ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i da je ova parnica prošla tri sudske instance i da je okončana nakon dve godine i osam meseci. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovim delovima odbio kao neosnovanu, odluč ujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Podovom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. S obzirom na to da je povreda Ustavom zajemčenih prava podnositeljke takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za nj u u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 5016/10 od 22. juna 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u " Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević