Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina. Sud je naglasio hitnu prirodu radnih sporova i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 850/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo T. P . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P . iz Beograda je , 11. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 850/14, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 640/19 od 4. aprila 2019. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4779/17 od 15. marta 2018. godine i Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 850/14 od 6. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 58. i 60. Ustava , kao i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koj a suštinski predstavljaju iste garancije kao i odredbe čl. 32. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, traj ao 13 godina, iz čega nesumnjivo proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ; da je podnosiocu ugovor o radu otkazan , jer je točiocu goriva usmeno prijavljivao manju kilometražu od one koja je stajala u platnom nalogu, zbog čega su sudovi bili dužni da ispitaju da li se takva radnja može podve sti pod neki od utvrđenih otkaznih razloga; da s obzirom na to da su sudovi zaključili da je reč o povredi radne discipline, morali su da obrazlože zašto navedena radnja predstavlja ponašanje zbog kojeg podnosilac nije mogao da nastavi rad kod tuženog.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude drugostepenog i revizijskog suda i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 850/14, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. decembra 200 6. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „C.“ a.d. Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 6. septembra 200 6. godine i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 3108/06.

Tuženi je 26. januara 2007. godine dostavio odgovor na tužbu. U periodu do prvog presuđenja zakazano je 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, i to zbog štrajka zaposlenih u sudu. Vremenski interval između ročišta u proseku je iznosio dva meseca. U okviru dokaznog postupka saslušano je šestoro svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Obavljeno je veštačenje preko sudskog veštaka saobraćajne struke, koji se i dopunski izjasnio na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 18. juna 200 9. godine.

Presudom Četvrtog o pštinskog suda u Beogradu P1. 3108/06 od 18. juna 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 17. decembra 2009. godine.

Tuženi je 29. decembra 20 09. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 10. februara 20 10. godine. Odgovor na žalbu dostavljen je tuženom 8. juna 2010. godine, a dva dana kasnije su spisi parničnog predmeta prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu , kao nadležnom drugostepenom sudu.

Rešenjem Gž1. 5472/10 od 16. decembra 2011. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka, tačnije, kako bi se utvrdi lo da li je punomoćnik tuženog bio ovlašćen za izjavljivanje žalbe, kao i da se otkloni dilema oko pravne forme tuženog i u skladu sa tim, izvrši ispravka prvostepene presude .

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je rešenjem P1. 3176/10 od 7. februara 2012. godine izvršio ispravku pobijane prvostepene presude i od tuženog zatražio da se izjasni da li odobrava žalb u izjavljenu od strane neovlašćenog punomoćnika, što je tuženi učinio podneskom od 21. februara 2012. godine.

Spisi parničnog predmeta su u martu 2012. godine ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 1700/12 od 29. maja 201 4. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je 20. avgusta 2014. godine vraćen na ponovni postupak.

Nadležnost Prvog osnovn og sud a u Beogradu je nakon 1. januara 2014. godine preuzeo Treći osnovni sud u Beogradu. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 850/14.

Ročište za glavnu raspravu je zakazano za 18. mart 2015. godine, ali isto nije održano, zbog ne postojanja odluke kojom se predmet postupajućem sudiji dodeljuje u rad. U periodu do drugog presuđenja, zakazano je i održano još pet ročišta za glavnu raspravu (16. septembra 2015. godine, 24. februara , 20. septembra 2016. godine, 14. februara i 6. septembra 2017. godine) . Što se dokaznog postupka tiče, saslušan je jedan svedok i obavljeno je dopunsko veštačenje saobraćajne struke. Tužilac je preinačio tužbu, utoliko što je umesto vraćanja na rad zatražio isplatu supstitucione naknade. Tuženi je promenio poslovno ime i pravnu formu. G lavna rasprav a je zaključ ena 6. septembra 2017. godine.

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 850/14 od 6. septembra 201 7. godine tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan u celini . Tužilac je žalbu izjavio 4. oktobra 201 7. godine.

Predmet je Apelacionom sudu u Beogradu upućen 15. decembra 2017. godine. Osporenom presud om Gž1. 4779/17 od 15. marta 201 8. godine prvostepena presud a je u celini potvrđena.

Tužilac je 11. maja 201 8. godine izjavio reviziju. Šest dana kasnije revizija je dostavljena tuženom i Republičkom javnom tužilaštvu, ali se oni u ostavljenom roku nisu izjasnili.

Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu upućeni 12. februara 2019. godine. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 640/19 od 4. aprila 201 9. godine revizija tužioca je odbijena kao neosnovana .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US ), koji se u konkretnom slučaju primenj ivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) , koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 3108/06 od 18. juna 2009. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 7. decembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 640/19 od 4. aprila 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 12 godina i četiri meseca . Napred izneto, samo po sebi , ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, to što je postupak u sta tusnom radnom sporu, koji je po svojoj prirodi hitan, trajao 12 godina i četiri meseca , ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se isključivo može pripisati nedovoljnoj efikasnosti sudova . Činjenice da prilikom zakazivanja ročišta, naročito u ponovnom prvostepenom postupku , gde je vremenski interval iznosio između šest i osam meseci , evidentno nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, da je kod pismene izrade prve po redu prvostepene presude značajno prekoračen zakonom propisani rok, da je Vrhovnom kasacionom sudu predmet prosleđen devet meseci nakon isteka roka za izjašnjenje protivne strane i Republičkog javnog tužilaštva povodom izjavljene revizije, da je Apelacionom sudu u Beogradu, u prvom po redu žalbenom postupku, bilo potrebno godinu i po dana da uoči nedostatak punomoćja za izjavljivanje žalbe i grešk u kod pismene izrade prvostepene presude, a nakon što su ovi procesni nedosta ci otklonjen i, postupak pred navedenim drugostepenim sudom trajao je još dve i po godine , po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da sudovi ni su postupa li efikasno, niti u skladu sa načelom hitnosti koje karakteriše ovu vrstu spora. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja postupka .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog u tvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog ne efikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na rad, Ustavni sud konstatuje da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Polazeći od toga da ustavna žalba ne sadrži relevantn e ustavnopravne razlo ge kojima se argumentuj e povred a prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava. P ored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akt e, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti