Povreda prava na suđenje u razumnom roku u svojinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu D. J(1) i D. J(2) zbog devetogodišnjeg trajanja parnice za konstituisanje službenosti. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog sporosti suda u Vranju. Ostali navodi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J(1) i D. J(2), obe iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J(1) i D. J(2) i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3151/17 (inicijalno predmet P. 3027/12) podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba podnositeljki odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. J(1) i D. J(2) na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra svakoj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J(1) i D. J(2), obe iz Vranja, podnele su 20. jula 2021. godine, preko punomoćnika R. F, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2011/20 od 3. juna 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2 Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3151/17 (inicijalno predmet P. 3027/12).

Podnositeljke navode da je protiv njih, kao tuženih, vođen spor radi uspostavljanja prava službenosti na njihovim kat. parcelama, kao poslužnom dobru, a u korist nepokretnosti tužioca, vlasnika povlasnog dobra. Iznoseći hronološki tok događaja koji je prethodio ovoj parnici, te ranije parnice koje su vođene između istih stranaka, podnositeljke smatraju da su sudovi propustili da pravilno utvrde činjenično stanje, te doneli pogrešan zaključak da je tužbeni zahtev tužioca trebalo usvojiti, kao i rešili da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Ovo zato što je do spora došlo krivicom samog tužioca, zbog čega je sam i trebao da plati troškove jer je spor vođen u njegovom interesu. Takođe, zbog „predugog“ trajanja ovog sudskog postupka od osam godina, podnositeljke ističu i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu, a podnositeljkama utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od po 100.000,00 dinara. Podnositeljke su tražile troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 3151/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljki ustavne žalbe, kao tuženih, je 27. avgusta 2012. godine tužilac S.M. iz Vranja podneo Osnovnom sudu u Vranju tužbu, radi uspostavljanja prava službenosti: izgradnje betonskog trotoara na nepokretnosti u svojini tuženih, sa predlogom za određivanje privremene mere da tužiocu obezbede korišćenje njihovog zemljišta (u određenom delu) pored njegovog poslovnog objekta radi postavljanja skela i izvođenja radova u određenom vremenskom periodu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3027/12.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 11. septembra 2012. godine je odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere, ali je rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 203/13 od 4. jula 2013. godine to rešenje ukinuto i spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Odlučujući ponovo o predloženoj privremenoj meri, a imajući u vidu primedbe iz navedenog ukidnog rešenja, Osnovni sud u Vranju je rešenjem P. 3027/12 od 14. septembra 2013. godine usvojio predloženu privremenu meru od strane tužioca u vezi sa izvođenjem građevinskih radova. Rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 1645/13 od 13. decembra 2013. godine su odbijene žalbe tuženih i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 14. septembra 2013. godine.

Na predlog tužioca za donošenje dopunskog rešenja u vezi sa izvođenjem građevinskih radova u određenom vremenskom periodu u kontinuitetu, Osnovni sud u Vranju je rešenjem P. 3027/12 od 7. marta 2014. godine doneo rešenje da se nastavlja provođenje privremene mere od strane tužioca, te je definisan novi period izvođenja radova. Odlučujući o žalbama tuženih protiv prethodno navedenog rešenja, Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 460/14 od 4. aprila 2014. godine odbio žalbe tuženih i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 7. marta 2014. godine.

Tužilac je podneskom od 23. aprila 2014. godine predložio novu privremenu meru: da su tužene uzdrže od trajnih zasada i zimzelenog drveća na određenom delu svog placa, a pored placa tužioca. Ovaj predlog tužioca je usvojen novim rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 21. maja 2014. godine i odobrena predložena privremena mera tužioca. Tužene su izjavile žalbu protiv navedenog rešenja, a zatim i tražile izuzeće postupajućeg sudije M.S. Predsednik Osnovnog suda u Vranju je rešenjem VII Su. 142/14 od 3. jula 2014. godine odbio zahtev za izuzeće dat od strane tuženih. Predmetom je zadužen drugi sudija, ali su tužene 7. jula 2014. godine tražile izuzeće sudije Z.S. Međutim rešenjem Predsednika Osnovnog suda u Vranju VII Su. 163/14 od 10. jula 2014. godine je ponovo odbijen njihov predlog.

Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 1065/14 od 26. avgusta 2014. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 21. maja 2014. godine i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ovom delu postupka, u kojem se zapravo, rešavalo o predloženim privremenim merama, bilo je zakazano deset ročišta od kojih nijedno nije održano. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili sledeći: dva puta je podnesak tuženih predat neposredno pred ročište, što je zahtevalo ostavljanje roka suprotnoj strani za izjašnjenje; jednom nije bilo dokaza da su tužene uredno pozvane; jednom su spisi predmeta bili u Višem sudu u Vranju radi odlučivanja o žalbi; jednom je punomoćnik tužilaca neposredno pred ročište predao podnesak sudu; jednom je punomoćnik tuženih tražio da se ročište ne drži zbog zahteva za izuzeće sudije; jednom je strankama neposredno na ročištu uručeno rešenje Višeg suda u Vranju i tri puta nisu držana ročišta zbog štrajka advokata.

Posle ovih 10 neodržanih ročišta, održano je ročište 25. marta 2015. godine, na kome su tužene ostale pri podnesku da se ovom predmetu spoji predmet toga suda P. 403/15 po njihovoj tužbi podnetoj protiv tužioca radi naknade štete, činidbe i dovođenje parcele u prvobitno stanje, a tužilac je ponovno predložio privremenu meru, između ostalog, u vezi sa uzdržavanjem od trajnih zasada i zimzelenog drveća na delu placa tuženih koji je pored njegovog placa.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 6. maja 2015. godine odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere kao neosnovan. Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 714/15 od 17. jula 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 6. maja 2015. godine.

Do zaključenja glavne rasprave 18. januara 2017. godine bilo je zakazano još 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet. U ovom delu postupka izvršen je uviđaj na licu mesta, određeno je građevinsko veštačenje, pribavljen nalaz veštaka i njegova izjašnjenja po primedbama stranaka, izvršen uvid u spise predmeta toga suda P. 405/10 i P. 403/15. Preostalih osam ročišta nije održano iz sledećih razloga: na predlog tužioca radi preciziranja tužbenog zahteva; jer su spisi predmeta bili u postupku po žalbi pred Višim sudom u Vranju; zato što nisu dostavljeni spisi predmeta toga suda P. 405/10; jer vremenski uslovi nisu omogućili uviđaj na licu mesta; zato što je strankama na ročištu uručeno izjašnjenje veštaka i jer dva puta nije dostavljen pisani izveštaj veštaka na kome su stranke insistirale, bez obzira na njegovu spremnost da se na ročištu usmeno izjasni. Tokom postupka tužilac je precizirao tužbeni zahtev, a tužene su istakle prigovor presuđene stvari.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 18. januara 2017. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev. U prvom stavu izreke je, između ostalog) odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se konstituiše pravo službenosti izgradnje betonskog trotoara na nepokretnosti u svojini tuženih u korist nepokretnosti tužioca, iza leđne strane njegovog poslovnog objekta (sve detaljno opisano u izreci), a u drugom stavu izreke navedene presude je usvojen njegov zahtev u vezi sa postavljanjem hidroizolacije na mestu detaljno opisanom. Rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv navedene presude su obe stranke izjavile žalbe.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 2286/17 od 4. aprila 2017. godine, vraćeni su spisi predmeta P. 3027/12 Osnovnom sudu u Vranju, radi otklanjanja procesnih nedostataka. Nedostajalo je punomoćje za advokata koji je zastupao tužioca i potpisao žalbu.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 2286/17 od 21. novembra 2017. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Vranju P. 3027/12 od 18. januara 2017. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta su 6. decembra 2017. godine primljeni u prvostepenom sudu, pa je parnica nastavljena pod novim brojem P. 3151/17.

U ponovnom prvostepenom postupku bilo je zakazano 11 ročišta od kojih je pet održano. Na održanim ročištima je sprovedeno još jedno građevinsko veštačenje preko drugog veštaka, dostavljen je novi osnovni nalaz, a zatim izjašnjenja oba veštaka, saslušani su veštaci radi usaglašavanja nalaza. Tužilac je precizirao, odnosno preinačio tužbeni zahtev 26. februara 2020. godine i sud je dozvolio ovo preinačenje. Takođe su ponovo pribavljeni spisi predmeta toga suda P. 405/10, kao i pročitani drugi pisani dokazi.

U toku postupka tužilac je „precizirao“ tužbeni zahtev 26. februara 2020. godine, tražeći, između ostalog, da se konstituiše pravo službenosti na nepokretnosti tuženih, kao poslužnom dobru, zbog izrade otvorenog zemljanog kanala koji bi prihvatao atmosfersku površinsku vodu koja potiče sa placa drugog suseda, te da se uradi hidroizolacija (sve detaljno opisano), kao i da tužene trpe izvedene građevinske radove radi realizacije konstituisanih prava, trpe izvedene radove po privremenim merama i omoguće tužiocu buduće održavanje opisanog zemljanog kanala u funkciji i zemljišta između kanala i međne linije, te zaštite postavljene hidroizolacije. Sud je dozvolio ovo preinačenje. Preostalih šest ročišta nije održano iz sledećih razloga: dva puta jer nisu dostavljena izjašnjenja veštaka; dva puta jer je punomoćnik tužioca dostavljao podneske neposredno pred ročište, što je zahtevalo ostavljanje roka za izjašnjenje tuženima i dva puta jer su izostali uredno pozvani veštaci.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 3151/17 od 17. juna 2020. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor presuđene stvari, koje su istakle tužene. U drugom stavu izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca, dok je u trećem stavu izreke navedene presude odbijen njegov zahtev da mu tužene naknade troškove parničnog postupka, kao neosnovan. U četvrtom stavu izreke je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Protiv navedene presude su obe stranke izjavile žalbu.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 2011/20 od 3. juna 2021. godine, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju P. 3151/17 od 17. juna 2020. godine u stavu prvom i drugom izreke. U drugom stavu izreke navedene drugostepene presude je preinačeno rešenje o troškovima postupka tako da glasi: svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava, od podnošenja tužbe 27. avgusta 2012. godine protiv podnositeljki ustavne žalbe Osnovnom sudu u Vranju, do pravnosnažnog okončanja spora 3. juna 2021. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Vranju Gž. 2011/20, trajao za podnositeljke ustavne žalbe skoro punih devet godina.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen kako u procesnom smislu, sa većim brojem donetih rešenja o određivanju privremenih mera, protiv kojih su stranke koristile žalbe u skladu sa procesnim ovlašćenjima, te dva tražena izuzeća sudija od strane tuženih, kao i isticanja prigovora presuđene stvari od strane tuženih, što je sve uticalo da raspravljanje po tužbi, posle deset neodržanih ročišta, zapravo započne tek 25. marta 2015. godine. Na dužinu trajanja je uticala i izvesna složenost povodom utvrđivanja činjeničnog stanja, tako da su sprovedena dva građevinska veštačenja i usaglašavani nalazi veštaka. Takođe, tri ročišta nisu održana zbog štrajka advokata što se ne može staviti na teret sudu, kao ni to što prvi put zakazan uviđaj nije bilo moguće izvesti zbog loših vremenskih uslova.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljke ustavne žalbe imale interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, kao i da su one svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njihovog punomoćnika, u manjoj meri doprinele dužem trajanju postupka, a time što su tri ročišta bila odložena jer je njihov punomoćnik predao podnesak sudu neposredno pred ročište, što je iziskivalo ostavljanje roka suprotnoj strani za izjašnjenje i što je jedno ročište odloženo jer su tražile izuzeće sudije. Mada je korišćenje dozvoljenih pravnih sredstava (žalbi i predloga) njihovo procesno pravo, ipak su odlučivanja o njima u izvesnoj meri uticala na trajanje postupka čiju dužinu osporavaju.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sud nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se ovaj spor vođen zbog konstituisanja prava službenosti, sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od skoro devet godina, leži na prvostepenom sudu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, najpre, prva prvostepena presuda doneta nakon četiri godine i skoro 5 meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, s tim da je, nakon vraćanja spisa od strane drugostepenog suda, radi otklanjanja procesnih nedostataka, i ona ukinuta radi odlučivanja o istaknutom prigovoru presuđene stvari od strane tuženih, kao i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja. Nakon ukidanja prvostepene presude ponovni postupak pravosnažno je okončan za još tri godine i skoro 7 meseci.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak traje bezmalo devet godina, bez obzira na njegovu relativnu složenost i doprinos stranaka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu podnositeljki u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra svakoj, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, te između ostalog i složenost postupka, koja je uticala da on duže traje, što se ne može pripisati krivici suda, kao i izvesni doprinos podnositeljki. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljki ustavnih žalbi ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Pritom, podnositeljke, zapravo, uglavnom, ponavljajući navode iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, iskazuju svoje očigledno nezadovoljstvo osporenom odlukom drugostepenog suda, kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca. Ovo sve iz razloga što podnositeljke ustavnom žalbom prevashodno ukazuju na nepravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, te ocenu dokaza što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje ustavnom žalbom osporene sudske odluke. Iz obrazloženja sudske odluke, a i samom činjenicom da je povodom konstituisanja službenosti tužilac zatražio sudsku zaštitu, očigledno proizlazi da tužilac ovo pravo na drugi način, nije mogao ostvariti. Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenio merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložio osporenu odluku, kako povodom glavne stvari, tako i povodom odluke o troškovima postupka, u skladu sa uspehom u sporu.

Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava, koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U predmetnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljkama ustavne žalbe u parnici koja je vođena protiv njih povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnositeljke izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2011/20 od 3. juna 2021. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnositeljki za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, te kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u svojinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti