Pravo na žalbu protiv rešenja o određivanju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu utvrdivši da je podnosiocu uskraćeno pravo na žalbu protiv rešenja o pritvoru. Viši sud je pogrešno odbacio žalbu kao nedozvoljenu, ignorišući Ustavom zajemčeno pravo lica lišenog slobode na sudsku zaštitu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10356/2019
10.07.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D. iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 381/19 od 24. septembra 2019. godine povređeno pravo podnosioca iz člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. D. izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine i protiv radnje Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava Kikinda od 11. septembra 2019. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D. iz Kikinde, podneo je 11. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika A. T, advokata iz Kikinde, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv radnje Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava Kikinda od 11. septembra 2019. godine, rešenja Osnovnog suda u Zrenjaninu Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine i rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 381/19 od 24. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 27. i 32. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 5. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako su prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije suštinski sadržana i u istaknutom pravu zajemčenom odredbama Ustava, to Ustavni sud isticanje postojanja njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava u odnosu na osporenu radnju Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava Kikinda od 11. septembra 2019. godine podnosilac zasniva na sledećim tvrdnjama: da je podnosilac lišen slobode 11. septembra 2019. godine u 18.00 sati, tako što je na lokalnom putu Rusko Selo – Kikinda zaustavljen od strane službenih lica PU Kikinda dok je upravljao motornim vozilom, te da mu je nakon pregleda njegovog vozila rečeno da treba da pođe sa policijom u policijsku stanicu, što je on učinio; da je u stanici policije najpre sa njim obavljen informativni razgovor, a da mu je šest sati nakon lišenja slobode uručen izveštaj o policijskom hapšenju, gde se navodi da je uhapšen 12. septembra 2019. godine u 00.05 sati; da mu je rešenje o zadržavanju uručeno nakon dolaska njegovog branioca, koji mu je postavljen po službenoj dužnosti u 00.30 sati 12. septembra 2019. godine; da je bez osnova i bez obrazloženja lišen slobode i odveden u zgradu policije gde je držan u periodu od približno šest sati pre nego što je zvanično uhapšen, a u kom periodu faktičkog lišenja slobode nije bio u mogućnosti da komunicira sa svojom porodicom, niti da angažuje branioca; da ovo faktičko lišenje slobode od šest sati (od 11. septembra u 18.00 do 12. septembra u 00.05 sati) docnije nije priznato.

Istaknute povrede prava na slobodu i bezbednost i prava na pravično suđenje iz čl. 27. i 32. Ustava u odnosu na osporeno rešenje o određivanju pritvora Osnovnog suda u Zrenjaninu Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine podnosilac obrazlaže sledećim navodima: da on i njegov branilac nisu dobili na odgovor, niti im je na drugi način bilo omogućeno da se izjasne o žalbi Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi izjavljenoj protiv rešenja sudije za prethodni postupak Osnovnog suda u Kikindi Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine o odbijanju predloga za određivanje pritvora prema njemu; da mu je time onemogućeno da učestvuje u postupku odlučivanja o pritvoru i da se izjasni o navodima suprotne strane, koje je sud uvažio donoseći osporeno rešenje o određivanju pritvora.

U odnosu na osporeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 381/19 od 24. septembra 2019. godine u ustavnoj žalbi je navedeno, pored ostalog, i sledeće: da je u, takođe osporenom, rešenju Osnovnog suda u Zrenjaninu Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine data pouka o pravu na žalbu, koju je branilac izjavio; da je drugostepeni sud izjavljenu žalbu odbacio kao nedozvoljenu; da, saglasno članu 27. stav 3. Ustava, pravo na žalbu ima svako lice koje je lišeno slobode i da se ovo pravo aktivira trenutkom lišenja slobode; da, imajući u vidu da je u pitanju Ustavom zagarantovano pravo, koje spada u domen ljudskih prava koja se prema našem Ustavu imaju primenjivati direktno; da Viši sud u Zrenjaninu nije mogao odbaciti kao nedozvoljenu žalbu branioca podnosioca, već je o njoj morao odlučiti direktnom primenom člana 27. stav 3. Ustava; da je Republika Srbija bila dužna da podnosiocu omogući delotvorni pravni lek koji bi mu omogućio da nakon što je lišen slobode pokrene sudski postupak u kome će se hitno odlučiti o zakonitosti njegovog lišenja slobode, a što Republika Srbija nije omogućila.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, obaveže Republiku Srbiju da mu na ime naknade štete isplati ukupan iznos od po 932.000,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate, kao i da mu na ime troškova ustavnosudskog postupka isplati iznos od 180.000,00 dinara, te da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

U vreme podnošenja ustavne žalbe protiv podnosioca ustavne žalbe sprovodila se istraga u predmetu Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi Kt. 652/19 zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija iz člana 266. stav 1. Krivičnog zakonika.

Podnosilac ustavne žalbe je lišen slobode 12. septembra 2019. godine na osnovu odredbe člana 289. stav 1. u vezi člana 291. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, nakon što je po pozivu Policijske uprave Kikinda od 11. septembra 2019. godine u svojstvu osumnjičenog doveden u prostorije te Policijske uprave sa mesta događaja – lokalnog puta Kikinda – Bačka Topola/ Rusko Selo – Kikinda gde je zaustavljen od strane policijskih službenika kada je izvršen pregled vozila kojim je upravljao. Iz poziva Policijske uprave Kikinda, bez broja, od 11. septembra 2019. godine proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe, na osnovu člana 289. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pozvan da dođe 11. septembra 2019. godine, u 21 sat u prostorije PU Kikinda u Kikindi, kao osumnjičeni za izvršenje krivičnog dela iz člana 266. Krivičnog zakonika, kao i da je obavešten na pravo da može angažovati branioca – advokata koji može prisustvovati njegovom saslušanju i upozoren da će u slučaju neodazivanja, biti prinudno doveden na osnovu člana 288. stav 1. Zakonika o Krivičnom postupku

Uvidom u izveštaj o policijskom hapšenju i dovođenju uhapšenog Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava Kikinda Ku. broj 1544/19 od 12. septembra 2019. godine, utvrđeno je da je osumnjičeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, uhapšen na osnovu odredbe člana 291. stav 1. u vezi člana 211. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku dana 12. septembra 2019. godine u 00.05 sati, te da je nakon upoznavanja sa pravima lica lišenog slobode u smislu člana 69. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe osumnjičeni zahtevao da se o njegovom hapšenju obavesti njegova supruga.

Rešenjem Ministarstava unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava u Kikindi, Ku. broj 1544/19 LS 119/19 od 12. septembra 2019. godine, koje je doneto po odobrenju zamenika Osnovnog javnog tužioca u Kikindi Ktr. 642/19, protiv podnosioca ustavne žalbe je određeno zadržavanje u trajanju od 48 sati u predistražnom postupku, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija iz člana 266. stav 1. Krivičnog zakonika, koje mu se računa od 12. septembra 2019. godine u 00.05 sati, kada je uhapšen, odnosno kada se odazvao na poziv. U navedenom rešenju je navedeno i to da je osumnjičenom 12. septembra 2019. godine u 00,30 sati saopšteno da je prema njemu primenjena mera zadržavanja, da mu je branilac postavljen po službenoj dužnosti i da mu je rešenje o zadržavanju uručeno istog dana u 01,15 sati.

U obrazloženju tog rešenja o zadržavanju navedeno je da postoje osnovi sumnje da je S. D. izvršio krivično delo iz člana 266. stav 1. Krivičnog zakonika, a kako se radi o naročito kompleksnom slučaju, zadržavanje osumnjičenog je neophodno, zbog potrebe dugotrajnog saslušanja osumnjičenog i prikupljanja obimnijeg materijala, što zahteva dodatno vreme. Dodatno je navedeno i da je zadržavanje osumnjičenog neophodno i iz razloga jer postoje okolnosti koje ukazuju da će osumnjičeni ometati postupak uticanjem na svedoke S.S. i M.M, kao i da i postoje okolnosti koje ukazuju na mogućnost da će osumnjičeni ponoviti krivično delo i na opasnost od bekstva.

Osnovno javno tužilaštvo u Kikindi podnelo je sudiji za prethodni postupak Osnovnog suda u Kikindi predlog za određivanje pritvora Kt. 652/19 od 13. septembra 2019. godine, protiv više osumnjičenih, među kojima i prema ovde podnosiocu ustavne žalbe, zbog postojanja pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, koji je odbijen rešenjem sudije za prethodni postupak tog suda Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine i podnosilac ustavne žalbe je odmah pušten na slobodu.

Rešenjem Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine, uvažavanjem žalbe Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi Kt. 642/19 od 16. septembra 2019. godine preinačeno je rešenje sudije za prethodni postupak Osnovnog suda u Kikindi Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine, tako što je prema osumnjičenima, među kojima i prema ovde podnosiocu ustavne žalbe, određen pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, koji će mu se računati od dana i časa lišenja slobode, a s tim da će mu se u vreme trajanja pritvora uračunati vreme zadržavanja po osnovu rešenja Policijske uprave u Kikindi Ku. broj 1544/19 LS 119/19 od 12. septembra 2019. godine u trajanju od 12. septembra 2019. godine u 00,05 sati, kada je uhapšen, pa do puštanja na slobodu 13. septembra 2019. godine. Na osnovu navedenog rešenja o određivanju pritvora podnosilac ustavne žalbe je lišen slobode 17. septembra 2019. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja o određivanju pritvora, između ostalog, je navedeno: da veće, suprotno stavu sudije za prethodni postupak, smatra da osnovana sumnja da su osumnjičeni (podnosilac ustavne žalbe i još trojica osumnjičenih), izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret proizlazi iz priloženih dokaza uz krivičnu prijavu i to ugovora o radu, zapisnika o pretresu stana, potvrda o privremeno oduzetim predmetima, izveštaja o forenzičkom pregledu lica mesta i lica, kriminalističko – tehničke dokumentacije, iskaza svedoka S; da, suprotno stavu sudije za prethodni postupak, veće smatra da je u ovom trenutku za osnovanu sumnju dovoljna činjenica koju navodi i sam sudija za prethodni postupak, a ista se pominje i u izjavi svedoka S, a takođe i u priloženoj dokumentaciji o pronađenim i oduzetim predmetima, da se radi o radnom fluidu za cirkulaciju gasne bušotine „gazolinu“; da je opšte poznata činjenica da je „gazolin“ derivat nafte i da je lako zapaljiv i ispariv, te da je stoga opasna materija koja zahteva posebne uslove čuvanja i transporta, a da će u kasnijem toku postupka biti izvršeno veštačenje uzetih uzoraka tečnosti, te da će nakon toga biti tačno utvrđeno o kojoj tečnosti se radi; da, iako osumnjičeni do sada nisu osuđivani, veće smatra da postoje osobite okolnosti koje ukazuju na to da bi oni mogli u kratkom vremenu ponoviti krivično delo, jer je pravilno Osnovno javno tužilaštvo u Kikindi zaključilo da su osumnjičeni pokazali upornost i istrajnost u vršenju krivičnog dela, kao i nameru da se bave i dalje vršenjem ovog krivičnog dela i to u kratkom vremenskom periodu ukoliko bi se isti pustili na slobodu; da su kod osumnjičenih Z.R. i S. D. pronađeni rezervoari za smeštanje tečnosti velikih zapremina, a koji su očigledno nabavljeni radi skladištenja velikih količina opasnih fluida nabavljenih na nedozvoljen način i uz angažovanje osumnjičenih I. i N, kao radnika „N.“ koji rade na takvom radnom mestu gde se izdvaja ovaj fluid, a što sve ukazuje da kritični događaj za koji su sada osumnjičeni osnovano sumnjivi da su učinili krivična dela, nije bio sam eksces; da je stoga mišljenje veća da upravo ove činjenice predstavljaju konkretnu opasnost i realnu bojazan da bi osumnjičeni, ukoliko bi se ostavili na slobodi u kratkom vremenskom periodu, mogli nastaviti sa vršenjem istog ili sličnih krivičnih dela, te da im je zato potrebno odrediti pritvor.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 381/19 od 24. septembra 2019. godine odbačene su kao nedozvoljene žalbe branilaca osumnjičenih, među kojima i podnosioca ustavne žalbe, izjavljene protiv rešenja Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine sa obrazloženjem da se, bez obzira što je u pobijanom rešenju data pouka o pravu na žalbu, radi o drugostepenom rešenju, budući da je rešenje Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine donelo vanraspravno veće Osnovnog suda u Kikindi (član 21. stav 4. ZKP) rešavajući povodom žalbe Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi, izjavljene protiv rešenja sudije za prethodni postupak Osnovnog suda u Kikindi Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine, zbog čega žalba protiv navedenog rešenja vanraspravnog veća nije dozvoljena.

4. Odredbama člana 18 stav 1. Ustava utvrđeno je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju.

Odredbama člana 27. Ustava, čija povreda je istaknuta u ustavnoj žalbi, zajemčeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.) i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.).

Ostalim odredbama Ustava čiju povredu podnosilac ističe u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama člana 211. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/2014, 35/19, 27/21-Odluka US i 62/21 Odluka US) (u daljem tekstu: ZKP), propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)), ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)), kao i ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Odredbama člana 214. ZKP, propisano je: da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.) (stav 1.); da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.) i da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću, kao i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.); da se odluka o žalbi donosi u roku od 48 časova (stav 4.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP je propisano: da kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene ovim zakonikom, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog i da će se u pozivu osumnjičeni upozoriti da ima pravo da uzme branioca (član 289. stav 1.); da policija može neko lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora (član 211.), ali je dužna da takvo lice bez odlaganja sprovede nadležnom javnom tužiocu i da će, prilikom dovođenja, policija javnom tužiocu predati izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja, a uhapšeni mora biti poučen o pravima iz člana 69. stav 1. ovog zakonika (član 291. st. 1. i 2.); da lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. ovog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. st. 1. i 2. ovog zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv, da o zadržavanju, javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje, da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja, da protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja, da o žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe, da žalba ne zadržava izvršenje rešenja, da osumnjičeni ima prava predviđena u članu 69. stav 1. ovog zakonika, da osumnjičeni mora imati branioca čim organ postupka iz stava 2. ovog člana donese rešenje o zadržavanju i da će mu,ako osumnjičeni sam, u roku od četiri časa, ne obezbedi branioca, ga javni tužilac obezbediti po službenoj dužnosti, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora (294.); da će, ako je u optužnici stavljen predlog da se protiv okrivljenog odredi pritvor ili da se pusti na slobodu, o tome veće (član 21. stav 4.) rešavati odmah, a najkasnije u roku od 48 časova (član 334. stav 1.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud, protivnu stranku, branioca i oštećenog (član 442); da protiv rešenja organa postupka donesenih u prvom stepenu, stranke, branilac i lica čija su prava povređena mogu izjaviti žalbu uvek kada u ovom zakoniku nije izričito određeno da žalba nije dozvoljena, da protiv rešenja veća donesenog u istrazi i u postupku optuženja, žalba nije dozvoljena, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, kao i da protiv rešenja drugostepenog suda žalba nije dozvoljena, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno (član 465. st. 1, 2. i 4.); da o žalbi protiv rešenja sudije za prethodni postupak odlučuje veće istog suda (član 21. stav 4.), ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i da o sednici veća sud može obavestiti stranke ako smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari (član 467. stav 3.); da će se, ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, na postupak po žalbi protiv rešenja shodnoprimenjivati odredbe člana 434. stav 5, čl. 435. do 442, člana 445. st. 1. i 2, člana 454. i člana 458. stav 2. ovog zakonika.

5. Razmatrajući, najpre, navode ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 381/19 od 24. septembra 2019. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 27. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava obrazlaže istim navodima ukazujući na to da je osporenim rešenjem, suprotno Ustavnim garancijama, odbačena kao nedozvoljena žalba podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog izjavljena protiv rešenja o određivanju pritvora, zbog čega je Ustavni sud ove navode cenio sa aspekta sadržine prava na slobodu i bezbednost garantovanu odredbom člana 27. stav 3. Ustava.

Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 27. stav 3. Ustava licu lišenom slobode garantuje pravo žalbe sudu i obezbeđuje da se hitno preispita zakonitost pritvaranja, te da se naredi puštanje lica na slobodu ukoliko se utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito, dok je odredbom člana 30. stav 3. Ustava (čiju povredu podnosilac posebno ne ističe u ustavnoj žalbi) zajemčeno pritvorenom licu da će o njegovoj žalbi na određivanje pritvora nadležni sud odlučiti i svoju odluku mu dostaviti u roku od 48 časova.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode u istrazi 17. septembra 2019. godine na osnovu drugostepenog rešenja Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine koje je doneto u redovnom žalbenom postupku sprovedenom povodom žalbe Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi izjavljenoj protiv rešenja sudije za prethodni postupak tog suda Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine, a kojim je prethodno sudija za prethodni postupak bio odlučio da nema mesta određivanju pritvora protiv osumnjičenog S. D, te je osumnjičeni, koji je prvobitno bio zadržan 12. septembra 2019. godine, odmah pušten na slobodu.

Ustavni sud konstatuje da iz citirane zakonske odredbe člana 465. stav 1. ZKP proizlazi da je žalba u načelu dozvoljena protiv rešenja donetih u prvom stepenu i da je mogu izjaviti stranke, branilac i lice čije je pravo povređeno, a ujedno je predviđen izuzetak od ovog pravila u slučaju kada je zakonskom odredbom izričito isključena mogućnost izjavljivanja žalbe (stav 1.). Odredba stava 2. istog člana 465. ZKP se odnosi na rešenja vanpretresnog veća (član 21. stav 4.) koja su doneta u istrazi (kao u konkretnom slučaju) i u postupku optuženja, a za koje važi pravilo da je mogućnost izjavljivanja žalbe isključena, osim ako u zakonom određenim situacijama nije nešto drugo izričito propisano. Ustavni sud nadalje ukazuje na to da je, saglasno odredbama člana 214. ZKP, osnovni organ nadležan za odlučivanje o pritvoru u istrazi sudija za prethodni postupak. Međutim, u pojedinim slučajevima, odluka o pritvoru u istrazi može biti doneta od strane veća iz člana 21. stav 4. ZKP. Reč je o situacijama u kojima je pritvor određen, ukinut ili produžen odlukom donetom o žalbi izjavljenoj protiv rešenja sudije za prethodni postupak (kao u konkretnom slučaju) ili kada je pritvor produžen na osnovu člana 215. stav 2. ZKP (što u konkretnom predmetu nije bio slučaj).

Iz navedenog proizlazi da važećim odredbama Zakonika o krivičnom postupku nije neposredno regulisana konkretna procesna situacija. Naime, nijednom odredbom ZKP nije izričito propisano pravo na žalbu protiv rešenja veća iz člana 21. stav 4. ZKP o određivanju pritvora, kojim je, usvajanjem žalbe javnog tužioca, preinačeno rešenje sudije za prethodni postupak kojim je inicijalno bio odbijen predlog tužioca da se prema osumnjičenom odredi pritvor i koji je po takvom rešenju i pritvoren.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, kao lice lišeno slobode na osnovu rešenja o određivanju pritvora, u svakoj procesnoj situaciji, na osnovu odredbe člana 27. stav 3, a imajući u vidu i odredbu člana 30. stav 3. Ustava, mora imati pravo da izjavi žalbu protiv tog rešenja o određivanju pritvora, odnosno pravo da se hitno preispita zakonitost njegovog pritvaranja.

Ustavni sud je utvrdio da je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor određen rešenjem Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine, koje je doneto u postupku odlučivanja o žalbi javnog tužioca i da je on lišen slobode 17. septembra 2019. godine, upravo na osnovu tog rešenja o pritvoru. Dodatno, Ustavni sud je utvrdio i to da je osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 318/19 od 24. septembra 2019. godine odbačena kao nedozvoljena žalba koju je izjavio njegov branilac protiv rešenja o određivanju pritvora sa obrazloženjem da, saglasno odredbi člana 465. stav 4. ZKP, protiv drugostepenog rešenja vanraspravnog veća (iz člana 21. stav 4. ZKP) žalba nije dozvoljena.

Dakle, Viši sud u Zrenjaninu je žalbu branioca okrivljenog izjavljenu protiv rešenja o određivanju pritvora odbacio zauzimajući stav da je osporeno rešenje o pritvoru doneto u drugostepenom postupku odlučivanja o žalbi javnog tužioca izjavljenoj protiv rešenja sudije za prethodni postupak kojim je sud odbio predlog za određivanje pritvora. Međutim, po oceni Ustavnog suda, kako je usvajanjem žalbe javnog tužioca podnosiocu ustavne žalbe, koji je prethodno pušten na slobodu nakon rešenja sudije za prethodni postupak, određen pritvor, to za njega ova odluka, iako je nesporno doneta u drugostepenom postupku, u materijalnopravnom smislu ima karakter svojevrsne inicijalne odluke o određivanju pritvora. Ustavni sud je stava da je Viši sud u Zrenjaninu prevideo da osporeno rešenje veća Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine, iako za javnog tužioca predstavlja drugostepeno, istovremeno predstavlja i rešenje o pritvoru prema osumnjičenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, protiv koga, saglasno odredbi člana 214. stav 3. ZKP stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću iz člana 21. stav 4. ZKP, što je branilac u konkretnom slučaju i učinio. Dakle, iako je tačno da, saglasno odredbama člana 465. st. 2. i 4. ZKP, protiv rešenja veća donesenog u istrazi i u postupku optuženja, kao i protiv rešenja drugostepenog suda žalbe nisu dozvoljene, Viši sud u Zrenjaninu je u primeni ovih odredaba pokazao preterani formalizam, zanemarujući i previđajući da je upravo istim zakonikom drugačije određeno u članu 214. stav 3. ZKP, u kome je protiv svakog rešenja o pritvoru, u materijalnom, a ne formalnom ili proceduralno – procesnom smislu, žalba dozvoljena i to upravo veću iz člana 21. stav 4. ZKP.

Ustavni sud konstatuje da zaista deluje da postoji pravna praznina u postojećem procesnom zakonodavstvu i da nijednom važećom odredbom ZKP nije izričito propisano pravo na žalbu protiv rešenja veća iz člana 21. stav 4. ZKP o određivanju pritvora, kojim je, usvajanjem žalbe javnog tužioca, preinačeno rešenje sudije za prethodni postupak kojim je odbijen njegov predlog da se prema osumnjičenom odredi pritvor. Međutim, ovu pravnu prazninu je moguće i nužno popuniti bilo ustavnopravno zasnovanim tumačenjem drugih odredaba ZKP, pored ostalih i odredbe člana 214. stav 3. ZKP, bilo analogijom sa drugim odredbama istog zakonika koje uređuju slične procesne situacije. Štaviše, postupajući sudovi su, u odsustvu izričite procesne norme po ovom pitanju, u svom tumačenju i primeni drugih odredaba procesnog zakonodavstva na predmetno pitanje, morali imati u vidu prvo i osnovno načelo iz člana 18. stav 1. Ustava u kome je utvrđeno da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i morali na takav ustavnopravno zasnovan način zauzeti stav o pravnom pitanju koje nije izričito uređeno zakonskim odredbama. Suprotno ovome, Ustavni sud je utvrdio da je navedenu pravnu prazninu Viši sud u Zrenjaninu tumačio na štetu osumnjičenog, iskazujući preterani formalizam u primeni pojedinih odredaba ZKP, odnosno ne primenjujući ustavnopravno opravdanu analogiju sa drugim odredbama ZKP ili, na kraju krajeva, ne primenjujući neposredno ljudsko pravo na žalbu (lica lišenog slobode) zajemčeno Ustavom, kao najvišim pravnim aktom u Republici Srbiji.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da iz citiranih odredaba ZKP proizlazi da je u konkretnoj procesnoj situaciji postojalo pravo na žalbu protiv rešenja o pritvoru prema podnosiocu ustavne žalbe, o čemu je postojala i pravna pouka u pobijanom rešenju, Ustavni sud je ocenio da su osnovani navodi ustavne žalbe da je Viši sud u Zrenjaninu, donošenjem osporenog rešenja, podnosiocu uskratio pravo zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava. Ustavni sud je ovakvu ocenu već ranije iskazao u Odluci Velikog veća Už-1307/18 od 12. juna 2025. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud osporeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 381/19 od 24. septembra 2019. godine nije poništio, imajući u vidu ishod predmetnog postupka i specifičnosti utvrđene povrede prava.

6. Podnosilac ustavne žalbe je pored zahteva da Ustavni sud svoju odluku objavi u „Službenog glasniku RS“ tražio da se utvrdi i pravo na naknadu nematerijalne štete. Međutim Ustavni sud je ocenio je da je samo utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, te je, stoga, Sud na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, osporavajući navedeno rešenje o određivanju pritvora ističe povredu prava iz čl. 27. i 32. Ustava navodeći da je osporeno rešenje zasnovano na argumentaciji koju je iznelo Osnovno javno tužilaštvu u Kikindi u izjavljenoj žalbi protiv rešenja tog suda Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine, a da prethodno sud nije omogućio podnosiocu ustavne žalbe da se sa tim navodima upozna i o njima izjasni, na koji način mu je uskraćeno pravo da učestvuje u postupku odlučivanja o njegovom pravu na slobodu.

Ustavni sud je nadalje utvrdio: da je rešenjem sudije za prethodni postupak Osnovnog suda u Kikindi Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine odbijen kao neosnovan predlog Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi Kt. 652/19 od 13. septembra 2019. godine da se prema podnosiocu ustavne žalbe, koji je lišen slobode 11. septembra 2019. godine, odredi pritvor; da je podnosilac ustavne žalbe 13. septembra 2019. godine pušten na slobodu; da je protiv navedenog rešenja Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine Osnovno javno tužilaštvo izjavilo žalbu u kojoj je istaknuto da to tužilaštvo, nasuprot mišljenju sudije za prethodni postupak, smatra da postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na osnovanu sumnju da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret; da žalba nije dostavljena podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu na odgovor; da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine uvažena žalba Osnovnog javnog tužilaštva i preinačeno prvostepeno rešenje tako što je prema podnosiocu ustavne žalbe određen pritvor; da je na osnovu navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe ponovo lišen slobode 17. septembra 2019. godine; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kž2. 381/19 od 24. septembra 2019. godine žalba branioca podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja kojim mu je određen pritvor odbačena kao nedozvoljena.

Imajući u vidu sve navedeno Ustavni sud je osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine cenio sa aspekta sadržine prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je pravo na pravično suđenje kompleksno ustavno pravo, kojim se garantuje niz prava koja građanima obezbeđuju određene, pre svega, procesne garancije da će postupak u kome sud odlučuje, biti sproveden pravično, a to su: pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku. Stoga je potrebno u konkretnom slučaju ispitati da li je postupak odlučivanja o postojanju razloga za određivanje pritvora koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način kao što to zahteva odredba člana 32. Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da iz citiranih odredbi ZKP proizlazi da se i u postupku odlučivanja o pritvoru (o kojem se odlučuje rešenjem) protiv okrivljenog lica moraju osigurati sva jemstva pravičnog suđenja koja se garantuju u krivičnom postupku u kojem se odlučuje o optužbi protiv okrivljenog lica. Jedna od osnovnih tekovina optužnog (akuzatorskog) sistema krivičnog postupka, jeste i pravom priznata mogućnost krivičnoprocesnih stranaka da aktivno učestvuju u krivičnom postupku. Međutim, Ustavni sud konstatuje da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je sud bio dužan da njemu odnosno njegovom braniocu dostavi žalbu na odgovor, odnosno da mu na drugi način omogući da se upozna sa njenom sadržinom nemaju svoje uporište u odredbama ZKP. Naime, članom 468. ZKP, u postupku po žalbi protiv rešenja, nije predviđena shodna primena člana 444. ZKP kojim je propisana obaveza prvostepenog suda da primerak žalbe dostavi na odgovor protivnoj stranci, niti, saglasno odredbi člana 467. stav 3. ZKP, postoji obaveza da sud koji odlučuje o žalbi protiv rešenja sudije za prethodni postupak obavesti stranke i branioca okrivljenog o sednici drugostepenog veća, već je sud ovlašćen da ceni da li bi prisustvo obeju ili samo jedne stranke bilo korisno za razjašnjenje konkretne stvari, i tada bi ih obaveštavao o sednici žalbenog veća.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe nakon lišenja slobode 11. septembra 2019. godine u 21,00 čas izveden pred sud i da je pred sudom saslušan na okolnosti koje su bile od značaja za odlučivanje suda o osnovanosti predloga Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi za određivanje pritvora prema njemu. Iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je sudija za prethodni postupak Osnovnog suda u Kikindi rešenjem Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine odbio predlog nadležnog javnog tužilaštva za određivanje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, i naredio da se osumnjičeni odmah pusti na slobodu, jer je ocenio da iz dokaza koji su priloženi uz krivičnu prijavu ne proizlazi postojanje odgovarajućeg stepena (osnovana) sumnje, neophodnog za određivanje pritvora, da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Iz osporenog rešenja Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine proizlazi da Osnovno javno tužilaštvo u Kikindi uz žalbu izjavljenu protiv rešenja tog suda Kpp. 49/19 od 13. septembra 2019. godine nije dostavilo nove dokaze, koji nisu bili predočeni podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu prilikom saslušanja pred sudom nakon prvobitnog lišenja slobode, već je drugostepeno veće nasuprot mišljenju sudije za prethodni postupak ocenilo da osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe učinio delo koje mu je stavljeno na teret proizlazi iz dokaza koji su priloženi uz krivičnu prijavu, kao i da iz istih dokaza proizlazi i postojanje opasnosti da će osumnjičeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac u ustavnoj žalbi nije učinio verovatnim, niti iz dostavljene dokumentacije proizlazi, da je uskraćivanjem mogućnost da se osumnjičeni upozna sa argumentima javnog tužioca iznetim u žalbi kojom se osporava rešenje kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora prema njemu, narušena jednakost stranaka u postupku odlučivanja o njegovom pravu na slobodu, s obzirom na to da je Sud utvrdio da u izjavljenoj žalbi nisu bili izneti novi argumenti koji podnosiocu ustavne žalbe nisu bili predočeni prilikom saslušanja u prisustvu branioca, a sud je u okviru zakonom datog ovlašćenja procenio da prisustvo stranaka radi razjašnjenja konkretne stvari nije neophodno. Navedeno nije u suprotnosti sa praksom Evropskog suda za ljudska prava na koju ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Nikolova protiv Bugarske, broj predstavke 31195/96, od 25 marta 1999, stav 58.).

Stoga je Ustavni ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kikindi Kv. 315/19 od 17. septembra 2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2) izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava u odnosu na osporenu radnju Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava Kikinda od 11. septembra 2019. godine Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe isključivo ukazuje na povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava, osporavajući zakonitost njegovog lišenja slobode i smatrajući da je u u periodu od 18.00 sati 11. septembra 2019. godine do 12. septembra 2019. godine u 00.05 sati bio lišen slobode bez zakonskog osnova.

Ustavni sud, kao i u ranijim svojim odlukama, naglašava da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da ima veliki značaj za svakog pojedinca. Međutim, pravo na ličnu slobodu nije apsolutno pravo, te lišenje slobode predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja. Dakle, da bi lišenje slobode nekog lica bilo u skladu sa garancijama iz člana 27. stav 1. Ustava, potrebno je da budu ispunjena dva kumulativna uslova: prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Zakon koji propisuje razloge i sam postupak lišenja slobode nekog lica (zadržavanje i pritvaranje) je Zakonik o krivičnom postupku.

Ustavni sud ukazuje da iz citiranih odredaba ZKP proizlazi da predistražnim postupkom rukovodi javni tužilac, a u vršenju svojih ovlašćenja može naložiti policiji da preduzme određene radnje radi gonjenja učinilaca krivičnih dela. Tako policija može neko lice uhapsiti, ako postoje razlozi za pritvor (tzv. policijsko hapšenje), odnosno ako je lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti (tzv. građansko hapšenje, a bude predato policiji), i odmah ga, bez odlaganja sprovesti nadležnom javnom tužiocu. Nadležni javni tužilac u navedenim slučajevima može izuzetno zadržati uhapšeno lice radi saslušanja i to najduže 48 sati od trenutka hapšenja. O zadržavanju, javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje, u kojem mora biti navedeno delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu kao i vreme početka zadržavanja. Protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja o kojoj odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe.

Ispitujući da li je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe bilo u skladu sa garancijama iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je prema podnosiocu, za kojeg su postojali osnovi sumnje da je zatečen u izvršenju krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, policija, a po odobrenju nadležnog javnog tužioca, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku odredila zadržavanje u trajanju od 48 sati, koje će mu se računati od časa kada je lišen slobode; da je u osporenom rešenju navedeno da se osumnjičeni tereti za krivično delo unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje odlaganje i skladištenje opasnih materija iz člana 266. stav 1. Krivičnog zakonika; kao i da postoje pritvorski razlozi iz člana 211. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, na osnovu kojeg je podnosiocu određeno zadržavanje, jer postoje okolnosti koje ukazuju „da će osumnjičeni ometati postupak uticanjem na svedoke S.S. i M.M. kao i okolnosti da će ponoviti krivično delo“.

Stoga, Ustavni sud konstatuje da je osporeno rešenje o zadržavanju podnosioca ustavne žalbe doneto u zakonito sprovedenom postupku od strane nadležnog organa, da je zasnovano na zakonom propisanim razlozima zbog kojih se osumnjičenom licu može odrediti zadržavanje, da ono sadrži sve Zakonikom propisane elemente, zbog čega Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje da je radnjama Policijske uprave u Kikindi od 11. septembra 2019. godine došlo do povrede prava na slobodu i bezbednost, garantovanog odredbom člana 27. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je posebno cenio navode ustavne žalbe kojima podnosilac ukazuje da je nezakonito lišen slobode u periodu od 18.00 sati 11. septembra 2019. godine (kada je zaustavljen na putu Kikinda – Bačka Topola/Rusko Selo - Kikinda) do 12. septembra 2019. godine u 00.05 sati (kao vremena koje je u rešenju o zadržavanju konstatovano kao vreme lišenja slobode) i utvrdio da iz prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti opisanih u tački 3. obrazloženja ove odluke proizlazi: da se lišenje slobode podnosiocu ustavne žalbe ima računati od 11. septembra 2019. godine u 21.00 čas, kada je, nakon izvršenog pregleda motornog vozila kojim je upravljao na lokalnom putu Kikinda – Bačka Topola/Rusko Selo - Kikinda doveden u prostorije Policijske uprave Kikinda, s obzirom na to da je od tog trenutka on suštinski bio lišen prava na slobodu koje im je zajemčeno odredbama člana 27. Ustava Republike Srbije. Stoga Ustavni sud smatra da podnosilac opravdano ukazuje na to da se njegovo lišenje slobode ima računati od ranijeg dana i sata nego što je to navedeno u rešenju o zadržavanju i osporenom rešenju o određivanju pritvora (u pozivu policije stoji da su privedeni na razgovor u svojstvu osumnjičenog u 21. sat 11. septembra 2019. godine), ali ta činjenica, nema uticaja na zakonitost lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je po oceni Ustavnog suda postupak lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe sproveden u postupku i iz razloga propisanih ZKP, već može, kao i ostale eventualne nepravilnsti, biti predmet kasnijeg osporavanja u dokaznom postupku odnosno u žalbenom postupku protiv prvostepene osuđujuće presude, ukoliko celokupno trajanje lišenja slobode ne bude uračunato u eventualnu kaznu.

Saglasno iznetom Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je u periodu od 11. septembra 2019. godine u 18.00 sati do 12. septembra 2019. godine u 00.005 sati bio nezakonito lišen slobode, a navedeni propust u označavanju vremena lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe nema značaj povrede prava iz člana 27. stav 1. Ustava u ovoj fazi krivičnog postupka.

S obzirom na navedeno Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i u odnosu na radnje Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Policijska uprava Kikinda od 11. septembra 2019. godine odlučujući kao u tački 3.izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Pravo na žalbu protiv rešenja o određivanju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti