Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od skoro šest godina i dosuđuje naknadu štete. Deo žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava odbija se kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Cvetka Marinkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Cvetka Marinkovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 870/04 i pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 2422/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Cvetko Marinković Beograda podneo je 28. avgusta 2008. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je preko punomoćnika Milana Ivanovića, advokata iz Beograda, u dva navrata dopunio, protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 870/04 od 21. oktobra 2005. godine, u stavu prvom izreke, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2422/06 od 27. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 1763/07 od 2. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 25, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno poziva i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 25. novembra 2002. godine podneo tužbu, tražeći, pored ostalog, da sud obaveže tuženog JAT- Airways da mu na ime manje isplaćene naknade otpremnine zbog otkaza ugovora o radu isplati odgovarajući iznos. S tim u vezi, podnosilac ističe da nadležni sudovi, rešavajući o ovom tužbenom zahtevu, nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je u tom delu postupak trajao punih pet i po godina, odnosno deset puta više od zakonom predviđenog roka. Pored toga, podnosilac tvrdi i da su postupajući sudovi odlučujući o navedenom zahtevu pogrešno primenili odredbe materijalnog prava. Ovo stoga što mu je poslodavac kao tehnološkom višku nezakonito otkazao ugovor o radu, pa mu je po tom osnovu isplatio otpremninu u skladu sa članom 117. Zakona o radu u visini od pet prosečnih mesečnih zarada, umesto da mu je isplatio otpremninu u skladu sa članom 31. stav 1. tačka 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora u visini od 30 prosečnih mesečnih zarada. Naime, poštujući hijerarhiju pravnih propisa iz oblasti radnog prava, sudovi su bili dužni da, u konkretnom slučaju, primene navedenu odredbu Kolektivnog ugovora, imajući u vidu da je upravo članom 7. Zakona o radu predviđeno da se opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom. Pri tome, u slučaju kada je isplata otpremnine jedino pravo koje poslodavac može da obezbedi radniku za čijim radom je prestala potreba i kada radnik traži otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom, poslodavac se ne može osloboditi svoje obaveze da istu isplati pozivanjem na to da nije zaključen sporazum o isplati otpremnine. Ovo pogotovo što sudovi u predmetnoj situaciji nisu utvrdili iz kojih razloga nije zaključen sporazum, odnosno čijom krivicom nije zaključen. Takođe, podnosilac navodi i da nije ni bilo potrebno da se zaključi neki poseban sporazum, jer je poslodavac izrazio volju da mu isplati otpremninu u skladu sa članom 31. Kolektivnog ugovora time što je otkazao ugovor o radu u kome je izabrao isplatu otpremnine kao način ostvarivanja prava radnika, a tužilac je svoju volju u vezi načina ostvarivanja prava radnika izrazio kroz zahtev od 11. novembra 2002. godine kojim je tražio isplatu otpremnine u skladu sa članom 31. Kolektivnog ugovora. Konačno, podnosilac je mišljenja i da, u smislu člana 30. Kolektivnog ugovora, poslodavac nije mogao da mu otkaže ugovor o radu po osnovu prestanka potrebe za radom, s obzirom na to da je imao više od 36 godina staža, te da tom prilikom nije ispoštovan ni otkazni rok utvrđen Opštim kolektivnim ugovorom. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu u osporenom delu radnog spora sa poslodavcem povređena naznačena Ustavom zajemčena prava, te zahteva da se poništi presuda Vrhovnog suda Srbije Rev II 1763/07 od 2. aprila 2008. godine, kao i da mu se naknadi nematerijalna šteta, u smislu odredbe člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1049/02 i predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10762/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Generalni direktor Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „Jugoslovenski aerotransport“ Beograd, doneo je rešenje o prestanku radnog odnosa broj 01-1491700665 od 4. novembra 2002. godine, kojim je utvrđeno, pored ostalog, da Cvetku Marinkoviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom na poslovima kapetan prvi pilot počev od 12. novembra 2002. godine, te mu je priznato pravo na otpremninu u skladu sa članom 117. Zakona o radu u visini od pet zarada koje je zaposleni ostvario u mesecu oktobru 2002. godine, što iznosi 789.790,00 dinara.

Cvetko Marinković i drugi potpisani letači su se dopisom od 11. novembra 2002. godine obratili generalnom direktoru Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „Jugoslovenski aerotransport“ Beograd, sa zahtevom da se odmah izvrši korekcija izdatih rešenja i izvrši obračun otpremnine u skladu sa članom 31. Pojedinačnog kolektivnog ugovora Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj.

Odredbama člana 31. Pojedinačnog kolektivnog ugovora Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „Jugoslovenski aerotransport“ je predviđeno: da se radniku za čijim radom je prestala potreba, obezbeđuje, pored ostalog, jednokratna novčana nadoknada (otpremnina) u visini od 30 prosečnih mesečnih zarada koje je radnik ostvario u tromesečju pre ostvarivanja prava na otpremninu ako se sporazume da mu se isplati otpremnina i da ta sredstva upotrebi za ostvarivanje prava na rad u skladu sa zakonom (stav 1. alineja 4.); da radniku kome se nije moglo obezbediti ni jedno od prava iz stava 1. ovog člana može prestati radni odnos u skladu sa zakonom (stav 2.).

Programom rešavanja viška zaposlenih kod tuženog poslodavca (prva faza) od 28. maja 2002. godine je predviđeno da će se na zaposlene koji se ne odazovu pozivu ili ne prihvate ni jednu od predloženih opcija za rešavanje njihovog pravnog statusa, primeniti odredbe Zakona o radu, te da će ostvariti pravo na otpremninu, pored ostalog, za zaposlene koji su preko 30 godina proveli u radnom odnosu u visini petostrukog iznosa zarade.

Cvetko Marinković, ovde podnosilac ustavne žalbe, između ostalih, podneo je 25. novembra 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „Jugoslovenski aerotransport“ Beograd, pored ostalog, i radi isplate naknade zbog manje isplaćene otpremnine u visini od 25 mesečnih zarada koje je tužilac ostvario za mesec oktobar 2002. godine, sa kamatom po zakonu počev od 12. novembra 2002. godine. Povodom navedene tužbe prvobitno je formiran predmet P. 1049/02. Zatim je podneskom punomoćnika, između ostalih, i tužioca Cvetka Marinkovića od 16. maja 2003. godine, predloženo razdvajanje postupka i odvojeno raspravljanje po tužbenim zahtevima tužilaca, između ostalih i Cvetka Marinkovića. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1049/02 od 31. marta 2004. godine razdvojeni su postupci po tužbi, između ostalih, i Cvetka Marinkovića, tako što se postupak u predmetu P. 1049/02 vodio po tužbi tužilaca Dragoslava Kojanića, Zorana Petrovića i Radosava Popovića, a po tužbi Cvetka Marinkovića je formiran predmet P1. 870/04.

Odlučujući o navedenom zahtevu postupajući sudovi su doneli sledeće presude:

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 21. oktobra 2005. godine doneo presudu P1. 870/04, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Cvetka Marinkovića kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime manje isplaćene naknade otpremnine zbog prestanka radnog odnosa isplati iznos od 3.948.950,00 dinara. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud tokom postupka utvrdio: da je tužiocu prestao radni odnos 12. novembra 2002. godine u JP JAT- Airways iz Beograda na osnovu rešenja broj 01-1491700665 od 4. novembra 2002. godine; da mu je navedenim rešenjem priznato pravo na otpremninu u visini pet zarada za mesec oktobar 2002. godine u iznosu od 789.790,00 dinara; da se dopisom od 11. novembra 2002. godine tužilac obraćao generalnom direktoru tuženog preduzeća sa zahtevom da mu se isplati otpremnina u visini od 25 mesečnih zarada, što predstavlja razliku u odnosu na 30 mesečnih zarada na koje, kako je naveo tužilac, ima pravo na osnovu člana 31. Kolektivnog ugovora tuženog. Pored toga, istaknuto je da je prvostepeni sud odlučio kao u stavu prvom izreke imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, poslodavac postupio saglasno članu 117. Zakona o radu, jer nije došlo do zaključenja sporazuma predviđenog članom 31. Kolektivnog ugovora tuženog, odnosno da predlog tužioca nije prihvaćen. Punomoćniku tužioca je 10. aprila 2006. godine dostavljena navedena prvostepena presuda.

Okružni sud u Beogradu je 27. decembra 2006. godine doneo presudu Gž1. 2422/06, kojom je, pored ostalog, u stavu prvom izreke potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 870/04 od 21. oktobra 2005. godine, u pobijanom prvom stavu izreke. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, istaknuto da u postupku donošenja pobijane presude, u potvrđujućem delu, nema bitnih povreda odredaba člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) ZPP na koje Okružni sud pazi po službenoj dužnosti, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost. Takođe, drugostepeni sud je konstatovao da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u odnosu na potvrđujući deo presude, dajući razloge koje u bitnom delu u potpunosti prihvata i drugostepeni sud. U tom smislu drugostepeni sud je još naveo: da je, saglasno odredbi člana 34. stav 1. tačka 4. Kolektivnog ugovora tuženog, pretpostavka za ostvarivanje jednokratne novčane naknade da zaposleni i poslodavac zaključe sporazum o isplati otpremnine i da ta sredstva budu upotrebljena za ostvarivanje prava na rad; da takav sporazum nije zaključen, pa nema ni osnova da se tužiocu isplati ova jednokratna novčana naknada; da je za nastanak ugovora, a takav karakter ima i naznačeni sporazum, potrebno da se u smislu odredbe člana 26. Zakona o obligacionim odnosima, postigne saglasnost ugovornih strana o bitnim sastojcima ugovora, a da, u konkretnom slučaju, očigledno takve saglasnosti nije bilo; da prihvat ponude, u smislu člana 39. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva da ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu, kao i da je, u konkretnom slučaju, sadržina zahteva tužioca bila samo zahtev za isplatu jednokratne naknade, ali bez naznake da će ta sredstva upotrebiti za ostvarivanje prava na rad; da je tužiocu u skladu sa rešenjem o prestanku radnog odnosa isplaćena otpremnina u iznosu od 789.790,00 dinara, a otpremnina je prema njegovom sadržaju određena u skladu sa članom 117. Zakona o radu; da navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa nije predmet ove parnice i da isto obavezuje stranke u pogledu prava tužioca na otpremninu i njenog obima; da je tužiocu utvrđena otpremnina isplaćena, pa je tuženi u celini ispunio obligaciju po ovom osnovu, primenom člana 295. Zakona o obligacionim odnosima; da je bez značaja navod žalbe da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno na okolnost razjašnjenja razloga zbog kojih između stranaka nije došlo do zaključenja sporazuma o isplati otpremnine po članu 31. Kolektivnog ugovora tuženog, budući da do sporazuma nije došlo, a da sud nije ovlašćen da ulazi u volju stranaka na okolnost razloga takve njihove odluke; da je bez značaja navod žalbe da je poslodavac bio obavezan da primeni navedenu odredbu Kolektivnog ugovora, jer je ta norma dispozitivne, a ne kogentne prirode; da to što poslodavac Programom rešavanja viška zaposlenih od 28. maja i 29. oktobra 2002. godine nije predvideo navedenu mogućnost isplate otpremnine po članu 31. Kolektivnog ugovora tužiocu ne koristi, naprotiv to je još jedan razlog koji čini njegovo traženje po ovom osnovu neosnovanim, imajući u vidu da član 114. Zakona o radu predviđa da se programom propisuju mere za rešavanje viška zaposlenih, kao i da je jedna od tih mera bila i otpremnina, ali ne i jednokratna naknada u smislu Kolektivnog ugovora tuženog. Drugostepena presuda je 14. juna 2007. godine dostavljena Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu. Dopisom punomoćnika tužioca od 14. septembra 2007. godine obavešten je Četvrti opštinski sud u Beogradu da je punomoćniku tužioca ova drugostepena presuda uručena u prostorijama parnične pisarnice Četvrtog opštinskog suda u Beogradu dana 27. jula 2007. godine.

Vrhovni sud Srbije je 2. aprila 2008. godine doneo presudu Rev II 1763/07, kojom je u stavu prvom izreke preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2422/06 od 27. decembra 2006. godine u stavu drugom izreke, u odnosu na traženu naknadu tužiocu za neiskorišćeni rekreativni odmor za 2002. godinu, dok je stavom drugim izreke u ostalom delu odbio reviziju tužioca kao neosnovanu. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda iz tačke 12) istog člana na koju revizija ukazuje. Takođe je istaknuto: da je kod utvrđenog činjeničnog stanja pravilno stanovište nižestepenih sudova da zahtev tužioca za isplatu razlike otpremnine obračunate po Zakonu o radu, koja mu je isplaćena i otpremnine kaja bi mu bila isplaćena prema odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog (PKU), nije osnovan, pri čemu su citirane odredbe člana 34. stav 1. tačka 4. PKU; da tužilac i tuženi nisu zaključili sporazum o isplati otpremnine koja bi bila upotrebljena za ostvarivanje prava na rad; da zahtev koji je tužilac 11. novembra 2002. godine, pre nego što mu je prestao radni odnos, podneo generalnom direktoru preduzeća nije prihvaćen, te da ovaj zahtev kao ponuda jedne strane za zaključenje sporazuma, sadrži samo zahtev za isplatu naknade, ali bez naznake da će sredstva biti upotrebljena za ostvarivanje prava na rad; da je pravilan zaključak sudova da tužilac ne može ostvariti pravo na isplatu otpremnine prema članu 31. PKU tuženog, imajući u vidu da tužilac i tuženi nisu zaključili poseban sporazum o isplati otpremnine, niti je tužilac prihvatio neku opciju iz Programa rešavanja viška zaposlenih, a to nije učinio ni kada je uputio zahtev generalnom direktoru tuženog preduzeća za korekciju otpremnine, niti je prezentovao dokaz da će se baviti nekom delatnošću, odnosno radom; da se ne može prihvatiti isticanje u reviziji da se tužilac podnošenjem zahteva za isplatu otpremnine prema članu 31. PKU sporazumeo da mu isplatom otpremnine prestane radni odnos, te da su u tom smislu volje obe strane jasno i nesporno iskazane, budući da je za nastanak sporazuma-ugovora potrebno da se postigne saglasnost ugovornih strana o bitnim elementima ugovora, a toga nije bilo, pri čemu navedeni zahtev tužioca ne sadrži naznaku da će se sredstva upotrebiti za ostvarivanje prava na rad; da su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje na neposrednu primenu Pojedinačnog kolektivnog ugovora, s obzirom na to da je Programom rešavanja viška zaposlenih tuženog regulisano da će se na zaposlene koji ne prihvate nijednu od predloženih opcija iz programa, pri isplati otpremnine primeniti odredbe člana 117. Zakona o radu, a u slučaju i da se ima neposredno primeniti navedeni PKU, u konkretnoj situaciji nisu ispunjeni uslovi iz člana 31. navedenog PKU. Navedena presuda je 29. jula 2008. godine dostavljena punomoćniku tužioca.

U prvostepenom postupku u predmetu P. 1049/02, koji je prvobitno formiran po podnetoj tužbi, do donošenja navedenog rešenja o razdvajanju postupka zakazano je ukupno tri ročišta za glavnu raspravu od kojih je jedno održano (31. marta 2004. godine doneto je rešenje o razdvajanju postupka), dok dva nisu održana (12. decembra 2003. godine - za uredno pozvanu tuženu stranu niko nije pristupio i 9. marta 2004. godine - na predlog tužene strane, radi izjašnjenja na podnesak tužioca koji je dostavljen na tom ročištu).

Nakon razdvajanja postupka u novoformiranom predmetu P1. 870/04, u kojem je odlučivano samo o tužbenom zahtevu Cvetka Marinkovića zakazano je ukupno pet ročišta: pripremno ročište zakazano 17. septembar 2004. godine, na zajednički predlog stranaka nije održano kako bi se punomoćnik tužioca izjasnio na podnesak tuženog od 13. jula 2004. godine koji mu je dostavljen na tom ročištu; ročište zakazano za 25. oktobar 2004. godine je odloženo, imajući u vidu da je punomoćnik tužioca tražio novi rok za izjašnjenje; ročište zakazano za 29. decembar 2004. godine nije održano, jer je punomoćnik tužioca tražio rok da se izjasni na podnesak predat na tom ročištu; ročište za glavnu raspravu zakazano za 13. jun 2005. godine je održano u odsustvu uredno pozvane tužene strane; ročište za glavnu raspravu zakazano za 21. oktobra 2005. godine je održano i na istom su pročitani svi pismeni dokazi, te je glavna rasprava zaključena.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 8. januara 2003. godine naložio punomoćniku tužilaca da u roku od osam dana dopuni tužbu, tako što će navesti vrednosti iznosa potraživanja tužilaca po svakom osnovu pojedinačno. Postupajući po navedenom nalogu, punomoćnik tužilaca je 28. februara 2003. godine dostavio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu precizirani tužbeni zahtev, koji je, takođe, novim podneskom od 11. marta 2003. godine dopunjen.

Podneskom od 16. maja 2003. godine punomoćnik tužioca Cvetka Marinkovića je, pored ostalog, tražio da se rasprava odloži na neodređeno vreme, radi eventualnog sporazumnog rešenja spora. U vezi tog podneska, Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 15. oktobra 2003. godine naložio punomoćniku tužioca Cvetka Marinkovića da, u roku od osam dana od dana prijema naloga, pismeno izvesti sud da li je između stranaka postignuto mirno rešenje spora. Punomoćnik tužioca Cvetka Marinkovića je dopisom od 27. oktobra 2003. godine obavestio Četvrti opštinski sud u Beogradu da među parničnim strankama nije došlo do sporazuma za isplatu tražene naknade, te da urgira zakazivanje ročišta u ovoj pravnoj stvari.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 28. februara 2006. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu urgirao da se donese prvostepena presuda. Zatim je dopisom od 15. juna 2007. godine Služba za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije obavestila Okružni sud u Beogradu da se navedenoj Službi, pored ostalog, obratio punomoćnik Cvetka Marinkovića, sa tvrdnjom da njegovoj stranki još nije uručena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2422/06 od 27. decembra 2006. godine, kao i da je ukazao na izuzetno dugo trajanje postupka koji je po svojoj prirodi hitan.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Ustavom je utvrđeno: da je fizički i psihički integritet nepovrediv, kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Kako su odredbama člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog radnog spora, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)); da je poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih, a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da taj program sadrži podatke o zaposlenima koji predstavljaju višak, poslove koje obavljaju, kvalifikacionu strukturu, godine starosti, mere kojima se stvaraju uslovi za njihovo zapošljavanje i rok u kome će dati otkaz, a donosi se u saradnji sa organizacijom nadležnom za poslove zapošljavanja (član 114.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, i to zaposlenom preko 30 godina provedenih u radnom odnosu - najmanje u visini petostrukog iznosa zarade, a da se zaradom, u smislu stava 1. ovog člana, smatra zarada koju je zaposleni ostvario u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos (član 117. stav 1. tačka 4) i stav 2).

Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisuje: da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da je ponuda prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (član 39. stav 1.).

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u parničnom postupku u kome su donete osporene presude povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka iz radnih odnosa, Ustavni sud je utvrdio da je postupak u kome se raspravljalo o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe da sud obaveže tuženo Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „Jugoslovenski aerotransport“ Beograd da mu na ime manje isplaćene naknade otpremnine zbog prestanka radnog odnosa isplati iznos od 3.948.950,00 dinara, pokrenut 25. novembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 1763/07 od 2. aprila 2008. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, 29. jula 2008. godine.

Iako utvrđeno trajanje postupka od nešto manje od šest godina izaziva sumnju u pogledu toga da je postupak okončan u okviru razumnog roka, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom postupku, u delu u kojem je osporen, nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Razmatrajući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, delimično doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Ovo stoga što je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe zahtevao da Četvrti opštinski sud u Beogradu odloži raspravu u toj pravnoj stvari na neodređeno vreme, zbog eventualnog sporazumnog rešenja spora, da bi nakon pet meseci punomoćnik podnosioca obavestio prvostepeni sud da nije došlo do mirnog rešenja spora. Iako je podnosilac više puta precizirao - dopunjavao tužbu, to po oceni Ustavnog suda nije značajnije doprinelo trajanju predmetnog parničnog postupka, s obzirom da ovakvo ponašanje podnosioca nije učinilo složenijim činjenična i pravna pitanja koja je trebalo utvrditi i raspraviti tokom postupka. Takođe, ni činjenica da su tri ročišta odložena na zahtev punomoćnika podnosioca nije značajnije doprinela trajanju predmetnog parničnog postupka, budući da se radilo o potrebi izjašnjenja na navode tuženog, iz podnesaka koji su predavani sudu neposredno na početku rasprave. Ustavni sud konstatuje da su se podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov punomoćnik, uredno odazivali na ročišta i u primerenim rokovima postupali po nalozima prvostepenog suda, te su više puta urgirali postupanje nadležnog suda u navedenom parničnom predmetu, kao i donošenje i dostavljanje sudskih odluka.

Nesumnjivo da je pitanje isplate otpremnine i drugih potraživanja iz radnog odnosa od velikog materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva, jer u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, u pogledu delovanja sudova u radnim sporovima, postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Naime, prvo ročište u ovoj pravnoj stvari prvostepeni sud je zakazao nakon više od godinu dana od podnošenja tužbe tom sudu. Prvostepena presudu je doneta nakon skoro tri godine od pokretanja spornog parničnog postupka, pri čemu je ta presuda punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena za nešto manje od šest meseci od njenog donošenja. Pored toga, prvostepeni sud je od osam zakazanih ročišta u ovoj pravnoj stvari, održao samo tri ročišta. Takođe je dužini trajanja parničnog postupka doprinela i činjenica da je drugostepena presuda punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena tačno sedam meseci od njenog dana donošenja, za šta je, po oceni Ustavnog suda, prevashodno odgovoran Okružni sud u Beogradu koji je tu presudu dostavio prvostepenom sudu posle pet i po meseci od njenog donošenja.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je prilikom donošenja osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 870/04 od 21. oktobra 2005. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2422/06 od 27. decembra 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava. Zbog toga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, saglasno odredbi člana 89. stav 2. istog Zakona, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i tački 2. izreke.

6. Imajući u vidu da povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe zasniva na tvrdnji da su osporene odluke zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane redovnih sudova, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim, pri ocenjivanju postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog (pravo na pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku, pravo na javnu raspravu i dr.) i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se presude, u osporenom delu, donete u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, zasnivaju na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, odnosno da su redovni sudovi dali detaljne, jasne i precizne razloge iznetih stavova u obrazloženjima svojih presuda u delu u kojem su osporene, te da su za svaki dokaz dali logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo. Takođe je u ustavnosudskom postupku utvrđeno da u postupku donošenja osporenih presuda nije bilo elemenata koji bi ukazivali na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi u osporenim delovima presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 870/04 od 1. marta 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2422/06 od 27. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 1763/07 od 2. aprila 2008. godine dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, odnosno zašto su odbili tužbeni zahtev da mu se na ime manje isplaćene naknade otpremnine zbog prestanka radnog odnosa isplati iznos od 3.948.950,00 dinara. Stoga, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava. Pri tome navode podnosioca ustavne žalbe da mu je radni odnos prestao na nezakonit način, Ustavni sud nije ni cenio, s obzirom da to nije ni bilo predmet osporenog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog i da podnosilac povredu prava na rad zasniva na istim ustavnopravnim razlozima kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da nije povređeno ni pravo podnosioca ustavne žalbe na rad zajemčeno članom 60. Ustava.

Zbog svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, navedenim presudama, u osporenom delu, nije došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u osporenom delu predmetnog parničnog postupka stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom organu, kao redovno pravno sredstvo, i revizija Vrhovnom sudu Srbije, kao vanredni pravni lek, a koje je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u odnosu na povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava ustavnu žalbu odbio, takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ocenjujući postojanje povrede načela nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, Ustavni sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosiocu ustavne žalbe na bilo koji način povređen fizički ili psihički integritet.

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti