Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao gotovo 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 199/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Čačka je , 6. februara 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 199/12 .

Podneskom od 11. februara 2014. godine, podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2659/13 od 10. decembra 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan (povodom glavnog zahteva) osporeni parnični postupak jer smatra da je njenim donošenjem učinjena povre da načela vladavine prava, načela zabrane diskriminacije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prav a na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i načela zasnovanosti sudskih odluka na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, utvrđenih odredbama člana 3. stav 1, člana 21. st. 1. i 2, člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 145. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se , između ostalog, navodi: da je parnica u sporu iz radnog odnosa, u kojoj je podnosilac ustavne žalbe ima o svojstvo tužioca, traj ala više od deset godina , čemu je isključivo doprinelo neadekvatno postupanje prvostepenog suda; da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije uticao na to da se postupak odugovlač i, imajući u vidu da je redovno dolazio na zakazana ročišta; da je drugostepeni sud bio u obavezi da zakaže i održi raspravu, s obzirom na to da do kraja dokaznog postupka pred prvostepenim sudom vešta ci finansijske struke nisu usaglasili svoja mišljenja , a prvostepena presuda je jednom već bila ukidana; da je prvostepeni sud odbio predlog da se angažuje treći veštak, tako da je svoju odluku zasnovao na kombinaciji neusaglašenih mišljenja dvoje veštaka.

Predloženo je da Ustavn i sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen u presud u i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova koj e je ima o z bog vođenj a predmetnog parničnog postupka .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 199/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe (u daljem tekstu: podnosilac) je 12. maja 200 3. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog privrednog društva „F.“ a.d, Čačak , radi isplate razlike između isplaćene zarade i zarade obračunate prema Pojedinačnom kolektivnom ugovoru tuženog, za period od 1. aprila 1997. godine do dana podnošenja tužbe . Predmet je zaveden pod brojem P1. 1106/03. Radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja predmet je spojen sa postupkom u predmetu istog suda P1. 742/03, u kome je bilo još troje tužilaca. Spajanje je izvršeno na ročištu održanom 19. novembra 2003. godine , nakon čega je jedno ročište (2 8. januara 2004. godine) odloženo , zbog pokušaja mirnog rešenja spora, a jedno (21. aprila 2004. godine) nije održano zbog sperečenosti postupajućeg sudije. Podnes kom od 9. novembra 2004. godine, ostalih troje tužilaca su povukli tužbe. Službenom beleškom od 30. septembra 2005. godine je konstatovano da se, saglasno zaključku Građanskog odeljenja Opštinskog suda u Čačku , zastaje sa postupkom do zauzimanja pravnog stava Okružnog suda u Čačku, a najkasnije do sredine decembra 2005. godine.

Bez donošenja formalne odluke, predmet P1. 742/03 je na ročištu održanom 15. januara 2008. godine spojen sa postupkom u predmetu istog suda P1. 494/03, u kome je tada bilo sedmoro tužilaca, dok je pored „F .“ a.d, Čačak , svojstvo tuženih imalo još sedam zavisnih privrednih društava sa ograničenom odgovornošću. Na istom ročištu je određeno dopunsko finansijsko veštačenje u vezi tužbenog zahteva podnosioca, imajući u vidu da je u odnosu na ostale tužioce takvo veštačenje već bilo obavljeno. S obzirom na to da petoro tužilaca nije imalo primedbi na obaljeno veštačenje, sud je u odnosu na njih zaključio glavnu raspravu i delimičnom pre sudom P1. 494/03 od 8. jula 2008. godine usvojio njihove tužbene zahteve. Ova presuda je protekom roka za žalbu p ostala pravnosnažna.

Postupak je nastavljen u odnosu na podnosioca i tužilju G.R, koja je nakon obavljenog (novog) finansijskog veštačenja, na koje nije imala primedbi, precizirala svoj tužbeni zahtev. Do presuđenja je održano još tri ročišta za glavnu raspravu. Nadležnost Opštinskog suda u Čačku je 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Čačku. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1069/10. Na predlog podnosioca je obavljeno dopunsko finansijsko veštačenje. Podnosilac je podneskom od 8. marta 2010. godine izvršio subjektivno preinačenje tužbe, označivši kao tuženu i Republiku Srbiju . Sa tim preinačenjem se nije saglasio zakonski zastupnik Republike Srbije (podnesak od 17. marta 2010. godine).

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 1069/10 od 8. aprila 20 10. godine su delimično usvojeni tužbeni zahtev i podnosioca i tužilje G.R. Podnosilac je 3. juna 2010. godine izjavio žalbu, dok je protekom roka za žalbu navedena prvostepena presuda postala pravnosnažna u odnosu na tužilju G.R. Apelacioni sud u Kragujevcu je dva puta vraćao spise parničnog predmeta prvostepenom sudu (rešenja od 13. januara i 9. juna 2011. godine), radi „dopune“ postupka. Postupajući po nalogu iz rešenja od 9. juna 2011. godine, Osnovni sud u Čačku je rešenjem od 10. avgusta 2011. godine odbio predlog podnosioca za donošenje dopunske presude. Podnosilac je i protiv tog rešenja izjavio žalbu. Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 2936/11 od 8. marta 201 2. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Čačku, kao i ožalbeno rešenje o odbijanju predloga za donošenje dopunske presude.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 199/12. Do ponovnog presuđenja je zakazano još šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano (spisi predmeta su se nalazili u Ustavnom sudu , povodom odlučivanja o ustavnoj žalbi troje drugih tužilaca iz osporenog parničnog postupka, koja je bila zavedena pod brojem Už-3594/2010 ). Veštaci finansijske struke su 10. avgusta 2012. godine dostavili usaglašeno mišljenje. Na ročištu održanom 15. oktobra 2012. godine podnosilac je izjavio da odustaje od daljeg usglašavanja veštaka , a podneskom od 12. septembra 2012. godine je (ponovo) izvršio subjektivno preinačenje tužbe, označivši kao jednog od tuženih i Republiku Srbiju. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 27. marta 201 3. godine. Prethodno je sud (na istom ročištu) doneo rešenje kojim je odbijen predlog za subjektivno preinačenje tužbe .

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 199/12 od 4. aprila 201 3. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca za isplatu razlike u zaradi za period od 1. aprila 1997. do 30. septembra 2003. godine (deo zahteva koji se odnosi na 2002. i 2003. godinu je delimično odbijen).

Postupajući po žalbi podnosioca, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 2659/13 od 10. decembra 201 3. godine, kojom je žalbu delimično odbio i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Čačku potvrdio u delu odluke o glavn oj stvari, dok je delimičnim usvajanjem žalbe ukinuo de o odluke o troškovima parničnog postupka i predmet u tom delu vratio na ponovno odlučivanje .

Osnovni sud u Čačku je rešenjem P1. 199/12 od 9. januara 2014. godine odlučio o troškovima parničnog postupka. Po žalbi podnosioca je (kao delegirani drugostepeni sud) postupao Viši sud u Užicu, koji je najpre spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi donošenja dopunskog rešenja (protiv kojeg je podnosilac takođe izjavio žalbu), a potom doneo rešenje Gž. 42/15 od 27. januara 2015. godine , kojim je žalb e odbio i ožalben a rešenj a u celini potvrdio. Navedeno drugostepeno rešenje je punomoćniku podnosioca ur učeno 9. februara 2015. godine.

Tužilac je 3. marta 2014. godine podneo predlog za ponavljanje predmetnog parničnog postupka. Postupak po predlogu je okončan donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 88/16 od 8. decembra 2016. godine, kojim su potvrđena rešenja nižestepenih sudova o odbacivanju predloga.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenj uje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 12. maja 200 3. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, i da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 42/15 od 27. januara 2015. godine, koje je punomoćniku podnosi oca uručen o 9. februara 201 5. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 11 godina i devet meseci . Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je u sporu iz radnog odnosa pravnosnažna presuda doneta nakon više od deset godina od podnošenja tužbe, a postupak okončan za 11 godina i devet meseci (pravnosnažnošću odluke o troškovima parničnog postupka), ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao skoro 12 godina, te da se ovako dugo trajanje postupka u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efiksanosti, pre svega, prvostepenog suda. Činjenice da je o tužbenom zahtevu podnosioca prvi put odluč eno nakon sedam godina od podnošenja tužbe , te da je postupak bio u zastoju sve do januara 2008. godine, uprkos tome što je zastajanje vremenski bilo limitirano do sredine decembra 2005. godine , po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti. S druge strane, k ada je reč o podnosioc u, Ustavni sud je konstat ovao i njegovu neaktivnost nakon isteka perioda za koji je bio određen zastoj postupka, imajući u vidu da od suda nije zahtevao da se postupak nastavi .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac podneo predlog za ponavljanje predmetnog parničnog postupka, koji je pravnosnažno odbačen. Polazeći od usvojenog pravnog stava da postupak povodom predloga za ponavljanje postupka, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, po svojoj prirodi, ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da ova činjenica ne utiče na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupka po predlogu za ponavljanje postupka, što predstavlja još jedan razlog zbog kojeg se njime nije bavio u ovoj odluci.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i utvrđen u neaktivnost podnosioca nakon isteka perioda za koji je bio određen zastoj postupka , te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud je uvidom u osporenu drugostepenu presud u utvrdio da je Apelacioni sud u Kragujevcu prihvatio in toto argumente prvostepene presude, u kojoj je zauzeti pravni stav o delimičnoj osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca za isplatu manje isplaćenih zarada u periodu od 1. aprila 1997. do 30. septembra 2003. godine obrazložen na veoma jasan, detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način, iz kog razloga je Apelacioni sud u Kragujevcu bio u obavezi da odgovori samo na one žalbene navode koje je ocenio pravno relevantnim, a što je, po mišljenju Ustavnog suda, i učinio. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen e presud e.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca o propustu Apelacionog suda u Kragujevcu da otvori raspravu pred drugostepenim sudom, kako bi se u dokaznom postupku odredilo novo (treće) finansijsko veštačenje, ali nalazi da je isti bez uticaja, s obzirom na to da iz spisa parničnog predmeta nesumnjivo proizlazi da su dvoje angažovanih veštaka usaglasili svoje nalaz e i stručna mišljenja, a što je Apelacioni sud u Kragujevcu i konstatovao u obrazloženju osporene drugostepene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče navoda o povredi načela iz čl. 3, 21, 22. i 145, kao i prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovih načela, odnosno prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosi lac bi o izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnosilac, kao stranka u parničnom postupku, bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda, Už-5164/2013 od 29. oktobra 201 5. godine).

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u stavu 2. izreke.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti