Zaključak Ustavnog suda o ispravci ranije donete odluke Už-5342/2016

Kratak pregled

Ustavni sud je doneo zaključak kojim ispravlja svoju raniju odluku. Ispravkom se precizira da se visina naknade materijalne štete utvrđuje prema iznosu potraživanja u stečajnom postupku, a na osnovu rešenja o izvršenju, čime se otklanja očigledna omaška.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. R . i M . A, obojice iz sela Lipnički Šor kod Loznice , G. K . iz sela Joševa kod Loznice , Z. Đ, R . P, A . A, G . J, Z . K, R . K, Z . G . i Ž . T, svih iz Loznice, Z. M . i Z . B, obojice iz sela Gornje Nedeljice kod Loznice, M . J . iz sela Kostajnik, opština Krupanj, N. M . iz Krupnja, M . P . iz Lešnice kod Loznice , I . P . i Z . V, obojice iz sela Klupci kod Loznice, M . M .(1) iz sela Lozničko Polje kod Loznice, Z . G . iz sela Voćnjak kod Loznice, M . M .(2) iz sela Stupnica kod Loznice i D . P . iz sela Krajišnici kod Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. R, M . A, G . K, Z . Đ, R . P, A . A, G . J, Z . K, R . K, Z . G, Ž . T, Z . M, Z . B, M . J, N . M, M . P, I . P, Z . V, M . M .(1), Z. G, M . M .(2) i D . P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 443/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe N. R, M . A, G . K, Z . Đ, R . P, A . A, G . J, Z . K, R . K, Z . G, Ž . T, Z . M, M . J, N . M, M . P, I . P, M . M .(1), Z. G . i M . M .(2) na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 650 evra, a podnosilaca Z. B, Z. V . i D. P . na naknadu nematerijaln e štete svakom u iznosu od po 450 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. R . iz sela Lipnički Šor kod Loznice i ostala lica navedena u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 14 . oktobra 2019. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, u stavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 1. juna 2020, 4. januara 2021. i 15. marta 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse u predmetu broj 5798/18, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-20/2019-01, Upravnim sudom u predmetu U. 2420/15 i u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je usledio nakon perioda čije trajanje je ocenjeno Odlukom Ustavnog suda Už-2539/2 013 od 22. oktobra 2015. godine, kojom je podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u opredeljenom novčanom iznosu.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 443/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 27. oktobra 2006. godine podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada , rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Odlukom Ustavnog suda Už-2539/2013 od 22. oktobra 2015. godine ocenjeno je trajanje postupka u periodu od osam godina i nepuna dva meseca , odnosno od 27. oktobra 2006. godine, kada je podnet zahtev, do 13. decembra 2014. godine, te je usvojena ustavna žalba podnosilaca, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete svakom podnosiocu u iznosu od po 600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

3.2. U nastavku osporenog postupka doneto je rešenje Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-13/2015-01 od 30. januara 2015. godine kojim je odbijena žalba podnosilaca (osim podnosilaca Z . B, Z . V . i D . P .) izjavljena protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-1-28/14 od 25. septembra 2014. godine, kojim je odbijen zahtev podnosilaca.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2420/15 od 21. aprila 2017. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen tuženom organu na ponovni postupak, dok je tužba podnosilaca Z. B, Z . V . i D . P . odbačena kao nedopuštena, jer pobijanim drugostepenim rešenjem nije odlučeno o žalbi navedenih podnosilaca, koji stoga nisu aktivno legitimisani za podnošenje tužbe u upravnom sporu. Upravni sud je ukazao na to da u okviru perioda za koji su podnosioci tražili isplatu uvećane zarade u vidu dodataka na platu po navedenim osnovima nije razdvojeno vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11 i 64/15), koji su različito regulisali pitanje isplate uvećane zarade.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu doneo rešenje broj 120-01-414/2017-01 od 23. juna 2017. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 25. septembra 2014. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu podnosilaca u zakonom propisanom roku, podnosioci su 18. decembra 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ , te je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-832/2017-01 od 29. decembra 2017. godine naložio prvostepenom organu da najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje i o tome obavesti drugostepeni organ. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 23. marta 2018. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“ i naknadne zahteve od 23. avgusta i 11. oktobra 2018. godine, a 6. decembra 2018. godine su podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

Rešenje prvostepenog organa broj 5798/18 od 23. oktobra 2018. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništeno je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-20/2019-01 od 15. januara 2019. godine.

Kako prvostepeni organ ponovo nije doneo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosioci su 28. maja 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 112-01-2229/2019-01 od 10. juna 2019. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. Prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, te su podnosioci su 9. septembra 2019. godine ponovo izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ i naknadne zahteve od 20. novembra 2019. i 23. januara 2020. godine , a potom su 13. februara 2020. godine podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

Rešenjem prvostepenog organa broj 443/20 od 26. juna 2020. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna do 27. oktobra 2006. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-343/2020-01 od 20. jula 2020. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv tačke 1. dispozitiva navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosioci su 4. januara 2021. godine izjavili žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja o zahtevu koji se odnosi na period od 27. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-7/2021-01 od 28. januara 2021. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. Prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, te su podnosioci 2. jula 2021. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“, potom naknadni zahtev od 30. novembra 2021. godine i tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ od 10. marta 2022. godine.

Predmet se u pogledu dela zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom ovog suda Už-2539/2013 od 22. oktobra 2015. godine ocenjeno trajanje postupka u periodu od osam godina i nepuna dva meseca, odnosno od 27. oktobra 2006. godine, kada je podnet zahtev povodom koga se vodi osporeni postupak, do 13. decembra 2014. godine, te je podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u opredeljenom novčanom iznosu. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio trajanje postupka koji je usledio nakon 14. decembra 2014. godine i koji do odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi traje sedam godina i šest meseci.

Ustavni sud je konstatovao da je tačkom 1. dispozitiva rešenja prvostepenog organa od 26. juna 2020. godine, koje je u tom delu postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna do 27. oktobra 2006. godine, dok o njihovom zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 27. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine još nije odlučeno i predmet se u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet činjenično složeniji, imajući u vidu veći broj stranaka u postupku. Sa druge strane, pravna pitanja koja se postavljaju u postupku već su u dovoljnoj meri razjašnjena u ranije donetim odlukama ovog suda, kao što je Odluka Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedene odluke Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da su u postupku čije se trajanje ovde ceni doneta dva rešenja prvostepenog organa, četiri rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih rešenja i jedna presuda Upravnog suda kojom je odlučeno o tužbi protiv drugostepenog rešenja. Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obeležava značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 171. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 23. oktobra 2018. godine doneo nakon više od jedne godine, rešenje od 26. juna 2020. godine nakon jedne godine i četiri meseca po proteku navedenog roka, a prema stanju u spisima predmeta još nije doneo rešenje u izv ršenju drugostepenog rešenja od 15. januara 2019. godine kojim bi odlučio o zahtevu podnosilaca koji se odnosi na period od 27. oktobra 2003. do 26. juna 2006. godine, već je samo u tački 2. dispozitiva prvostepenog rešenja od 26. juna 2020. godine navedeno da će o tom delu zahteva biti naknadno odlučeno. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske , broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog „ćutanja administracije“, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbom člana 173. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.

Što se tiče postupanja nadležnog suda, Ustavni sud je ocenio da se trajanje upravnog spora protiv drugostepenog rešenja od dve godine i dva meseca ne može smatrati razumnim, imajući u vidu da je postupak koji je prethodio tom upravnom sporu trajao više od osam godina i da je doneta presuda kojom je poništeno pobijano rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Sud je imao u vidu da su podnosioci zbog svakog kašnjenja sa donošenjem prvostepenih rešenja izjavljivali po dve žalbe zbog „ćutanja administracije“, iako je bilo dovoljno da izjave jednu žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom da po proteku roka koji je odredio drugostepeni organ za donošenje prvostepenog rešenja i roka u kome je drugostepeni organ bio dužan da umesto prvostepenog organa odluči o upravnoj stvari, podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“. U tom smislu su tužbe zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ mogle biti ranije podnete.

Posebno ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe Z. B, Z. V . i D. P , Ustavni sud je konstatovao: da drugostepenim rešenjem od 30. januara 2015. godine nije bilo odlučeno žalbi navedenih podnosilaca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 25. septembra 2014. godine ; da su oni stoga mogli da podnesu tužbu zbog nedonošenja rešenja o žalbi, u skladu sa odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima; da su, umesto toga, podneli tužbu protiv drugostepenog rešenja kojim nije odlučeno o njihovoj žalbi, te je njihova tužba odbačena presudom Upravnog suda od 21. aprila 2017. godine; da su stoga u periodu od dve godine propustili da koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe N. R, M . A, G . K, Z . Đ, R . P, A . A, G . J, Z . K, R . K, Z . G, Ž . T, Z . M, M . J, N . M, M . P, I . P, M . M .(1), Z. G . i M . M .(2) zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 650 evra, a podnosiocima Z. B, Z. V . i D. P . svakom u iznosu od po 450 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca ustavne žalbe da koriste pravna sredstva zbog „ćutanja uprave“ u skladu sa zakonom , životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Zaključak Ustavnog suda o ispravci ranije donete odluke Už-5342/2016

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti