Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog parničnog postupka koji je trajao preko 18 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe o troškovima postupka je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. B . iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P. 8653/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 361/94) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba A. B . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3514/12 od 18. oktobra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. B . iz Bačke Palanke je, 4. januara 2013. godine, preko punomoćnika A . K, advokata iz Bačke Palanke, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P. 8653/11, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3514/12 od 18. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je u osporenoj presudi pogrešno utvrđen ukupan iznos troškova parničnog postupka koji je tužena obavezana da isplati podnositeljki kao tužilji, a takođe navedeni troškovi nisu dosuđeni sa zakonskom zateznom kamatom; da je trebalo da se obračun troškova izvrši u odnosu na utvrđenu vrednost spora od 1.403.820,00 dinara za koji iznos je podnositeljka uspela u sporu; da odlukom o naknadi troškova postupka nije obuhvaćena sudska taksa; da osporavajući navedenu presudu, podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe iste razloge koje je navela u žalbi na prvostepenu presudu; da joj je zbog dužine trajanja postupka od 18 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je naknadu štete zbog dužine trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 8653/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 4. maja 1994. godine Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci podnela tužbu protiv tuženih M. H. i Đ. H, radi utvrđenja svojine i predaje poseda. Predmet je dobio broj P. 361/04. Tuženi su 31. maja 1994. godine podneli protivtužbu.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 361/94 od 30. juna 2000. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtev i protivtužbeni zahtev, a dopunskom presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 361/94 od 30. juna 2000. godine odbijen je prigovor kompenzacije, podnet od strane tuženih.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3236/2000 od 27. decembra 2000. godine delimično je odbijena žalba tuženih, pa je potvrđena prvostepena presuda u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja suvlasnik sa ½ na traktoru i ostalim priključnim mašinama i u delu u kome su tuženi obavezani da tužilji predaju u državinu određene katastarske parcele, a potvrđena je i dopunska prvostepena presuda, dok je prvostepena presuda u delu kojim su tuženi obavezani da tužilji predaju u posed određenu nepokretnost ukinuta i u ukinutom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2405/01 od 31. januara 2002. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3236/2000 od 27. decembra 2000. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 179/01 od 17. maja 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da je tužilja po osnovu sopstvenog ulaganja stekla pravo vlasništva u ½ dela na nepokretnosti bliže opisanoj u izreci, što su tuženi dužni da trpe i da tužilji izdaju podobnu ispravu za uknjižbu tužiljinog prava vlasništva na toj nekretnini; odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko presuđene visine suvlasničkog dela od ½ dela do traženih 1/1 dela nekretnine opisane u izreci; obavezani su tuženi da tužilji solidarno na osnovu sticanja bez osnova isplate iznos od 98.453,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa od 117.746,00 dinara; utvrđeno je da je tužilja u ½ dela vlasnik prikolice od 5 tona, elevatora i komušaljke sa motorom, što su tuženi dužni da trpe; odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da se utvrdi da su tuženi vlasnici sa po ¼ dela pokretnih stvari, prikolice od 5 tona, elevatora i komušaljke sa motorom; delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženih i utvrđeno je da je tužena M. H. vlasnik sa 1/6 dela, a tuženi Đ. H. sa 2/6 dela nepokretnosti bliže opisane u izreci; odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene M. H. od 1/6 dela i tuženog Đ. H. od 2/6 dela do visine suvlasničkog udela od 4/5 dela na kući u G. i deo protivtužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđivanje suvlasničkog udela tužilje sa 1/5 dela; odbačen je kompenzacioni prigovor tuženih na iznos od 595.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4060/07 od 9. jula 2008. godine žalbe parničnih stranaka su delimično usvojene, pa je prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva kojim su obavezani tuženi da tužilji solidarno na osnovu sticanja bez osnova isplate iznos od 98.453,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i u odbijajućem delu tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa od 98.453,00 dinara, pa do traženog iznosa od 117.746,00 dinara, kao i u delu odluke o troškovima postupka, ukinuta i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok su u preostalom delu žalbe stranaka odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda je potvrđena.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 511/10 od 4. marta 2010. godine odbačena je kao neblagovremena revizija tuženih izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4060/07 od 9. jula 2008. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 179/01 od 29. decembra 2010. godine utvrđen je prekid parničnog postupka zbog smrti tuženog Đ. H, i određeno je da će se postupak nastaviti kada naslednici preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Podneskom od 15. aprila 2011. godine podnositeljka ustavne žalbe je tražila nastavak postupka i obavestila sud da povlači tužbu u odnosu na zakonske naslednike pok. Đ. H, njegove ćerke.

Pred prvostepenim sudom je od podnošenja tužbe ukupno bilo održano 30 ročišta, dok 13 ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog odsustva tuženih, tri zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nedostavljanja spisa od strane veštaka, dva zbog nedolaska pozvanih svedoka. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, izvršeno je suočenje između stranaka, izvršen je uvid u brojnu dokumentaciju, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskih veštaka građevinske, ekonomsko-finansijske, poljoprivredne i medicinske struke i saslušani su veštaci.

Podneskom tužilje od 12. januara 2012. godine postavljen je precizirani osnovni i eventualni tužbeni zahtev.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 8653/11 od 28. marta 2012. godine je: odbijen kao neosnovan nepresuđeni deo osnovnog tužbenog zahteva preciziran podneskom od 12. januara 2012. godine koji glasi: „Obavezuje se tužena da tužilji po osnovu sticanja bez osnova isplati ½ dela od vrednosti postignute koristi po cenama radova na dan presuđenja što iznosi 2.077.318,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, kao i da joj naknadi parnične troškove“; usvojen eventualni tužbeni zahtev, te je obavezana tužena da tužilji po osnovu sticanja bez osnova isplati na ime ½ dela vrednost na ime izvršenih radova na dan presuđenja što iznosi 1.403.820,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Rešenjem tog suda P. 8653/11 od 16. maja 20012. godine ispravljena je presuda P. 8653/11 od 28. marta 2012. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3514/12 od 18. oktobra 2012. godine žalba tužilje je usvojena, dok je žalba tužene odbijena, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 8653/11 od 28. marta 2012. godine, ispravljena rešenjem od 16. maja 2012. godine, preinačena u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezana tužena da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 620.374,00 dinara, dok je u preostalom delu, pobijana presuda potvrđena, te je obavezana tužena da tužilji na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 53.503,74 dinara.

U obrazloženju osporenog dela presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenoj presudi nepravilna primena materijalnog prava koje se ogleda u delu odluke o troškovima postupka, pa je utoliko osnovana žalba tužilje; da imajući u vidu uspeh tužilje u postupku, primenom čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, sud je obavezao tuženu da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati ukupan iznos od 620.374,00 dinara; da je prilikom odmeravanja troškova sud vodio računa da je visina predmeta spora do postavljanja eventualnog tužbenog zahteva, o kome je presuđeno prvostepenom presudom, bila određena na 200.000,00 dinara, a nakon toga, počev od ročišta održanog 23. aprila 2007. godina na iznos od 1.717,764,00 dinara; da ovi troškovi obuhvataju naknadu za sastav tužbe, pristup punomoćnika tužilje na ročišta, sastav podnesaka, rad veštaka, takse na tužbu, takse na presudu, troškove drugostepenog postupka, sastav žalbe i takse na žalbu, kako je to traženo i opredeljeno troškovnikom punomoćnika tužilje, i u skladu sa važećom advokatskom i taksenom tarifom, pri čemu je sud vodio računa o uspehu tužilje u žalbenom postupku, kao i o odredbi člana 36. stav 8. Zakona o sudskim taksama; da je iz navedenih razloga, prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka, u kom delu je osnovana u celosti žalba tužilje.

Podnositeljka je 12. marta 2013. godine predložila da drugostepeni sud dopuni presudu Gž. 3514/12 od 18. oktobra 2012. godine, jer nije odlučeno o delu zahteva koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova spora počev od dana presuđenja do konačne isplate.

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3514/12 od 18. aprila 2013. godine obavezana je tužena da tužilji na dosuđeni iznos troškova spora od 620.374,00 dinara po presudi tog suda Gž. 3514/12 od 18. oktobra 2012. godine isplati zakonsku zateznu kamatu na taj iznos počev od 28. marta 2012. godine do konačne isplate.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 5/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 12 godina i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 4. maja 1994. godine, pa do okončanja postupka

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao 18 i po godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, tokom trajanja predmetnog postupka postupajući sud je u više navrata sukcesivno (fazno) odlučivao kada su se sticali uslovi za odlučivanje o delovima tužbenog i protivtužbenog zahteva, koji su na kraju bili predmet odluke i revizijskog suda. Tako je prvostepeni sud odlučio o delu tužbenog i protivtužbenog zahteva nakon šest godina, i u tom delu je postupak pred nižestepenim i revizijskim sudom ukupno trajao nepunih osam godina. Dalje je odlučivano o preostalim delovima tužbe i protivtužbe, te je na kraju postupak o glavnoj stvari pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3514/12 od 18. oktobra 2012. godine, dakle nakon 18 godina od podnete tužbe, nakon čega je podnositeljka zahtevala da sud dopuni navedenu presudu o delu zahteva koji se odnosi na zakonsku kamatu na dosuđen iznos troškova postupka, te je nakon donošenja dopunskog rešenja postupak konačno pravnosnažno okončan nakon 18 i po godina.

Po oceni Ustavnog suda, prekomernoj dužini trajanja postupka doprinelo je i višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda. Naime, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u parničnom sistemu jedne države (videti npr. presude Evropskog suda za ljudska prava Pavlyunets protiv Ukrajine, broj 70797/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u znatnoj meri složen jer se odlučivalo o tužbi i protivtužbi i radi potpunog utvrđenja činjeničnog stanja je bilo potrebno izvesti veći broj dokaza, posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane sudskih veštaka različitih struka, međutim, i pored navedenog, ukupno trajanje predmetnog postupka od skoro 18 i po godina se ne može opravdati čak ni složenošću postupka.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornog sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud takođe konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od nesumnjivog materijalnog značaja, a da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka, jer su ona i njen punomoćnik prisustvovali ročištima, postupali su po nalozima suda i pri tome nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci u predmetu P. 8653/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 361/94), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i izuzetnu složenost postupka tokom koga je postupajući sud u više navrata fazno odlučivao i nakon šest godina odlučio o znatnom delu tužbenog i protivtužbenog zahteva. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3514/12 od 18. oktobra 2012. godine u pogledu odluke o troškovima postupka, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna odlukom o troškovima pravnosnažnog okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da oceni zakonitost dela drugostepene presude.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe, koji su u celosti ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude i o kojoj se drugostepeni sud detaljno izjasnio, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je nadležan drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud u osporenoj presudi veoma detaljno i jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni sud, odlučujući o troškovima postupka, dao jasne i dovoljne razloge i na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoju odluku, imajući u vidu uspeh podnositeljke u sporu, pozivajući se na odredbe čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

Takođe, u osporenoj odluci je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložen način odmeravanja troškova postupka, kao i sve naknade koje su obuhvaćene dosuđenim troškovima, uključujući i sudsku taksu. Ustavni sud takođe ukazuje da je drugostepeni sud, na zahtev podnositeljke nakon podnošenja ustavne žalbe, dopunskim rešenjem obavezao tuženu da podnositeljki isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova spora, tako da u krajnjem ne stoje navodi podnositeljke da joj na iznos troškova spora nije priznata zakonska zatezna kamata.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3514/11 od 18. oktobra 2012. godine odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 18 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti