Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 21 godine

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 21 godinu. Iako je podnosilac bio pasivan, Sud je zbog ekstremno dugog perioda neaktivnosti suda dosudio naknadu nematerijalne štete od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi S. C. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. C . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7481/11.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. C . iz Leskovca izjavio je , 6. decembra 2013. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7481/11.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je parnični postupak trajao 21 godinu, što je van svih razumnih vremenskih okvira, kao i da za to isključivu odgovornost snose sudovi. Podnosilac ustavne žalbe je predloži o da Sud utvrdi povredu označenog prava, kao i da mu dosudi iznos od 565.000 dinara na ime pravične naknade zbog nerazumno dugog trajanja postupka, te da mu dosudi i advokatske troškove na ime zastupanja pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog sud a u Nišu P. 7481/11 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 10. marta 1992. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tužene SFRJ – Vojne pošte 2325/10, radi naknade nematerijalne štete koju je tužilac pretrpeo kao pripadnik JNA na vojnoj vežbi održanoj 10. jula 1991. godine.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 1. i 15. april 1992. godine nisu održana, jer tužena nije bila uredno pozvana. Opštinski sud u Leskovcu se rešenjem P. 1051/92 od 11. maja 1992. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje, ujedno konstatujući da će se, po pravnosnažnosti, spisi predmeta ustupiti Opštinskom sudu u Uroševcu, kao stvarno i mesno nadležnom. Spisi predmeta su 1. juna 1992. godine ustupljeni Opštinskom sudu u Uroševcu.

Pet godina kasnije, Opštinski sud u Uroševcu se rešenjem P. 1595/92 od 30. maja 1997. godine oglasio mesno nenadležnim za rešavanje tog spora, ujedno konstatujući da će se, po pravnosnažnosti, spisi predmeta ustupiti Opštinskom sudu u Prištini, kao stvarno i mesno nadležnom .

Osnovni sud u Nišu (u daljem tekstu: Osnovni sud) je 3. juna 2011. godine na ročištu za glavnu raspravu rešenjem P. 1907/2011 godine, prekinuo postupak u toj parnici saglasno odredbi člana 215. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zbog toga što dostava poziva za ročište tuženoj, tj. Vojnom pravobranilaštvu iz Prištine nije moguća.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Nišu je rešenjem Gž. 2373/11 od 23. septembra 2011. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Podneskom od 12. decembra 2011. godine, tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane je ukazala da parnica još nije počela da teče, jer ni njoj, niti njenom pravnom prethodniku tužba nije uručena, pa je predložila da joj sud dostavi tužbu.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Osnovnim sudom je održano 10. januara 2012. godine, a naredna dva su održana 23. februara i 9. marta iste godine. Ni na jedno od ova tri ročišta punomoćnik tužene nije došao, niti je bilo dokaza da je uredno pozvan. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. april 2012. godine nije održano „jer nisu bili ispunjeni procesni uslovi“, iako je tužilac bio prisutan. Konačno, na ročište održano 29. maja 2012. godine, pored tužioca, pristupio je i punomoćnik tužene.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 12. jula 2012. godine rešenjem je određeno izvođenje dokaza sudsko-medicinskim veštačenjem radi utvrđivanja vidova nematerijalne štete koju je tužilac pretrpeo. Sudski veštak je 16. avgusta 2012. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, a tužilac je 11. septembra 2012. godine „precizirao tužbeni zahtev“ u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Istog dana je održano i ročište za glavnu raspravu. Na ročištu održanom 30. oktobra 2012. godine određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, radi utvrđenja visine naknade materijalne štete po osnovu manje isplaćenog dohotka za vreme bolovanja tužioca u periodu od 10. jula 1991. do 15. februara 1992. godine.

Veštak finansijske struke je nalaz i mišljenje dostavio sudu 16. januara 2013. godine, a tužilac je podneskom 21. januara 2013. godine „precizirao tužbeni zahtev“ u skladu sa nalazom i mišljenjem ovog veštaka u pogledu naknade materijalne štete. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 24. januar 2013. godine nije održano, jer tuženoj nije bio uručen navedeni podnesak tužioca, dok je naredno ročište zakazano za 26. mart 2013. godine održano u odsustvu uredno pozvane tužene.

Veštak se podneskom od 23. aprila 2013. godine izjasnio na primedbe tužene od 26. marta iste godine, da bi Osnovni sud nakon održanog ročišta, 7. maja 2013. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 7481/11 od 7. maja 2013. godine, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, u stavu drugom izreke usvojio u celini tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, a u stavu trećem izreke je odlučeno o troškovima postupka.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 1617/13 od 17. oktobra 2013. godine, kojom je delimično potvrdio prvostepenu presudu, a delimično preinačio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje , svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. marta 1992. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu , a da je pravnosnažno okončan 17. oktobra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao duže od 21 godin e, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca, ne može biti opravdanje za dugo trajanje parničnog postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo neopravdano dugom trajanju postupka. Međutim, podnosilac ustavne žalbe, nakon 15. aprila 1992. godine kada je prisustvovao ročištu za glavnu raspravu, narednih 19 godina nije pokazao nikakvu zainteresovanost za predmetni parnični postupak.

Sa druge strane, odgovornost za efikasno sprovođenje svakog postupka snosi pre svega sud pred kojim se postupak vodi, te stoga okolnost da nadležni Opštinski sudovi nisu preduzeli nijednu radnju punih 19 godina nedvosmisleno ukazuje na kome leži krivica za dugo trajanje postupka. Ustavni sud ukazuje da je posle okončanja navedenog perioda potpune neaktivnosti, Osnovni sud ažurno i delotvorno postupao, pa je postupak pravnosnažno okončan nakon dve godine i četiri meseca.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i potpunu nezainteresovanost podnosi oca ustavne žalbe za predmetni postupak. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Što se tiče zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema osnova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi, videti Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.