Odbijanje ustavne žalbe radi utvrđenja prava svojine po osnovu zamene i održaja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu Obrada Lisova kojom je osporavao presudu Okružnog suda u Zrenjaninu. Sud je potvrdio da nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine održajem na nepokretnosti u društvenoj svojini, niti je ugovor o zameni bio punovažan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1042/2008
16.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi E. Š. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba E. Š. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Petim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 458/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. Š. iz B, preko punomoćnika S. J, advokata iz B, podnela je 7. avgusta 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 458/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe 19. februara 2008. godine podnela tužbu zbog smetanja državine, ali da „do podnošenja ustavne žalbe sud nije odlučio o zahtevu stranke“, iako „Zakon o parničnom postupku izričito propisuje da je postupak povodom smetanja državine hitan, te da o zahtevu stranke mora da odluči u roku od 90 dana“. Od Ustavnog suda je traženo da „žaliocu isplati naknadu štete koju je imao povodom postupanja Petog opštinskog suda u Beogradu suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku i Ustava Republike Srbije“.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Ustavnom sudu dostavljen 8. oktobra 2010. godine, navedeno je da je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je delimično usvojio predlog tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za određivanje privremene mere, izveo dokaz saslušanjem svedoka, kao i saslušanjem parničnih stranaka, nakon čega je doneo rešenje kojim je delimično usvojio tužbeni zahtev. U postupku po žalbi ovo rešenje je delimično ukinuto, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81832/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. februara 2008. godine podnela Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv R. M. i J. P, obe iz B, zbog smetanja državine određenog stana u B. U tužbi je navedeno da su tužilja i tužene učesnice u ostavinskom postupku koji se pred Petim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu O. 2465/07 posle smrti pokojne majke tužilje, odnosno babe tuženih; da je taj postupak prekinut i da su tužene upućene na parnicu radi osporavanja ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenim između tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao davaoca izdržavanja i njene pokojne majke, kao primaoca izdržavanja; da su tužene „u cilju šikane“ 3. februara 2008. godine promenile cilindar na bravi predmetnog stana, na kojem je tužilja imala mirnu i nesmetanu državinu i plaćala račune koji su stizali za taj stan. Tužbenim zahtevom je traženo da sud utvrdi da su tužene smetale tužilju u vršenju poslednje i mirne državine predmetnog stana, tako što su promenile cilindar brave, neobaveštavajući tužilju o svojoj nameri i nepredajući joj kopiju ključeva, kao i da obaveže tužene da tužilji omoguće mirnu i faktičku državinu navedenog stana, tako što će joj omogućiti pristup svim prostorijama stana kao i instalacijama u stanu predajom ključeva stana i prostorija tog stana i da se uzdrže od budućih smetanja na opisan ili sličan način. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 458/08.

Tužene su 3. juna 2008. godine dostavile sudu podnesak kojim su osporile navode tužbe, ističući da tužilja nije imala faktičku vlast na spornom stanu, da u stanu stanuje drugotužena, koja je jedno vreme bila privremeno odsutna iz stana u kom periodu je tužilja ulazila u stan, uzimala račune i plaćala komunalne usluge, da se prvotužena ne nalazi u posedu stana od 2005. godine, te da nije pasivno legitimisana, kao i da su tužene vanknjižne suvlasnice ¼ predmetnog stana, dok je suvlasnik preostalog dela bila njihova pokojna baka, odnosno majka tužilje. Ovaj podnesak uručen je tužilji na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 6. juna 2008. godine, pa je tužilja tražila kraći rok da se izjasni na podnesak. Svoje izjašnjenje tužilja je dostavila 14. jula 2008. godine, na dan kada je bilo zakazano naredno ročište.

Tužilja je podneskom od 16. septembra 2008. godine zatražila određivanje privremene mere, kojom se zabranjuje tuženima da preduzimaju „radnje promene na enterijeru“ predmetnog stana, kao i da se sporni odnos privremeno uredi, tako što će se predmetni stan poveriti na čuvanje unuku pokojne majke tužilje, odnosno sinu tužilje. Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 458/08 od 25. septembra 2008. godine delimično usvojio predlog za određivanje privremene mere, tako što je zabranio drugotuženoj da preduzima „radnje promene na enterijeru“ predmetnog stana i privremeno je uređen sporni odnos, tako što je predmetni stan poveren na čuvanje sunu tužilje sve do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka, dok je odbijen kao neosnovan zahtev u odnosu na prvotuženu, jer ona od 2005. godine ne živi u predmetnom stanu.

Na ročištu održanom 25. novembra 2008. godine, za koje je bilo određeno izvođenje dokaza saslušanjem stranaka, saslušane su tužene, dok se tužilja nije odazvala urednom pozivu, te je ona saslušana na narednom ročištu održanom 30. januara 2009. godine. Do zaključenja glavne rasprave održana su još dva ročišta (24. aprila i 25. septembra 2009. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je 25. septembra 2009. godine rešenje kojim je usvojio tužbeni zahtev tužilje u odnosu na drugotuženu, dok je u odnosu na prvotuženu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, te je obavezao tužilju da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Protiv ovog rešenja žalbe su izjavile tužilja - 13. novembra 2009. godine i drugotužena – 16. novembra 2009. godine.

Viši sud u Beogradu, odlučujući o navedenim žalbama, doneo je rešenje Gž. 7987/10 od 29. jula 2010. godine, kojim je odbio žalbu tužilje, dok je žalbu drugotužene delimično usvojio, te je prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak u delu kojim je obavezana drugotužena da tužilji omogući mirnu i faktičku državinu predmetnog stana, tako što će joj omogućiti pristup svim prostorijama stana i instalacijama u stanu predajom ključeva od stana i prostorija stana, kao i u delu kojim je drugotužena obavezana da se uzdrži od budućih smetanja tužilje na ovakav ili sličan način, a, sledstveno tome, i u odnosu na obavezu drugotužene da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je Viši sud našao da je prvostepeni sud u delu u kome je utvrdio čin smetanja državine činjenično stanje relevantno za donošenje odluke tačno i potpuno utvrdio, da je na osnovu savesne i brižljive ocene dokaza odlučio koje će činjenice uzeti kao dokaze u konkretnom slučaju, a da je Viši sud u celini prihvatio takav nalaz prvostepenog suda. U pogledu dela rešenja kojim je ukinuta prvostepena odluka u obrazloženju je navedeno da tužbeni zahtev tužilje koji se odnosio na restituciju nije dovoljno jasan u pogledu načina uspostave pređašnjeg stanja, s obzirom da se u konkretnom slučaju čin smetanja državine odnosi na promenu cilindra brave na predmetnom stanu, pa je nejasno zbog čega je obavezana tužena da omogući tužilji pristup instalacijama i svim prostorijama. U obrazloženju rešenja kojim je ukinuto rešenje o usvajanju predloga za određivanje privremene mere navedeno je da je neophodno da se ispitaju okolnosti iz kojih bi proizlazilo da je predložena privremena mera podobna da obezbedi glavni zahtev, kao i jer je privremenom merom obuhvaćeno lice koje nije stranka u postupku, što čini takvu odluku nerazumljivom.

Po vraćanju spisa Prvom osnovnom sudu u Beogradu 31. avgusta 2010. godine, predmet je dobio broj P. 81832/10.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će sud odluku o zahtevu doneti u roku do 90 dana (član 448. stav 2.).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe ovde podnositeljke ustavne žalbe - 19. februara 2008. godine, do podnošenja ustavne žalbe 7. avgusta 2008. godine, trajao pet i po meseci, ali da taj postupak još nije okončan.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ustavni sud je, analizirajući navedene činioce, pre svega, ocenio da je označeni parnični postupak relativno složenog činjeničnog stanja, s obzirom da tužilja nije živela u predmetnom stanu, pa je trebalo utvrditi da li je tužilja imala državinu tog stana i u skladu sa tim izvesti dokaz saslušanjem svedoka, kao i saslušanjem parničnih stranaka.

Analizirajući ponašanje suda koji je vodio parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da se Peti opštinski sud u Beogradu ponašao aktivno, da je redovno zakazivao ročišta na kojima je izvodio neophodne dokaze, koje je prilikom donošenja odluke o tužbenom zahtevu brižljivo cenio, kao i da je u toku postupka odlučio o zahtevu za privremenu meru u roku od devet dana od podnošenja zahteva. Ustavni sud konstatuje da je parnični sud, saglasno odredbi člana 447. Zakona o parničnom postupku dužan da u postupcima po tužbi za smetanje državine, vodeći računa o prirodi svakog pojedinog slučaja, obraća naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja. S obzirom na to da se u konkretnom slučaju eventualno smetanje državine odnosilo na stan u kome tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe nije stanovala, niti ga je koristila, kao i da su donošenjem privremene mere stvoreni uslovi da tužilja u predmetni stan može da uđe, Ustavni sud je konstatovao da procena parničnog suda da, u konkretnom slučaju, iako je spor po tužbi za smetanje državine, ročišta zakazuje u razmacima od nekoliko meseci, ne predstavlja neefikasno postupanje suda, niti mu se može staviti na teret da je takvim postupanjem odugovlačio postupak.

Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe svojim postupanjem u izvesnoj meri doprinela navedenoj dužini trajanja postupka. Tako je tražila rok za izjašnjenje na navode iz podneska druge parnične stranke, pa je zakazano novo ročište mesec dana kasnije, da bi svoje izjašnjenje dostavila na sam dan održavanja narednog ročišta. Takođe, podnositeljka nije došla na ročište koje je bilo zakazano radi izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka, iako je bila uredno pozvana, pa su na tom ročištu saslušane samo tužene, dok je saslušanje tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe odloženo za naredno ročište.

U pogledu značaja koji je postavljeni zahtev u parničnom postupku imao za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio, s obzirom na to da ona nije je živela u označenom stanu, niti ga je koristila, već je u njega samo povremeno dolazila, da mogućnost povremenog dolaženja u predmetni stan nije bila od egzistencijalnog značaja za podnositeljku. Ustavni sud je imao u vidu i da je usvajanjem predloga za određivanje privremene mere sedam meseci nakon podnošenja tužbe, tužilji bilo omogućeno da u predmetni stan ulazi.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 458/08 podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe radi utvrđenja prava svojine po osnovu zamene i održaja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti