Odluka Ustavnog suda o isplati dodataka na platu zaposlenima u MUP-u

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda zbog proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer sud nije pravilno primenio različite zakonske režime koji su važili za isplatu dodataka na platu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . V . iz Sibača, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 4265/12 od 17. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 4265/12 od 17. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-324/2012-01 od 20. marta 2012. godine.

3. Odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4265/12 od 17. septembra 2013. godine, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac D. V, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Sibača podneo je Ustavnom sudu, 6. decembra 2013. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4265/12 od 17. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Upravnog suda U. 4265/12, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Predmetni upravni postupak pokrenut je 23. oktobra 2008. godine, zahtevom podnosioca ustavne žalbe i njegovih kolega, između ostalog, za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan državnog i verskog praznika, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse broj 120-1-604/09 od 3. marta 2009. godine.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-88/2009-01 od 27. marta 2009. godine odbijena je žalba koju su podnosilac i njegove kolege izjavili protiv prvostepenog rešenja.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac i dr. su 28. aprila 2009. godine podneli tužbu nadležnom sudu. Presudom Upravnog suda U. 8691/10 (2009) od 20. januara 2010. godine uvažena je tužba i poništen navedeni konačni upravni akt.

Postupajući u izvršenju presude, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 120-01-82/11-01 od 8. marta 2011. godine kojim je usvojena žalba podnosioca i dr. i poništeno prvostepeno rešenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-1-604/09-1 od 26. septembra 2011. godine kojim je ponovo odbijen predmetni zahtev kao neosnovan.

Podnosilac ustavne žalbe i njegove kolege su 2. oktobra 2011. godine izjavili žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-1500/2011-01 od 16. decembra 2011. godine žalba usvojena, te je poništeno prvostepeno rešenje od 26. septembra 2011. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-1-604/09-2 od 11. januara 2012. godine kojim je navedeni zahtev odbijen kao neosnovan. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su podnosilac i dr, po osnovu člana 4. Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, ostvarili pravo na osnovni i dodatni koeficijent, odnosno da su uvećanje predviđeno članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno članom 146. Zakona o policiji, ostvarili kroz dodatni koeficijent plate na osnovu člana 4. Pravilnika. Navedeno je da je predmetno uvećanje zarade ostvareno zbog posebnih uslova težine i prirode zadataka, a što uključuje i prekovremeni rad, rad na dane državnog i verskog praznika i rad noću. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni organ, uvidom u rešenja o plati koja su doneta na osnovu tada važećih pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, za podnosioca i za druge njegove kolege koji su podneli predmetni zahtev, utvrdio da je za svakog od njih utvrđen dodatni koeficijent plate 6.39, odnosno 6.54 (za podnosioca rešenjem 05/2 broj 120-15/2006 od 1. jula 2006. godine je utvrđen dodatni koeficijent 6.39). Dalje je navedeno da je, nakon toga, izvršeno upoređivanje dodatnog koeficijenta plate svakog od podnosilaca zahteva iz navedenih rešenja sa dodatnim koeficijentom uporednog radnika K.S, zaposlene na administrativno-tehničkim poslovima, koja ima isti stepen stručne spreme kao i podnosioci zahteva, ali nema neredovnosti u radu u vidu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan praznika koji je neradni dan, te da je dodatni koeficijent K.S. 4,61. Po oceni prvostepenog organa, konkretno podnosiocu ustavne žalbe je, u odnosu na uporednog radnika, uvećan koeficijent za 38,6%. Polazeći od izloženog, prvostepeni organ je zaključio da su podnosioci zahteva u periodu za koji potražuju isplatu dodatka na platu, već ostvarili pravo na uvećanje osnovnog koeficijenta i to ne manje od 30% na mesečnom nivou.

Žalbena komisija Vlade je rešenjem broj 120-01-324/2012-01 od 20. marta 2012. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca i dr. izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4265/12 od 17. septembra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca i njegovih kolega podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je pravilan zaključak upravnih organa da su tužioci, po osnovu posebnih uslova rada, ostvarili pravo na uvećanje zarade. Ovo iz razloga što se upoređivanjem rešenja o utvrđivanju koeficijenta plate podnosilaca i "uporednih radnika", sa istom stručnom spremom, koji rade na poslovima radnog mesta koji nemaju dodatak na platu za prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću, može utvrditi da su tužioci, za period za koji potražuju isplatu dodatka na platu, već ostvarili pravo na uvećanje koeficijenta, i to ne manje od 30% na mesečnom nivou, odnosno pravo na koeficijente koji su 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za "druge policijske službenike sa kojima je vršeno upoređivanje". U obrazloženju osporene presude je, takođe, navedeno da je sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da oni ne dovode u pitanje zakonitost osporenog rešenja.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u MUP, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike MUP primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike MUP i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.).

Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom (član 2.); da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.).

Odredbama člana 5. ovog zakona bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta, kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom (stav 1. tač. 2), 3) i 5) i stav 2.).

Zakon o unutrašnjim poslovima je prestao da važi 29. novembra 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05). Odredbama Zakona o policiji, uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u MUP.

Prema odredbi člana 146. stav 1. Zakona o policiji, policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Član 147. istog zakona propisuje: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji je propisano: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika MUP (ST 09 str. pov. broj 021-992/96-1 od 5. aprila 1996. godine, ST 09 str. pov. broj 021-1337/97 od 21. marta 1997. godine, ST 09 str. pov. broj 021-3070/97 od 27. juna 1997. godine, ST 09 str. pov. broj 021-1424/98 od 28. februara 1998. godine, DT 09 broj 3138/99 od 31. decembra 1999. godine, DT 09 broj 021-791/2001 od 19. februara 2001. godine, DT 01 broj 3644/2003 od 19. maja 2003. godine, 01 str. pov. broj 3644/2003-1 od 31. jula 2003. godine, 01 broj 7094/2003 od 25. septembra 2003. godine, 01 str. pov. broj 7779/2003 od 22. oktobra 2003. godine, 01 str. pov. broj 8383/2004 od 30. septembra 2004. godine i od 14. januara 2005. godine), koji je primenjivao na obračun i isplatu plata zaključno sa novembrom 2005. godine, bilo je propisano: da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava (član 2.); pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% (član 3.); pravo na dodatni koeficijent plate (član 4.) i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima (član 5.).

Pravilnikom o platama radnika MUP 01 broj 15070/05 od 28. novembra 2005. godine, koji je donet na osnovu člana 48. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 10. Zakona o platama u državnim i javnim službama, a koji je se primenjivao od obračuna i isplate plate za decembar 2005. godine, bilo je propisano: da se u okviru platnih grupa i platnih razreda, za poslove radnog mesta, utvrđuje visina koeficijenta (član 2.); da se visina koeficijenta za poslove radnog mesta utvrđena u članu 2. ovog pravilnika, uvećava za 30% (član 3.); da se zbog posebnih uslova, težine i prirode zadataka i poslova utvrđuju dodatni koeficijenti (član 5.).

Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. broj 4908/06-4 od 26. juna 2006. godine, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate počev od jula 2006. godine, propisano je: da se ovim pravilnikom, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uređuju plate zaposlenih u MUP-u utvrđivanjem visine koeficijenata, kao i pojedinačno mesečno umanjenje, odnosno uvećanje koeficijenata (član 1.); da su koeficijenti iz člana 1. ovog pravilnika osnovni i dodatni, da se osnovni koeficijent utvrđuje za poslove radnog mesta, a dodatni koeficijent se utvrđuje u odnosu na poslove radnog mesta, posebne uslove rada, odgovornost i složenost poslova, kao i zvanje, odnosno čin (član 2. st. 1, 2. i 3.). Članom 3. Pravilnika su utvrđeni osnovni koeficijenti u okviru 33 platna razreda, tako da svaki od platnih razreda ima određenu visinu koeficijenta koja je utvrđena samim Pravilnikom, i to je osnovni koeficijent radnog mesta, dok je članom 4. propisano da su platni razredi, odnosno osnovni koeficijenti i dodatni koeficijenti za radna mesta u MUP-u utvrđeni u Prilogu koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo (u tabeli koja čini opisani prilog na svim radnim mestima pored osnovnog koeficijenta određen je i dodatni koeficijent). Članom 7. Pravilnika utvrđeni su dodatni koeficijenti za zvanja, odnosno čin.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

5. Razmatrajući navode podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka upravnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica, te tumačenju i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, zbog čega u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza, proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljnog tumačenja i primene merodavnog prava.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud najpre konstatuje da je u svojoj Odluci Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca V.J. i utvrdio da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2458/08 od 13. maja 2009. godine povređeno pravo tog podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je takvu odluku doneo jer je ocenio da je povreda prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, nastala usled propuštanja Vrhovnog suda Srbije da oceni navode tužbe o tome da li je koeficijent za obračun plate uvećan za 30% svim zaposlenima u MUP, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Pri tome je jasno ukazao na različitost pravnih režima ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji kod ostvarivanja prava zaposlenih u MUP na uvećanu platu po navedenim osnovima. Ustavni sud je u skladu sa svojim zakonskim i ustavnim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca, kao i da ta odluka ima isto dejstvo na sve tužioce u upravnom sporu, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju, prvostepeni organ utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kroz uvećanje osnovnog koeficijenta za obračun plate od najmanje 30% na mesečnom nivou ostvario pravo na uvećanu platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, za period od 1. januara 2006. do 23. oktobra 2008. godine. Pri tome je kao dokaz na osnovu koga je utvrdio činjenicu o pomenutom procentu uvećanja osnovnog koeficijenta plate naveo rešenje 05/2 broj 120-15/2006 od 1. jula 2006. godine. Navedene razloge prvostepenog organa koji su bili odlučujući za odbijanje zahteva podnosioca za isplatu dodatka na platu po pomenutim osnovima prihvatio je drugostepeni organ u rešenju po žalbi, a potom i Upravni sud u osporenoj presudi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je našao da je očigledno da u upravnom postupku nisu bile utvrđene sve činjenice na osnovu kojih bi se moglo ispitati da li je podnosilac ostvario pravo na uvećanje plate u celokupnom periodu za koji je tražio, zbog čega nisu postojale ni pretpostavke za primenu odredaba materijalnog prava, koje su citirane u rešenjima upravnih organa. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su razlozi upravnih organa i Upravnog suda za primenu propisa materijalnog prava zasnovani na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, budući da nije bilo dokaza od značaja za odlučivanje o pravu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od svojih ranijih pravnih shvatanja, Ustavni sud naglašava da se u okviru perioda za koji je podnosilac tražio isplatu uvećane zarade u vidu dodatka na platu po navedenim osnovima mora razdvojiti vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji (videti, na primer, odluke Ustavnog suda Už-109/2008 od 1. aprila 2010. godine, Už-279/2008 od 3. juna 2010. godine i Už-9147/2012 od 7. marta 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje da su se, nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, dana 29. novembra 2005. godine, na plate zaposlenih u MUP i dalje primenjivale odredbe do tada važećih propisa. Naime, ministar unutrašnjih poslova je 26. juna 2006. godine, na osnovu čl. 146. i 147. Zakona o policiji, doneo Pravilnik o platama zaposlenih u MUP, koji je počeo da se primenjuje od obračuna i isplate plate za jul 2006. godine. Do tada su plate zaposlenih u MUP bile uređene odredbama pravilnika koje je ministar unutrašnjih poslova doneo na osnovu člana 48. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima, i to Pravilnika o platama radnika MUP od 5. aprila 1996. godine, sa docnijim izmenama i dopunama, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate zaključno sa novembrom 2005. godine, i Pravilnika o platama radnika MUP od 28. novembra 2005. godine, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate od decembra 2005. godine do juna 2006. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je o zahtevu podnosioca za isplatu dodatka na platu u odnosu na period od 1. januara 2006. do 30. juna 2006. godine, trebalo odlučivati prema odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima i drugih propisa koji su se primenjivali u skladu sa tim zakonom, a u odnosu na period od 1. jula 2006. do 23. oktobra 2008. godine, prema odredbama Zakona o policiji i drugih propisa koji su se primenjivali u skladu sa tim zakonom.

Ustavni sud potom nalazi da je potrebno da posebno i ponovo obrazloži svoj pravni stav vezan za različitost pravnih režima Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji po pitanju ostvarivanja prava zaposlenih u MUP na uvećanja plate za obavljeni prekovremeni rad, rad noću i rad za vreme praznika.

Kad je reč o ranije važećem Zakonu o unutrašnjim poslovima, koji se na plate zaposlenih u MUP primenjivao do 30. juna 2006. godine, Ustavni sud je konstatovao da u odredbi člana 47. stav 1. tog zakona prekovremeni rad, noćni rad i rad na dane državnog i verskog praznika nisu bili propisani kao osnovi za uvećanje koeficijenta za obračun plate (videti Odluku Ustavnog suda Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine). Stoga, uvećanjem koeficijenata za obračun plate, prema odredbama pravilnika donetim u skladu sa Zakonom o unutrašnjim poslovima, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima nije mogao biti vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnog i verskog praznika. S obzirom na to da odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima nisu isključivale primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, to je uvećanje plata navedenim licima po osnovu pomenutih vidova neredovnosti u radu bilo uređeno odredbama ranije važećeg Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovaj zakon je u članu 2. propisivao da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a u članu 5. da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe, za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rada noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 1. januara 2006. do 30. juna 2006. godine, ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja mu je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (videti Odluku Ustavnog suda Už – 7428/2013 od 9. aprila 2015. godine).

Kad je reč o Zakonu o policiji, koji se na plate zaposlenih u MUP primenjuje počev od 1. jula 2006. godine, Ustavni sud je konstatovao da su u odredbi člana 147. stav 1. prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan, pored ostalog, propisani kao osnovi za uvećanje koeficijenta za obračun plate, i to tako da budu od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, pri čemu je u stavu 3. tog člana isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi (videti Odluku Ustavnog suda Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine). Ustavni sud je našao da dodatni koeficijenti za radna mesta u MUP po članu 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP od 26. juna 2006. godine, obuhvataju, pored ostalog, i prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika (videti Odluku Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine). Dakle, ukoliko je u rešenju MUP zaposlenom utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu je upravo kroz taj koeficijent vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan. Međutim, ukoliko rešenjem MUP zaposlenom nije utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu platu po tim osnovima, te se u tom slučaju moraju primeniti odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je našao da je u upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili ustavnoj žalbi moralo biti utvrđeno da li je Ministarstvo unutrašnjih poslova done lo rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe, za period od 1. jula 2006. do 23. oktobra 2008. godine, utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. Pravilnika, kao i da li je to rešenje postalo konačno i izvršno u upravnom postupku. Tek ukoliko bi se utvrdilo da mu koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike, podnosiocu bi pripadalo pravo na uvećanje plate u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, kao i u pravnom režimu ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima. U konkretnom slučaju, u prvostepenom rešenju jeste navedeno i obrazloženo da je rešenjem 05/2 broj 120-15/2006 od 1. jula 2006. godine podnosiocu utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. Pravilnika, te da je izvršeno upoređivanje dodatnog koeficijenta plate podnosioca sa dodatnim koeficijentom uporednog radnika K.S, zaposlene na administrativno-tehničkim poslovima, koja ima isti stepen stručne spreme kao i podnosilac, ali nema neredovnosti u radu u vidu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan praznika koji je neradni dan, te da je dodatni koeficijent K.S. 4,61. Prvostepeni organ je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u odnosu na uporednog radnika uvećan koeficijent za 38,6%.

Međutim, polazeći od svega navedenog, Ustavni sud ukazuje da podnosiocu ustavne žalbe mora biti jasno zašto on u specifičnim okolnostima svog slučaja ispunjava ili ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na uvećanje plate u celokupnom periodu za koji je tražio predmetnu naknadu , što podrazumeva dužnost upravnih organa i Upravnog suda, da utvrde činjenično stanje koje se odnosi na celokupan period, od 1. januara 2006. do 23. oktobra 2008. godine, primene odgovarajuće materijalno pravo i navedu razloge na kojima zasnivaju donete odluke, u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u ovoj odluci Ustavnog suda.

S obzirom na to da je osporena presuda Upravnog suda zasnovana na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog prava, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je njome podnosiocu D. V. povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-324/2012-01 od 20. marta 2012. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

6. Uzimajući u obzir da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu protiv osporene presude, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je isti stav zauzeo u Odluci Už-2188/2013 od 25. februara 2016. godine.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o isplati dodataka na platu zaposlenima u MUP-u

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti