Ustavni sud: Oduzimanje neprijavljenog novca na granici nije povreda prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda prekršajnih sudova kojima je, zbog deviznog prekršaja, izrečena mera oduzimanja 15.000 evra. Utvrđeno je da ova mera predstavlja srazmerno i zakonito ograničenje prava na imovinu u javnom interesu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Vesna Ilić Prelić, Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. E . iz Savezne Republike Nemačke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. E . izjavljena protiv presud e presuda Prekršajnog suda u Pirotu Pr. 1277/18 od 2. jula 201 8. godine i Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 15130/18 od 18. jula 201 8. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. A. E . iz Savezne R epublike Nemačke j e, 14. septembra 201 8. godine, preko punomoćnika A. P , advokata iz Pirota, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudsk e odluk e koj ima je podnosilac pravnosnažno oglašen odgovornim za izvršenje deviznog prekršaja i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara, uz izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 15.000,00 evra.

U ustavnoj žalbi je navedeno da nije sporno da je prekršaj učinjen, ali je sporno to što je primenom odredbe člana 64. stav1. Zak ona o deviznom poslovanju izrečena zaštitna mera oduzimanja stranog novca u celokupnom iznosu od 15.000,00 evra, iako odredba stava 2. istog člana propisuje delimično oduzimanje predmeta prekršaja. Povredu prava na jednaku zaštitu prava podnosilac obrazlaže navodima da su u dotadašnjoj sudskoj praksi sudovi primenom odredbe člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju okrivljenima vraćali veći deo pronađenog novca proporcipnalono učinjenom prekršaju, što u konkretnm nije učinjeno.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava, poništi osporene presud e i predmet vrati na ponovni postupak, te da obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu ustavne žalbe naknadi štetu u iznosu od 57.000,00 dinara, kao i troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prekršajnog suda u Pirotu Pr. 1277/18 od 2. jula 201 8. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim zbog učinjenog prekršaja iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju, osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara, te mu je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 15.000,00 evra, zato što je dana 4. maja 2018. godine na izlaznoj strani graničnog prelaza Gradina, sa još dva saputnika doputovao putničkim vozilom kojim je on upravljao, te je prilikom carinske kontrole detaljnim pregledom lica, vozila i prtljaga pronađen novac u ukupniom iznosu od 45.000,00 evra, za koji su trojica saputnika izjavila da je novac zajednički, a za koji nisu imali potvrdu o njegovoj prijavi nadležnim organima prilikom ulaska u Republiku Srbiju, niti su celokupan iznos prijavili prilikom carinske kontrole na izlazu, već su na pitanje carinika izjavili da svako od njih ima kod sebe po 5.000,00 evra.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 15.000,00 evra okrivljenom izrečena na osnovu člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju, a da je okrivljenom i njegovim saputnicima vraćen novac u iznosu od po 10.000,00 evra, dakle ukupno 30.000,00 evra.

Osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 15130/18 od 18. jula 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđe na presuda Prekršajnog suda u Pirotu Pr. 1277/18 od 2. jula 2018. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog navedeno da nisu od uticaja na drugačiju odluku suda žalbeni navodi okrivljenog da nije znao da treba da prijavi nošenje novca u iznosu većem od 10.000,00 evra, s obzirom na to da na graničnom prelazu gde je okrivljeni ušao u Republiku Srbiju postoje table na srpskom, turskom (maternji jezik okrivljenog) i engleskom o količini dozvoljenog novca, na kojima je navedeno da su putnici dužni da prijave novac u iznosu većem od 10.000,00 evra. Drugosteni sud je takođe ocenio da dokazi koji su priloiženi uz žalbu ne potvrđuju da je navedni novac on podigao u banci neposredno pred put u Tursku, s obzirom na to da se iz tih dokaza ne može utvrditi ko je podigao novac, niti sa čijeg računa je podignut, te stoga nema mesta eventualnoj primeni člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju.

4. Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16 – Odluka US) propisano je: da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da su prekršajne sankcije kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 32.); da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu (član 33.); da se novčana kazna može raspisati u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko ili odgovorno lice i da se izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, za prekršaje iz oblasti javnih prihoda, javnog informisanja, carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, životne sredine, prometa robe i usluga i prometa hartijama od vrednosti zakonom mogu propisati kazne u srazmeri sa visinom pričinjene štete ili neizvršene obaveze, vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet prekršaja, ali ne više od dvadesetostrukog iznosa tih vrednosti s tim da ne prelazi petostruki iznos najvećih novčanih kazni koje se mogu izreći po odredbi stava 1. ovog člana (član 39. stav 1. tačka 1) i stav 4.); da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4. ).

Odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14) propisano je: da se ovim zakonom uređuju jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz Republike Srbije (u daljem tekstu: Re publika) i u Republiku koji nemaju obeležja izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata (član 1. stav 1. tačka 4)); da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva (član 31.); da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju (član 47.); da carinski organ na graničnom prelazu privremeno oduzima od rezidenata i nerezidenata uz izdavanje potvrde, dinare i efektivni strani novac, čekove i hartije od vrednosti koji glase na stranu valutu koji prelaze iznos koji propiše Narodna banka Srbije (član 48.); da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31.) (član 63. stav 1. tačka 14 )); da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (član 64. st . 1. i 2.).

Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva („Službeni glasnik RS“, br. 67/06, 52/08 i 18/09) propisano je: da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu (tačka 11a); da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stanoj valuti, da ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti, te da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke – koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ, koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke, koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača, a da potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike (tačka 12.).

Uredbom (EZ) broj 1889/2005 Evropskog Parlamenta i Saveta od 26. oktobra 2005. godine o kontroli gotovine koja se unosi u Zajednicu ili iznosi iz Zajednice („Službeni list Evropske Unije“ L . 309 ) utvrđeno je svako fizičko lice koje ulazi u Zajednicu ili je napušta, a nosi gotovinu u vr ednosti od 10.000 EUR ili više, prijavljuje taj iznos nadležnim telima države članice preko koje ulazi u Zajednicu ili je napušta, saglasno ovoj Uredbi. Obaveza prijavljivanja nije ispunjena ako su dati netačni ili nepotpuni podaci (član 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, predstavke br. 7151/75, 7152/75, od 23. septembra 1982. godine, stav 61.).

Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ismayilov protiv Rusije, predstavka broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, predstavka broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, predstavka broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine).

Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je nesporno da je detaljnom kontrolom lica, prtljaga i vozila kojim je upravaljao podnosioca ustavne žalbe, a u kojem su se nalazila još dva saputnika, pronađen novac u ukupnom iznosu od 45.000,00 evra, za koji su prvobitno okrivljeni i njegovi saputnici izjavili da je zajednički, opredeljujući da svakom od njih pripada po 5.000,00 evra. Međutim, kako je predmetni prekršajni postupak vođen samo protiv podnosioca ustavne žalbe, te je od njega u prekršajnom postupku oduzet novac izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 15.000,00 evra, za koji je on u žalbenom postupku tvrdio da je njegov, Ustavni sud je ocenio da je izricanjem zaštitne mere došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje konstatuje da pitanje da li ta vrsta oduzimanja novca predstavlja i povredu prava iz člana 58. Ustava, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene Suda da su osporenoj presudi ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno oduzimanje prava svojine.

Ocenjujući postojanje prvog uslova, da li je oduzimanje svojine propisano zakonom, Ustavni sud konstatuje da je zaštitna mera – oduzimanje predmeta prekršaja propisana Zakonom o prekršajima i Zakonom o deviznom poslovanju, koji su i primenjeni u konkretnom slučaju prilikom oduzimanja prava svojine podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postojanje drugog uslova, da li postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je ovo mešanje težilo legitimnom cilju u opštem interesu. Naime, materija prometa i prenosa novca nosi posebnu osetljivost, s obzirom na to da može biti povezana sa kriminalnim aktivnostima, te da poreklo novca može biti nezakonito, pa su utoliko propisi u ovoj oblasti u uskoj povezanosti sa ograničenjem prava na imovinu u svrhu zaštite javnog interesa. Sa druge strane, postoje i one pravne situacije u kojima imovina jeste zakonitog porekla, ali i pored toga postoji ovlašćenje javnih vlasti da u određenoj meri zadiru u to pravo. Naime, sam čin unošenja, odnosno prenošenja novca preko državne granice i teritorije Republike Srbije nije protivzakonit, pod propisanim uslovima. Zakonito je novac uneti i preneti, bez ograničenja iznosa, uz obavezu koja se sastoji u prijavljivanju i uzimanju potvrde o posedovanju i prenošenju onog novčanog iznosa koji prelazi granicu od 10.000,00 evra, do koje ne postoji obaveza prijavljivanja.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je svrha kažnjavanja učinioca prekršaja, prema članu 5. stav 1. i članu 33. stav 1. Zakona o prekršajima, da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji, kao i da se izrazi društveni prekor učiniocu zbog izvršenog prekršaja i da se utiče na njega i na sva ostala lica da ubuduće ne čine prekršaje, a koja svrha je u konkretnom slučaju ostvarena izricanja novčane kazne u iznosu od 30.000 dinara. Ustavni sud ukazuje da je, prema članu 51. stav 1. Zakona o prekršajima, svrha primene zaštitne mere otklanjanje uslova koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja, a da je članom 42. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju propisano da u slučaju nastupanja ozbiljnih poremećaja u platnom bilansu, kada kretanje kapitala prouzrokuje ili preti da prouzrokuje ozbiljne poteškoće u sprovođenju monetarne politike i politike deviznog kursa, koje su rezultat prekomernog priliva ili odliva kapitala iz Republike, Vlada na predlog Narodne banke Srbije može doneti neophodne zaštitne mere po uslovima regulisanim ovim zakonom. Iz navedenog proizlazi da je svrha primene zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca, omogućavanje sprovođenja monetarne politike i politike deviznog kursa, te obezbeđivanje finansijske stabilnosti Republike Srbije, zaštita javnog poretka odnosno sprečavanje njegovog ugrožavanja, kao i uticaj na učinioca prekršaja da više ne čini prekršaje.

Podnosiocu ustavne žalbe je novac u iznosu od 15.000 evra oduzet primenom odredbe člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju. Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 64. Zakona o deviznom poslovanju ostvaruje javni interes i da navedeni član 64. u sebi sadrži kriterijum srazmernosti, jer kao pravilo propisuje oduzimanje predmeta u celosti (stav 1.), a samo kao izuzetak dozvoljava i mogućnost delimičnog oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (stav 2.). Ova zakonska mogućnost oduzimanja dela stranog efektivnog novca podrazumeva da je okrivljeni u toku postupka izneo navode i dostavio dokaze o opravdanosti takvog postupanja, a što bi stvorilo obavezu suda da pri izricanju mere zaštite iz člana 64. Zakona ceni iznete navode i dostavljene dokaze i utvrdi da li su se stekli zakonski uslovi za primenu citiranog stava 2. navedenog člana 64. Ako oceni da jesu, sud će oceniti i koja je adekvatna srazmera, odnosno koji iznos će biti oduzet izricanjem mere. Ocenu navoda i dokaza okrivljenog, kao i ocenu srazmernosti oduzimanja sud je u tom slučaju dužan da obrazloži u odluci.

Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret (videti, pored ostalih, presude u predmetima Ismayilov protiv Rusije, predstavka broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, stav 38; Gabrić protiv Hrvatske, predstavka broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine, stav 39; Grifhorst protiv Francuske, predstavka broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine, stav 94; Boljević protiv Hrvatske, predstavka broj 43492/11, od 31. januara 2017. godine, stav 41.). Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno, treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pritom sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu.

U konkretnom slučaju, ocenjujući da li postoji treći uslov srazmernosti, analizirajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen odgovornim zato što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da kao nerezident unosi u Republiku Srbiju efektivni strani novac u iznosu od 45.000,00 evra. Pri tome, Ustavni sud naročito ukazuje na sledeće: da se obaveza podnosioca (a koja u konkretnom slučaju nije ostvarena) ogledala u tome da novac prijavi na ulasku u Republiku Srbiju, te da bi od nadležnog organa dobio potvrdu na osnovu koje bi novac izneo iz Republike Srbije; da je podnosilac morao zanti da novac u iznosu većem od 10.000 evra treba da prijavi na ulasku u zemlju, s obzirom na to da iz obrazloženja osporenih poresuda proizlazi da na graničnom prelazu na kojem je podnosilac ušao u Srbiju postoje table na kojima je, pored srpskog i engleskog jezika, i na turskom (kao maternjem jeziku podnosioca) napisana obaveza prijavljivanja novca koji se poseduje u iznosu većem od 10.000,00 evra, a što on nije učinio, niti je na graničnom prelazu na izlazu iz Republike Srbije prijavio celokupan iznos novca koji prenosi, već je, naprotiv , najpre netačno naveo znatno manji iznos , tvrdeći da je novac zajednički, iako kod jednog od saputnika novac nije pronađen, već je novac bio podeljen na više manjih iznosa i nalazio se na više mesta u vozilu, što jasno ukazuje na nameru da se neprijavljen novac iznese iz zemlj e; da se izvodi koje je priložio uz žalbu protiv prvostepene presude ne mogu smatrati relevantnim dokazima o poreklu novca.

Pored navedenog, u toku prvostepenog postupka okrivljeni nije izneo navode i dostavio dokaze o okolnostima koje bi sud cenio u smislu člana 64. stav 2. Zakona, a što je i navedeno u obrazloženju osporene odluke.

U konkretnom slučaju, prekršajni postupak je vođen protiv jednog okrivljenog lica – podnosioca ustavne žalbe, koji je u prvostepenom dokaznom postupku, prilikom saslušanja u svojstvu okrivljenog, izjavio da nije znao da je iznos preko 10.000 evra morao da prijavi (iako živi u Nemačkoj u kojoj važi Uredba (EZ) broj 1889/2005 Evropskog Parlamenta i Saveta od 26. oktobra 2005. godine o kontroli gotovine koja se unosi u Zajednicu ili iznosi iz Zajednice, koja predviđa istu obavezu); da je, takođe u žalbenom postupku ukazivao sudu da je celokupan iznos novca njegov, dostavljajući izvode iz banke kao dokaz da je novac podigao sa računa neposredno pre polaska na put za Tursku. Zatim, Ustavni sud konstatuje da je Prekršajni sud u Pirotu podnosiocu ustavne žalbe izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 15.000,00 evra, iako je pronađeno neprijavljenih 45.000,00 evra, od kojih je po izjavama u prvostepenom postuku saputnicima pripadalo po 5.000,00 evra , a dozvoljeno je da nerezident prenese bez prijavljivanja 10.000,00 evra. Imajući u vidu sve navedene okolnosti konkretnog slučaja – da je bez prijave i nedozvoljeno u Republiku Srbiju uneto 45.000,00 evra , od kojih je, po odbitku novca saputnika, okrivljeni iznosio 35.000,00 evra, a od podnosioca je u prekršajnom postupku izrečenom merom oduzeto 15.000,00 evra, umesto 25.000,00 evra, Ustavni sud je utvrdio da od podnosioca ustavne žalbe nije oduzet celokupan iznos neprijavljenog efektivnog stranog novca za koji nije postojala potvrda nadležnog organa o unošenju u Republiku Srbiju, već je u prekršajnom postupku, koji je prethodio podnodšenju ustavne žalbe, od lica okrivljenog za devizni prekršaj suštinski delimično oduzet predmet prekršaja, iako je u obrazloženju osporenih odluka navedeno da nema naročitih razloga propisanih odredbom člana 64. stav 2. Zakona o prekršajima.

Ustavni sud je utvrdio da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), a da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.), što sve ima za cilj zaštitu javnog poretka i interesa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, izricanjem novčane kazne podnosiocu ustavne žalbe u iznosu od 30.000 dinara ostvarena svrha prekršajnih sankcija, odnosno kazne, a izricanjem oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 15.000 evra, ostvarena je svrha izricanja zaštitne mere. Takođe, Ustavni sud smatra da srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koje se u konkretnom slučaju ogledalo u unošenju neprijavljenog novca u iznosu iznad 10.000 evra, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine, nije narušena, naročito imajući u vidu sve okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju.

Stoga je Ustavni sud ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u iznosu od 15.000,00 evra, uz izrečenu novčanu kaznu za prekršaj, ne predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da je izrečena zaštitna mera, kao mera u cilju zaštite javnog interesa, srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke, saglasno odredbi člana 89. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava koju podnosilac obrazlaže navodima da je uobičejeno u sudskoj praksi da se u sličnim slučajevima okrivljenima delimično oduzme predmet prekršaja shodno odredbi člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da podnosilac nije dostavio nijedan dokaz u prilog tvrdnji da je u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama sud donosio različite odluke.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ocenom osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu Sud utvrdio da je u prekršajnom postupku, koji je prethodio podnodšenju ustavne žalbe, od lica okrivljenog za devizni prekršaj suštinski delimično oduzet predmet prekršaja, iako je u obrazloženju osporenih odluka navedeno da nema naročitih razloga propisanih odredbom člana 64. stav 2. Zakona o prekršajima, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 5214/2017: Odluka Ustavnog suda o zaštitnoj meri oduzimanja novca u deviznom prekršaju
• Už 5214/2016: Odluka Ustavnog suda o ustavnosti oduzimanja novca u deviznom prekršaju
• Už 367/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u prekršajnom postupku
• Už 1202/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u prekršajnom postupku