Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta. Postupak je trajao preko devet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10447/2020
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. G. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. G. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1502/19 od 4. juna 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1502/19 od 4. juna 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3170/16 od 3. aprila 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 23. oktobra 2020. godine, preko punomoćnika D. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1502/19 od 4. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu je potvrđena prvostepena presuda kojom je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana.

U prilog tvrdnji o povredi označenih prava, podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, ukazuje na Odluku Ustavnog suda Už-2486/2017 od 26. decembra 2019. godine, sa kojom protivreči stanovište Apelacionog suda u Beogradu izraženo u osporenoj drugostepenoj presudi – da kako predmetni stan nije u svojini podnosioca, već u svojini tužioca, to je Evropska konvencija u konkretnom slučaju neprimenjiva. Dodaje da u predmetnom stanu, uz određene prekide, živi od 1976. godine, kao i da drugi dom nikada nije imao.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio I. P. iz Beograda, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

I. P. je u podnesku od 8. marta 2025. godine, pored ostalog, istakao da je podnosilac ustavne žalbe odlaskom na rad u inostranstvo i višegodišnjim boravkom van predmetnog stana, izgubio status člana porodičnog domaćinstva nekadašnjeg nosioca stanarskog prava, koji naknadnim povratkom u stan nije mogao ponovo da stekne, zbog čega se neosnovano poziva na zaštitu prava na dom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3170/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

I. P. iz Beograda je 18. jula 2016. godine, u svojstvu tužioca, podneo Trećem osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi njegovog iseljenja sa svim licima i stvarima iz stana u ulici J. broj … u Zemunu.

Tuženi je u odgovoru na tužbu od 4. novembra 2016. godine, pored ostalog, naveo: da nije od značaja to što je on pre smrti svoje majke, kao nosioca stanarskog prava, povremeno boravio u Londonu; da je i pre i nakon smrti majke živeo i još uvek živi u predmetnom stanu; da su i on i supruga stalno zaposleni, a njihova deca pohađaju školu na području opštine Zemun; da

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3170/16 od 3. aprila 2018. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

U žalbi izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, tuženi je, pored ostalog, istakao: da čak i ako se prihvati kao tačna pretpostavka da je on prestao da bude član porodičnog domaćinstva ranijeg nosioca stanarskog prava, ostaje činjenica da je nastavio da koristi predmetni stan i da nema na drugi način rešeno stambeno pitanje; da počev od 2007. godine prestaje njegova potreba da čak i povremeno odlazi u London, s obzirom na to da je u Beogradu zasnovao stalni radni odnos; da u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji njegovo stečeno pravo na dom, u smislu člana 8. Evropske konvencije, ima prevagu u odnosu nad pravom tužioca na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1502/19 od 4. juna 2020. godine žalbu tuženog odbio, te je označena prvostepena presuda u celini potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac vlasnik predmetnog stana; da je u stanu, počev od 1976. godine, živeo P. G, nosilac stanarskog prava, koji je imao zaključen ugovor o korišćenju stana od 16. novembra 1976. godine; da je imenovani stan koristio sa suprugom S, decom N. i K, kao i majkom M; da je nakon smrti P. G, njegova supruga podnela predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 225/05 od 22. decembra 2005. godine, koje je postalo pravnosnažno 4. februara 2006. godine, zamenjen ugovor o zakupu stana, te je konstatovano da S. G. u korišćenju stana ima sva prava i obaveze zakupca na neodređeno vreme; da je tuženi u predmetnom stanu živeo počev od 1976. godine, i to sa svojim roditeljima, sestrom i bakom, da bi 1994. godine, u svojoj 23 godini, otišao u Englesku zbog posla, s tim da je ostao prijavljen na adresi predmetnog stana; da se tuženi 1996. godine oženio Špankinjom, sa kojom je formalno u braku bio sve do 2001. godine, u kom periodu je živeo i radio u Engleskoj, ali je povremeno dolazio u Zemun; da se nakon razvoda braka ponovo oženio i sa sadašnjom suprugom je u braku dobio prvo dete, koje je 2007. godine rođeno u Londonu, dok se mlađe dete rodilo 2010. godine u Beogradu; da je tuženi po povratku iz Engleske živeo sa porodicom u predmetnom stanu; da je njegova majka preminula 18. aprila 2014. godine, a on je od tužioca tražio da sa njim zaključi ugovor o zakupu stana, što tužilac nije želeo da učini, te je podnet predlog sudu radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana, koji postupak još uvek nije okončan; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilnom primenom odredaba čl. 9. i 34. Zakona o stanovanju, kao i člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravilno usvojio tužbeni zahtev tužioca i tuženog obavezao da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana; da iz činjenica da je tuženi boravio i radio u Engleskoj počev od 1994. godine, da je tamo bio u braku od 1996. do 2001. godine i da mu je prvo dete rođeno u Londonu 2007. godine, sledi zaključak da je prestao da bude član porodičnog domaćinstva svoje majke S. G, te samim tim, izgubio je i pravo da kao član porodičnog domaćinstva nastavi sa korišćenjem predmetnog stana, pa su stoga ispunjeni uslovi za njegovo iseljenje; da činjenice da je tuženi ostao prijavljen na adresi predmetnog stana, da je često dolazio u Zemun i da se nakon definitivnog povratka iz Engleske vratio u predmetni stan, gde je nastavio da živi sa suprugom i dvoje dece, nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je u periodu dužem od deset godina imao prekide u korišćenju stana; da je bez uticaja pozivanje tuženog na član 8. Evropske konvencije, jer iz njegovih odredaba (st. 1. i 2.) proizlazi da se njime štiti privatna svojina, a s obzirom na to da predmetni stan nije privatna svojina tuženog, već tužioca, sledi da je Evropska konvencija neprimenljiva u konkretnom slučaju.

4. Odredbama člana 8. Evropske konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 30/80) i Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 37/13).

5. Kada je reč o istaknutoj povredi prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud podseća da je, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), „dom“ autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega, postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 20348/92, od 29. septembra 1996. godine, st. 53-54. i McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 19009/04, od 13. maja 2008. godine, stav 46.). Takvo stanovište izraženo u praksi ESLjP, prihvatio je i Ustavni sud u svojim odlukama (videti Odluke Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine i Už-9495/2013 od 22. oktobra 2015. godine, dostupne na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od toga da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, Ustavni sud nalazi da su sudovi u postupcima koje vode dužni da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu sa odredbama Evropske konvencije. Dakle, sudovi su u obavezi da ispitaju da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica, u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, a potom, da li se radi o mešanju u pravo na poštovanje doma. Sudovi dalje treba da utvrde da li je mešanje bilo utemeljeno na zakonu i usmereno na postizanje legitimnog cilja, te konačno, ako jeste, i da ocene može li se mešanje u pravo na poštovanje doma opravdati sa stanovišta razloga propisanih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije, odnosno postoji li neophodnost u demokratskom društvu za takvo mešanje (videti Odluku Už-2486/2017 od 26. decembra 2019. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe, u predmetnom parničnom postupku, na odgovarajući način postavio pitanje mešanja u njegovo pravo na poštovanje doma. Naime, već u odgovoru na tužbu je istakao da je u predmetnom stanu od 1976. godine, s tim da je jedan period boravio u Londonu, a sada u stanu živi sa porodicom i nema na drugi način rešeno stambeno pitanje. U žalbi protiv prvostepene presude je još ukazao da je od 2007. godine u predmetnom stanu bez prekida, jer je tada prestala njegova potreba da čak i povremeno odlazi u London, te smatra da je obavezivanjem na iseljenje iz stana njemu ugroženo pravo na dom, koje u okolnostima konkretnog slučaja „ima prevagu“ u odnosu na tužiočevo pravo na mirno uživanje imovine.

Apelacioni sud u Beogradu je, u obrazloženju osporene drugostepene presude, prihvatio u celini stanovište prvostepenog suda da iz činjenica da je podnosilac ustavne žalbe boravio i radio u Engleskoj, počev od 1994. godine, da je tamo bio u braku od 1996. do 2001. godine, u kom periodu je živeo u Londonu, te da mu je u tom istom gradu 2007. godine (u drugom braku) rođeno prvo dete, sledi da je izgubio status člana porodičnog domaćinstva svoje majke, pa time i pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana. Okolnosti da je sve vreme ostao prijavljen na adresi predmetnog stana i da ga je tokom boravka u Engleskoj posećivao, a onda se u njega vratio, gde i dalje živi suprugom i dvoje dece, za Apelacioni sud u Beogradu su bez značaja, iz razloga što je podnosilac ustavne žalbe u periodu dužem od 10 godina imao prekide u korišćenju stana. U vezi sa pitanjem mešanja u pravo na poštovanje doma, Apelacioni sud u Beogradu je istakao da Evropska konvencija štiti privatnu svojinu, a s obzirom na to da predmetni stan nije privatna svojina podnosioca, već tužioca, sledi da je član 8. Evropske konvencije neprimenljiv u konkretnom slučaju.

ESLjP je u više svojih odluka izrazio stav da gubitak doma predstavlja najizrazitiji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma, te da stoga svako lice izloženo riziku mešanja takvog značaja, u principu, trebalo bi da ima mogućnost da srazmernost i opravdanost mere bude utvrđena od strane nezavisnoga suda, u svetlu relevantnih načela iz člana 8. Evropske konvencije, bez obzira na to što je, prema domaćem pravu, njegovo pravo na korišćenje stana prestalo (vidi presude McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 50. i Ćosić protiv Hrvatske, broj predstavke 28261/06, od 15. januara 2009. godine, stav 22.). S tim u vezi, izneto stanovište Apelacionog suda u Beogradu da je član 8. Evropske konvencije neprimenljiv na konkretan slučaj, samo iz razloga što je reč o stanu u svojini tužioca, a ne podnosioca ustavne žalbe, nije ustavnopravno prihvatljivo. Kada stranka u postupku istakne prigovor mešanja u pravo na poštovanje doma, sudovi su dužni da razmotre sve činjenice na kojima se takve tvrdnje temelje, dakle, ne samo one koje se tiču zakonitosti mešanja, već i one koje se odnose na ispunjenost drugih uslova iz člana 8. stav 2. Evropske konvencije, uključujući i pitanje srazmernosti i opravdanosti mešanja (videti pomenutu Odluku Už-2486/2017 od 26. decembra 2019. godine).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1502/19 od 4. juna 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da izjašnjenje trećeg (zainteresovanog) lica, u konkretnom slučaju, nije bilo od uticaja na drugačiju odluku.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3170/16 od 3. aprila 2018. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti