Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu. Sud je neosnovano odbio predlog za izvršenje zasnovan na programu restrukturiranja koji ima snagu izvršne isprave.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . M . iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I) . 2895/12/1 od 22. novembra 2012. godine i I. 27214/12 od 4. juna 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu

IPV (I). 2895/12/1 od 22. novembra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe , izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27214/12 od 4. juna 2012. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27214/12.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda podneo je , 12. februara 2013. godine , preko punomoćnika R . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava i prava iz člana 23. stav 3. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je izvršni postupak, počev od podnošenja predloga za izvršenje 29. maja 2012. godine, do donošenja rešenja IPV (I). 2895/12/1 od 22. novembra 2012. godine, kojim je postupak okončan odbijanjem predloga za izvršenje, trajao više od šest meseci; da je osporenim rešenjem odbijen prigovor izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njegov predlog za izvršenje, koji je podneo u cilju realizacije i naplate novčanih potraživanja, priznatih usvajanjem Socijalnog programa, koji je sastavni deo Programa restrukturiranja kompanija – „G.“, u restrukturiranju , i "I. CG" , u restrukturiranju ; da su navedeni programi prema Zakonu izvršne isprave; da je u osnovama socijalnog programa obe kompanije, u okviru Programa restrukturiranja, jasno bilo navedeno da je reč o sredstvima koja treba isplatiti odmah nakon zaključenja transakcije (dana ispunjenja) za imovinske celine B. XX i K, kao i da se ta sredstva plaćaju na teret sredstava ostvarenih od prodaje imovine, te da je bez ikakvog osnova država , predstavljena pre svega kroz Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja , zaključila da se isplata ima izvršiti iz budžeta, a ne iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine kako je navedeno u socijalnom programu.

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povrede označenih ustavnih prava, da poništi osporene akte, da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja kojim je odbijen njihov predlog za izvršenje, te da mu odredi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. maja 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika – kompanije „I. CG“ D.P. Beograd, u restrukturiranju , i kompanije „ G.“ D.P. Beograd, u restrukturiranju, radi isplate novčane naknade u visini od 200 evra prema srednjem kursu NBS za svaku godinu radnog staža koji je zaposleni i bivši zaposleni ostvario u navedenim kompanijama zaključno sa 31. decembrom 2007. godine, a najviše do iznosa od 20.660.600 evra. Potraživanje poverioca je zasnovano na izvršnoj ispravi – Programu restrukturiranja kompanije „I. CG“ D.P. Beograd, u restrukturiranju , i kompanije „ G.“ D.P. Beograd, u restrukturiranju, rešenju Agencije za privatizaciju R 67/07 od 26. decembra 2007. godine i rešenju Agencije za privatizaciju R 70/07 od 26. decembra 2007. godine. Kao sredstvo izvršenja, predložena je plenidba novčanih sredstava sa određenih računa kod K . banke a.d. Beograd.

Osporenim rešenjem I. 27214/12 od 4. juna 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca D. M, podnet 29. maja 2012. godine.

U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je da je u sprovedenom postupku utvrđeno da se u konkretnom slučaju nije stekao uslov za isplatu potraživanja izvršnom poveriocu zato što Ministarstvo finansija Republike Srbije nije dalo saglasnost za isplatu naknade izvršnom poveriocu, niti je opredelilo sredstva za isplatu iste, a priloženi dopis Ministarstva finansija upućen Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja od 7. jula 2009. godine ne može predstavljati takvu saglasnost. Navedeno je i da je predlog za izvršenje neosnovan i zbog toga što se izvršenje traži plenidbom novčanih sredstava sa računa koji je namenski i nije račun izvršnog dužnika.

Protiv navedenog rešenja, izvršni poverilac je izjavio prigovor u kojem je naveo da prvostepeni sud u obrazloženju svog rešenja nije dao razloge o odlučnoj činjenici zbog čega smatra da priloženi dopis Ministarstva finansija Republike Srbije upućen Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja od 7. jula 2009. godine ne predstavlja saglasnost za isplatu naknade izvršnom poveriocu, da je donošenjem navedenog rešenja povređeno pravo izvršnog poverioca na imovinu, kao i da prvostepeni sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije pravilno procenio da li ostvarenje uslova protivno načelu savesnosti i poštenja sprečava strana na čiji teret je uslov i određen. Takođe je navedeno i da je izvršni poverilac tražio plenidbu novčanih sredstava iz naknade ostvarene prodajom imovine izvršnih dužnika, a koja su sredstva deponovana na račun izvršnih dužnika kod K . banke a.d. Beograd u Beogradu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV (I). 2895/12/1 od 22. novembra 2012. godine odbio je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27214/12 od 4. juna 2012. godine. U obrazloženju rešenja, između ostalog, navedeno je: da je veće suda cenilo navode izvršnog poverioca da je tražio plenidbu novčanih sredstava iz privatizovane naknade ostvarene prodajom imovine izvršnih dužnika deponovanih na račun izvršnih dužnika kod K . banke a.d. Beograd, ali je našlo da je pravilno prvostepeni sud ocenio da je predlog za izvršenje neosnovan imajući u vidu odredbe Zakona o privatizaciji kojima je propisano da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na račun Agencije za privatizaciju sa kojeg se vrši isplata novčane naknade zaposlenima u subjektu privatizacije, odnosno da se ova isplata ne vrši sa računa izvršnih dužnika.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 23. stav 3. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima propisano je da svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjena drugim sredstvima socijalne zaštite.

5. Ustavni sud je, na sednici održanoj 8. maja 2013. godine doneo Odluku Už-4639/2012, kojom je usvojio ustavnu žalbu M . N, M . N . i N . O . i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine i presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine povređeno pravo tih podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1774/12 od 29. marta 2012. godine i naložio da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca i ostalih tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15001/10 od 22. novembra 2011. godine, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio. Ustavni sud je u obrazloženju navedene odluke, između ostalog, konstatovao: da su programi restrukturiranja kompanija „I . CG“ D.P. Beograd i „ G.“ D.P. Beograd, bili doneti u skladu sa Zakonom o privatizaciji; da program restrukturiranja donet u skladu sa Zakonom o privatizaciji ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom kojim se utvrđuju visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena (član 23a stav 1. Zakona ); da je tačkom III Osnova socijalnog programa sadržanog u usvojenim programima restrukturiranja obe kompanije utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih na ime novčane nalnade iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine subjekta privatizacije „danom ispunjenja“ koji je za imovinsku celinu „B. XX“ nastupio 25. juna 2008. godine, a za imovinsku celinu „ K.“ 29. maja 2009. godine, te da su zaposleni i bivši zaposleni stekli status poverilaca subjekta privatizacije; da u pogledu načina namirenja, Zakon o privatizaciji u članu 41b stav 2. nije pravio razliku između poverilaca subjekata privatizacije, odnosno nije predvideo redosled prvenstva poverilaca u kome bi zaposleni i bivši zaposleni bili poverioci poslednjeg reda, koji bi novčanu naknadu mogli da namire tek ukoliko preostanu sredstva posle raspodele ostalim poveriocima; da Ustavni sud smatra da su redovni sudovi o isplati predmetne novčane naknade mogli odlučivati jedino sa aspekta realizacije prihvaćenog socijalnog programa, bez upuštanja u ocenu o ispunjenosti uslova koji su kasnije propisani odredbom člana 21. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2008. godine, da je bez značaja „nesporazum“ koji je nastao između subjekta privatizacije i Agencije za privatizaciju o tome kako će ta isplata i iz kojih sredstava biti realizovana, te da li Ministarstvo finansija treba da se saglasi sa isplatom iz republičkog budžeta ili iz sredstava dobijenih prodajom imovinskih celina „B. XX“ i „ K.“.

Imajući u vidu navedeno, kao i ostale razloge date u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-4639/2012 od 8. maja 2013. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs), kao i da je podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac , pokušao da u izvršnom postupku realizu je svoje novčano potraživanje, koje mu je priznato usvojenim programima restrukturiranja, koji imaju snagu izvršnih isprava, izvršnih dužnika – kompanije „I. CG“ D.P. Beograd, u restrukturiranju , i kompanije „ G.“ D.P. Beograd, u restrukturiranj u, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 2895/12/1 od 22. novembra 2012. godine i osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27214/12 od 4. juna 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je isti pravni stav zauzeo i u predmetima Už-3695/2012 i Už-3696/2012, kada je usvojio ustavne žalbe podnosilaca koji su, kao izvršni poverioci, pokušali da u izvršnom postupku realizuju svoje novčano potraživanje, koje im je priznato usvojenim programima restrukturiranja kompanije „I. CG“ D.P. Beograd, u restrukturiranju , i kompanije „ G.“ D.P. Beograd, u restrukturiranj u.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I.) 2895/12/1 od 22. novembra 2012. godine i nalaganjem da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27214/12 od 4. juna 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vida da tvrdnje podnosioca o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, kao i prava iz člana 23. stav 3. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima proističu iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, a kako je utvrđena povreda prava podnosilaca na pravično suđenje, to o povredi označenih prava Sud nije posebno odlučivao.

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka uzme u obzir ceo period od podnošenja predloga za izvršenje 29. maja 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu do okončanja izvršnog postupka rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 2895/12/1 od 22. novembra 2012. godine. Dakle, predmetni izvršni postupak je trajao skoro šest meseci.

Ustavni sud konstatuje da se, imajući u vidu sve navedene okolnosti u konkretnom slučaju, pre svega da je istom izvršnom sudu bilo podneto na desetine, pa i stotine predloga za izršenje, u kojima su bivši zaposleni izvršnih dužnika tražili prinudno izvršenje na osnovu iste izvršne isprave, trajanje predmetnog izvršnog postupka od šest meseci ne može se smatrati nerazumno dugim trajanjem postupka, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Stoga se ni navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog Ustavom i Zakonom zajemčenog prava.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 27214/12, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na to da će rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 27214/12 od 4. aprila 2012. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po izjavljenom pravnom leku, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete za sada preuranjen, zbog čega je odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti