Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina i osam meseci. Podnosiocu žalbe je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. T . iz Gornje Ribnice, Kraljevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. T . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1972/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo R. T . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T . iz Gornje Ribnice, Kraljevo, podneo je Ustavnom sudu, 24. oktobra 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1972/14 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1387/18 od 7. avgusta 2020. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2336/16 od 27. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je osporeni parnični postupak nepotrebno dugo trajao imajući u vidu vrstu spora, a posebno ako se ima u vidu da se radi o presuđenoj stvari, jer je između istih stranaka već vođen spor po istom osnovu koji je pravnosnažno okončan, preko čega je revizijski sud „površno prešao“; da su propusti tužioca i suda u ovom postupku stavljeni na teret tuženom što je rezultiralo donošenjem osporenih presuda; da je do promena katastarskih parcela došlo tokom trajanja prvog postupka, ali da tužilac nije uredio tužbeni zahtev prema novonastalom stanju u katastru; da je revizijski sud, bez obrazloženja, ocenio neosnovanim prigovor presuđenje stvari; da su drugostepeni i revizijski sud propustili da utvrde da je tužilac suvlasnik k .p. … KO Ribnica koja se u katastru vodi kao put, a koji tužilac koristi za potrebe svojih povlasnih parcela; da tužiocu faktički nije potreban put preko parcele tuženog, već samo formalno ostvarivanje prava službenosti po potrebi radi lakšeg korišćenja svoje parcele. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi revizijsku presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P. 1972/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D.B. iz Gornje Ribnice podneo je, 3. decembra 2007. godine, tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe radi utvrđenja službenosti.

Pripremno ročište održano je 11. aprila 2008. godine, a sledeće zakazano za 11. jun 2008. godine nije održano jer tuženom nije bilo uručeno rešenje Opštinskog suda u Kraljevu VII Su. 21/08 od 9. juna 2008. godine kojim je odbijen njegov zahtev za izuzeće postupajuće sudije.

Rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P. 1986/07 od 29. avgusta 2008. godine je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari, s tim da će se isti nastaviti na predlog zainteresovane parnične stranke. Iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi da je tuženi istakao prigovor presuđene stvari, navodeći da je pred istim sudom i u istoj pravnoj stvari već vođena parnica P. 1527/02 koja je pravnosnažno okončana presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 573/04 od 2. decembra 2004. godine, te da je u navedenoj parnici tuženi podneo predlog za ponavljanje postupka.

Punomoćnik tužioca je podnescima od 1. decembra 2008. godine i 5. februara 2009. godine, predložio nastavak postupka navodeći da je o predlogu tuženog za ponavljanje postupka odlučeno , odnosno da je isti odbijen rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2665/08 od 13. novembra 2008. godine .

Opštinski sud u Kraljevu je rešenjem VII Su. 13/09 od 22. aprila 2009. godine ponovo odbio zahtev tuženog za izuzeće postupajuće sudije.

Ročišta zakazan a za 23. april , 6. oktobar i 9. oktobar 2009. godine , a radi izvođenja dokaza uviđajem na licu mesta nisu održan a, jer tužilac nije izvršio uplatu predujma za veštačenje preko sudskog veštaka geodetske struke , zatim zbog bolesti postupajuće sudije i bolesti punomoćnika tuženog o čemu je dostavio dokumentaciju.

Ročište zakazano za 20. jul 2010. godine, na kome je bilo određeno izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta, takođe nije moglo biti održano imajući u vidu da je četiri dana pre zakazanog ročišta u sudu primljen podnesak punomoćnika tuženog da ni tuženi ni punomoćnik iz zdravstvenih razloga ne mogu pristupiti zakazanom ročištu, bez dostavljanja dokaza.

U daljem toku postupka doneta su dva rešenja Osnovnog suda u Kraljevu P. 1147/10 od 29. jula 2010. godine kojima je novčano kažnjen punomoćnik tužioca i treće lice P.T. – sin tuženog novčanom kaznom od 30.000,00 dinara, zbog vređanja suda u podnescima i prilikom izvođenja dokaza izlaskom na lice mesta (20. jula 2010. godine) , a radi identifikacije sporne službenosti.

Ročište zakazano za 9. novembar 2010. godine nije održanog zbog zemljotresa.

Viši sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 106/11 od 16. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika tuženog i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Kraljevu P. 1147/10 od 29. jula 2010. godine kojim je punomoćniku izrečena novčana kazna.

Punomoćnik tuženog je podneskom od 13. aprila 2011. godine podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Viši sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 106/11 od 16. marta 2011. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Republičkom javnom tužilaštvu.

Republičko javno tužilaštvo je dopisom GT-I-bbr. 677/11 od 24. juna 2011. godine vratilo spise predmeta P. 1147/10 Osnovnom sudu u Kraljevu i istovremeno obavestio sud da nije podignut zahtev za zaštitu zakonitosti u predmetnom sporu.

Osnovni sud u Kraljevu je rešenjem P. 1147/10 od 14. jula 2011. godine odbacio kao nedopušten zahtev tuženog za izuzeće postupajuće sudije.

Na ročištu održanom 14. jula 2011. godine izveden je dokaz uviđajem na licu mesta, veštačenjem preko sudskog veštaka geodetske struke i saslušanjem četiri svedoka, a veštak je nalaz i mišljenje, odnosno skicu sa uviđaja dostavio sudu 20. jula 2011. godine.

Nakon dva održana ročišta (2. novembra 2011. godine i 6. februara 2012. godine), Osnovni sud u Kraljevu je rešenjem P. 1147/10 od 7. februara 2012. godine odbacio kao nedopušten zahtev tuž enog za izuzeće postupajuće sudije.

Punomoćnik tužioca je podnescima od 14. februara i 20. februara 2012. godine, koje je dostavio Vrhovnom kasacionom sudu i Apelacionom sudu u Kragujevcu, istakao zahtev za delegiranje drugog stvarno nadležnog suda.

Rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu VII Su. 39/12-3 od 6. aprila 2012. godine odbijen je kao neosnovan zahtev punomoćnika tuženog za isključenje postupajuće sudije u predmetu P. 1147/10.

Ročište zakazano za 26. april 2012. godine nije održano, jer su se spisi predmeta nalazili u Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o zahtevu punomoćnika tuženog za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 140/12 od 10. maja 2012. godine je odbijen predlog tuženog za delegiranje drugog suda da postupa u predmetu Osnovnog suda u Kraljevu P. 1147/10. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 25. juna 2012. godine.

Na ročištu od 19. oktobra 2012. godine sud je konstatovao da pismeno izjašnjenje sudskog veštaka na primedbe punomoćnika tužioca nije prispelo u sud, te je izrečena novčana kazna sudskom veštaku u iznosu od 30.000,00 dinara zbog nepostupanja po nalogu suda. Sudski veštak je dopunu nalaza dostavio sudu 17. decembra 2012. godine.

Na ročištima održanim 18. decembra 2012. godine, 19. marta i 21. avgusta 2013. godine sud je sproveo dokazni postupak saslušanjem ukupno osam svedoka, a između ostalog je sud naložio sudskom veštaku da se izjasni da li sporna službenost odgovara službenosti identifikovanoj u predmetu P. 1527/02 ili ne, a ako ista nije identična u čemu je neslaganje.

Ročište zakazano za 27. septembar 2013. godine nije održano, jer istom nije pristupio svedok, a sudski veštak nije postupio po nalogu suda za dopunu nalaza i mišljenja. Sudski veštak je dopunu nalaza dostavio sudu 17. oktobra 2013. godine.

Ročište zakazano za 18. oktobar 2013. godine nije održano radi ostavljanja roka punomoćnicima parničnih stranaka za izjašnjenje na dopunu nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Na ročištu održanom 6. decembra 2013. godine izveden je dokaz saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke i sudskog veštaka i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P. 1147/10 od 6. decembra 2013. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdio da prema tuženom ima pravo sezonske službenosti prolaza pešice, zapregom, progonom stoke, traktorom i putničkim vozilom za ulazak u svoje katastarske parcele označene u izreci, kao povlasne parcele, preko tuženikove parcele kao poslužne, koji put je u granicama označenim u izreci, što je tuženi dužan da prizna tužiocu i omogući mu nesmetan prolaz opisanim putem počev od 1. marta do 30. aprila u godini, radi đubrenja, kresanja, prskanja i okopavanja voća, zatim od 10. juna do 30. jula u godini radi košenja i izvlačenja sena i od 15. oktobra do 30. novembra u godini radi branja i izvlačenja voća u roku od 15 dana po prijemu pravnosnažne odluke; stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da sa puta opisanog u stavu prvom izreke ukloni četiri sadnice šljiva zasađene na pravcu kretanja službenosti i da drži nezaključanu kapiju, koja se nalazi na kraju službenosti, koja prolazi u granicama opisanim u ovom stavu izreke ili da jedan primerak ključa od kapije preda tužiocu koji se obavezuje da nakon ulaska i izlaska zatvori kapiju, a ako je zaključana bila pri ulasku da je zatvori i zaključa i da je pri izlasku zatvori i zaključa ; stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 380.050,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1647/14 od 9. oktobra 2014. godine usvojena je žalba tuženog, ukinuta presuda Osnovnog suda u Kraljevu P. 1147/10 od 6. decembra 2013. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku od zakazanih devet ročišta, održana su četiri ročišta (21. aprila, 30. jula i 17. novembra 2015. godine i 8. marta 2016. godine) na kojima je sproveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta, dat je nalog sudskom veštaku građevinske struke da izvrši upoređivanje prethodne dve ski ce uviđaja sa lica mesta, o čemu je dostavio nalaz i mišljenje nakon tri meseca, a izvedeni su i dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i pet svedoka. Preostal ih pet ročišta (29. decembra 2014. godine, 15. septembra, 15. oktobra i 24. decembra 2015. godine i 5. februara 2016. godine ) nisu održana zbog štrajka advokata, bolesti postupajuće sudije, nedostavljanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka i radi ostavljanja roka parničnim strankama za izjašnjenje na nalaz i mišljenje.

Presudom Osnovnog sud a u Kraljevu P. 1972/14 od 8. marta 2016. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženom utvrdi da tužilac ima pravo sezonske službenosti prolaza pešice, zapregom, progonom stoke, traktorom i putničkim vozilom , koji put službenosti prolaza je u granicama označenih poslužnih parcela vlasništvo tuženog, što je tuženi dužan da prizna tužiocu i omogući mu nesmetan prolaz opisanim putem počev od 1. marta do 30. aprila u godini, radi đubrenja, kresanja, prskanja i okopavanja voća, zatim od 10. juna do 30. jula u godini radi košenja i izvlačenja sena i od 15. oktobra do 30. novembra u godini radi branja i izvlačenja voća ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da sa puta opisanog u stavu prvom izreke ukloni četiri sadnice šljiva zasađenih na pravcu kretanja službenosti i da drži nezaključanu kapiju koja se nalazi na trasi puta službenosti, te da ukloni pobijeno kolje i prikovanu bodljikavu žicu koja se nalazi na završnom delu opisane trase službenosti, a na mestu ulaska u povlasnu parcelu tužioca ili da jedan primerak ključa od kapije preda tužiocu koji se obavezuje da nakon ulaska i izlaska zatvori kapiju, a ako je zaključana bila pri ulasku da je zatvori i zaključa i da je pri izlasku zatvori i zaključa; stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.400,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 2336/16 od 27. juna 2017. godine preinačio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Kraljevu P. 1972/14 od 8. marta 2016. godine, tako da se u stavu prvom izreke utvrđuje prema tuženom da tužilac ima pravo sezonske službenosti prolaza pešice, zapregom, progonom stoke, traktorom i putničkim vozilom, koji put službenosti prolaza je u granicama označenih poslužnih parcela vlasništvo tuženog, što je tuženi dužan da prizna tužiocu i omogući mu nesmetan prolaz opisanim putem počev od 1. marta do 30. aprila u godini, radi đubrenja, kresanja, prskanja i okopavanja voća, zatim od 10. juna do 30. jula u godini radi košenja i izvlačenja sena i od 15. oktobra do 30. novembra u godini radi branja i izvlačenja voća, pod pretnjom izvršenja ; stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da sa puta opisanog u stavu prvom izreke ukloni četiri sadnice šljiva zasađenih na pravcu kretanja službenosti i da drži nezaključanu kapiju koja se nalazi na trasi puta službenosti, te da ukloni pobijeno kolje i prikovanu bodljikavu žicu koja se nalazi na završnom delu opisane trase službenosti, a na mestu ulaska u povlasnu parcelu tužioca ili da jedan primerak ključa od kapije preda tužiocu koji se obavezuje da nakon ulaska i izlaska zatvori kapiju, a ako je zaključana bila pri ulasku da je zatvori i zaključa i da je pri izlasku zatvori i zaključa, pod pretnjom izvršenja; stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 481.150,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1387/18 od 7. avgusta 2020. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2336/16 od 27. juna 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. decembra 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kraljevu i da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1387/18 od 7. avgusta 2020. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je sporni parnični postupak trajao 12 godina i osam meseci , što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi, da se u konkretnom slučaju radilo o relativno činjenično i pravno složenom postupku , prevashodno zbog složenosti činjeničnih pitanja koja je trebalo rasvetliti radi donošenja pravilne odluke. Ovo je iziskivalo sprovođenje dokaznog postupka uviđajem na licu mesta, veštačenjem preko sudskih veštaka geodetske i građevinske struke, saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem sudskih veštaka , kao i velikog broja svedoka, ali i prekid postupka koji je trajao sedam meseci, radi rešavanja prethodnog pitanja. Na duže trajanje postupka utical a su i dva neodržana ročišt a, zbog zemljotresa i obustave rada advokata, što je obuhvatilo period od ukupno četiri meseca, što se ne može staviti na teret sudu.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku. Međutim i pored legitimnog interesa za okončanje postupka u kratkom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud primećuje da ročište zakazano za 20. jul 2010. godine nije moglo biti održano zbog nepristupanja tuženog i njegovog punomoćnika iz zdravstvenih razloga, za koje nisu pružili dokaze, a kako je sledeće ročište zakazano za 9. novembar 2010. godine, to je tuženi produžio trajanje postupka za četiri meseca. Osim toga, Ustavni sud takođe, nalazi da je produžio trajanje postupka imajući u vidu da je 13. aprila 2011. godine podneo i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnog rešenja kojim mu je izrečena novčana kazna zbog vređanja suda, te da je o istom odučeno nakon dva meseca. Pored navedenog, punomoćnik tuženog je u toku postupka istakao i zahtev za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda, o kome je odlučeno nakon tri meseca rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 140/12 od 10. maja 2012. godine. Ustavni sud takođe primećuje da je punomoćnik tuž enog tokom postupka podnosio čak četiri zahteva za izuzeće postupajuće sudije i jedan zahtev za njeno isključenje, te da je svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo odugovlačenju postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je i pored prekida postupka, radi rešavanja prethodnog pitanja, koji je trajao sedam meseci, prvostepena presuda doneta nakon šest godina od podnošenja tužbe, koja je u postupku po žalbi ukinuta. Iako je u ponovnom postupku predmet u tri stepena okončan za pet godina i devet meseci, posmatrajući od ukidanja prvostepene presude i vraćanja na ponovno suđenje, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da je osporeni parnični postupak ukupno trajao 12 godina i osam meseci.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1972/14, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe, relativnu činjeničnu i pravnu složenost postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporene presud e, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti