Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji traje od 2003. godine. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupak, dok se zahtev za naknadu nematerijalne štete odbacuje kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Čemana iz Banatskog Velikog Sela i Galiba Hodžića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pavla Čemana i Galiba Hodžića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2664/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4088/04) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pavle Čeman iz Banatskog Velikog Sela i Galib Hodžić iz Beograda su 25. januara 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Milana Cvetkovića iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4088/04.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su 31. oktobra 2003. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate i da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan, pa smatraju da je povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Oni su izložili hronološki postupanje prvostepenog suda u ovom predmetu i posebno istakli da drugostepeni sud još nije odlučio o njihovoj žalbi izjavljenoj 3. decembra 2007. godine protiv prvostepenog rešenja kojim se tužba smatra povučenom. Podnosioci ustavne žalbe su podneskom od 12. marta 2012. godine tražili da im Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara. Oni su predložili da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine, izmenjen je i dopunjen član 85. osnovnog teksta ovog zakona, tako da je stavom 3. tog člana propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Odredbom člana 40. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2664/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Tužioci Pavle Čeman, Galib Hodžić (ovde podnosioci ustavne žalbe) i Ratomir Šarčević su 31. oktobra 2003. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate u periodu januar 2000. – oktobar 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 7223/03.

Prvostepeni sud je 14. novembra 2003. godine doneo rešenje P. 7223/03, kojim se oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, ukinuo sve sprovedene radnje i odbacio tužbu, ističući da se pravo na isplatu garantovane plate može jedino ostvariti u upravnom postupku pred nadležnim vojnim organima.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1245/04 od 22. aprila 2004. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7223/03 od 14. novembra 2003. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da tužbeni zahtev tužilaca, u konkretnom slučaju, nije upravljen protiv pojedinačnog akta kojim im je određena plata, već je predmet tužbenog zahteva isplata razlike između pripadajuće i stvarno isplaćene plate, što znači da se radi o sporu iz građanskopravnog odnosa – naknadi štete za čije rešavanje je nadležan redovni sud opšte mesne nadležnosti. Okružni sud u Beogradu je 14. maja 2004. godine dostavio prvostepenom sudu spise predmeta sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 4088/04. Drugi opštinski sud u Beogradu je 29. januara 2007. godine doneo rešenje P. 4088/04, kojim je vratio punomoćniku tužilaca tužbu na ispravku i dopunu i naložio mu da u roku od osam dana uredi tužbu tako što će označiti prebivalište tužilaca i precizno odredi kolika je visina glavnog potraživanja tužilaca po mesecima, sa danom dospelosti svakog pojedinačnog iznosa i zakonskom zateznom kamatom, te da dostavi sudu rešenje o određivanju visine boda za tužioce.

Tužioci su 5. februara 2007. godine podneli predlog da Vrhovni sud Srbije odredi drugi mesno nadležni sud za postupanje u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da postupajuća sudija nije održala nijedno ročište za glavnu raspravu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 12. februara 2007. godine doneo rešenje P. 4088/04, kojim se tužba smatra povučenom, s obzirom na to da punomoćnik tužilaca nije postupio po nalogu suda da uredi tužbu. Prvostepeno rešenje je 28. novembra 2007. godine otpravljeno parničnim strankama.

Prvostepeni sud je 3. decembra 2007. godine prosledio Vrhovnom sudu Srbije spise predmeta na dalji postupak, a isti dan su tužioci podneli žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim se tužba smatra povučenom.

Vrhovni sud Srbije je 7. decembra 2007. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta kao nerazmotrene, budući da je doneto prvostepeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 557/08 od 22. aprila 2009. godine ukinuo prvostepeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom, te je vratio predmet Drugom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da su tužioci 5. februara 2007. godine podneli predlog za delegaciju nadležnosti o kome Vrhovni sud Srbije još nije odlučio i da prvostepeni sud u toj procesnoj situaciji, u smislu odredaba člana 61. i 62. Zakona o parničnom postupku, nije mogao doneti rešenje koje je predmet žalbe.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 6433/09. Prvostepeni sud je 6. jula 2009. godine dostavio Vrhovnom sudu Srbije spise predmeta na dalji postupak.

Vrhovni sud Srbije je 10. jula 2009. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, jer nisu bili jasni razlozi zbog kojih je dostavljen predmet. U tom smislu, Drugi opštinski sud u Beogradu je 29. jula 2009. godine dostavio Vrhovnom sudu spise predmeta, radi postupanja po predlogu za delegaciju nadležnosti. Vrhovni sud Srbije je 8. oktobra 2009. godine doneo rešenje R. 631/09, kojim je odbio navedeni predlog tužilaca.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, prvostepeni parnični postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnim sudom. Predmet je zaveden pod brojem P. 15437/2010, a prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj parnici je zakazano za 4. oktobar 2011. godine.

Imajući u vidu da parnične stranke nisu pristupile na prvo ročište za glavnu raspravu, prvostepeni sud je 4. oktobra 2011. godine doneo rešenje P. 15437/2010 kojim se tužba smatra povučenom.

Tužioci su 14. oktobra 2011. godine podneli predlog za povraćaj u pređašnje stanje i žalbu protiv prvostepenog rešenja, ističući da njihovoj strani postoje opravdani razlozi za propuštanje ročišta zakazanog za 4. oktobar 2011. godine u 11,45h, jer je u pozivu za ročište navedeno da je termin njegovog održavanja 14,45h.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 12. decembra 2011. godine doneo rešenje P. 15437/2010, kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo prvostepeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu je održano 8. maja 2012. godine, a sledeće je zakazano za 28. jun 2012. godine.

Poslednje ročište za glavnu raspravu je održano 18. novembra 2010. godine, a parnične stranke su podnescima od 3. i 29. decembra 2010. godine predložile određene dokaze u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke. U postupku do sada nije doneta nijedna prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na ovaj parnični postupak, sadrži slične odredbe ranije važećeg zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima. Ostalim odredbama Zakona koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da će se tužba smatrati povučenom, ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac (član 296. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se odredbe člana 333, člana 348. stav 2, člana 339. stav 2, člana 340. stav 2, čl. 341-345. i člana 349. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 354.).

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 31. oktobra 2003. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da ovaj postupak još uvek nije okončan ni u prvom stepenu.

Razmatrajući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje osam godina i sedam meseci i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su oni i njihov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje da se ovaj parnični postupak okonča u najkraćem mogućem roku. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe imali opravdani razlog za propuštanje prvog ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 4. oktobar 2011. godine, jer je sudski službenik pogrešno označio termin održavanja ročišta, a što je imalo za pravnu posledicu ukidanje prvostepenog rešenja kojim se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud smatra da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se blagovremeno okonča ovaj parnični postupak. Parnice pokrenute protiv poslodavca radi naknade materijalne štete u vidu manje isplaćene plate, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postpka. Najpre, Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 7223/03 od 14. novembra 2003. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje, ukinuo sprovedene radnje i odbacio tužbu, pogrešno ocenjujući da je reč o upravnoj stvari, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 1245/04 od 22. aprila 2004 . godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet istom prvostepenom sudu na dalje postupanje. Navedeno pogrešno postupanje nadležnog prvostepenog suda nakon prijema tužbe podnosilaca ustavne žalbe je imalo za posledicu bespotrebno produženje ovog postupka u samom početku, pa je tek 29. januara 2007. godine naloženo punomoćniku podnosilaca da uredi tužbu. Dakle, Ustavni sud je konstatovao da je Drugi opštinski sud u Beogradu imao period neaktivnosti u trajanju od dve godine i sedam meseci (od 14. maja 2004. godine kada je Okružni sud u Beogradu vratio prvostepenom sudu spise predmeta na ponovni postupak, do 29. januara 2007. godine kada je prvostepeni sud naložio punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe da uredi tužbu) u kome nije preduzeo nijednu procesnu radnju kako bi se ovaj radni spor okončao u najkraćem roku. O mnogobrojnim propustima Drugog opštinskog suda u Beogradu govori i činjenica da je prvostepeni sud prekoračio rok za izradu pismenog otpravka rešenja P. 4088/04, koje je doneto 12. februara 2007. godine, a otpravljeno parničnim strankama tek 28. novembra 2007. godine, uzimajući u obzir odredbe člana 341. stav 1. i člana 354. ranije važećeg ZPP. Takođe, Ustavni sud nalazi i da Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je preuzeo predmet radi daljeg postupanja nakon formiranja nove mreže sudova, snosi odgovornost za prekomernu dužinu trajanja ove parnice, jer je doneo rešenje P. 15437/2010 od 12. decembra 2011. godine kojim se tužba smatra povučenom, a da nisu postojale pretpostavke iz člana 296. stav 2. ranije važećeg ZPP za nastupanje navedene pravne fikcije.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu i ostale mnogobrojne procesne propuste postupajućih sudova zbog kojih u suštini i nije raspravljano o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca ustavne žalbe, te dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova i da je prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano tek nakon osam godina i sedam meseci od dana podnošenja tužbe, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. S obzirom na to da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnica okončala u najkraćem r oku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe tek 12. marta 2012. godine postavili zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je odbacio zahtev kao neblagovremen, u smislu odredaba člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević