Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i deset meseci. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u ostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P . A . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. A . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1181/16 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. A . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. A . iz Beograda , podneo je Ustavnom sudu, 15. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovim sudom u Beogradu u predmetu P. 1181/16 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4 224/19 od 2 8. avgusta 2019. godine, zbog povrede prava iz člana 23, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je isti trajao nepunih sedam godina, a da za tako dugo trajanje postupka nisu postojali opravdani razlozi; da osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4224/19 od 28. avgusta 2019. godine nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja iz člana 32. stav 1. Ustava, jer ista ne sadrži obrazloženje povodom njegovih prigovor a istaknutih u žalbi, a koji se tiču delimične ništavosti ugovora o poslovnom kreditu i ugovora o jemstvu od 12. juna 2008. godine, kao i ugovora o pristupanju dugu od 10. maja 2011. godine, ugovaranja kamatne marže, ugovaranja jednokratne naknade za obradu kredita i ugovaranja jednogodišnje naknade za praćenje kredita i da se u pogledu povrede prava iz člana 36. Ustava poziva na stav građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22. maja 2018. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog o snovnog suda u Beogradu P. 1181/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac „E.“ ad Beograd podne o je , 19. oktobra 2012. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu, predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice , protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naplate potraživanja u iznosu od 2.145.736,24 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na celokupnoj imovini izvršnog dužnika.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Iv. 100851/12 od 26. oktobra 2012. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Iv. 100851/12 od 23. januara 2013. godine stavio van snage rešenje o izvršenju istog suda Iv. 100851/12 od 26. oktobra 2012. godine u delu kojim je određeno izvršenje, s tim da se postupak nastavi kao povodom prigovora protiv platnog naloga i da se spisi predmeta dostave parničnom odeljenju istog suda.

U postupku pred prvostepenim sudom održano je devet ročišta. Imajući u vidu da je na drugom ročištu za glavnu raspravu, 23. septembra 2015. godine doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, to je sud prethodno odlučivao o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje (na ročištu od 7. aprila 2016. godine je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto rešenje P. 22704/13 od 23. septembra 2015. godine). U daljem toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem dva svedoka i tuženog u svojstvu parnične stranke, kao i ekonomskim veštačenjem . Prvostepeni sud je rešenjem od 2. juna 2017. godine odredio sudskog veštaka ekonomske struke, koji je spise predmeta preuzeo dva mesec a od uplate predujma za veštačenje, a nalaz i mišljenje dostavio sudu nakon šest meseci. Nakon izjašnjavanja sudskog veštaka na primedbe tužioca i tuženog, sud je izveo dokaz i saslušanjem sudskog veštaka.

Pred prvostepenim sudom nije održano osam ročišta, i to dva ročišta zbog sprečenosti punomoćnika tuženog iz zdravstvenih razloga i na njegov predlog za odlaganje (ročišta od 3. marta i 7. maja 2014. godine), tri ročišta zbog štrajka advokata u periodu od (25. juna do 15. decembra 2014. godine) i tri ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1181/16 od 23. januara 2019. godine, u stavu prvom izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 100851/12 od 26. oktobra 2012. godine; stavom drugim izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 1.920.342,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. septembra 2012. godine do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati još iznos od 54.421,90 dinara, preko dosuđenog iznosa od 1.920.342,80 dinara, a do traženih 1.974.764,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. septembra 2012. godine do isplate; stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 393.952,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4224/19 od 6. juna 2019. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta P. 1181/16 radi dopune postupka, odnosno radi dostavljanja odgovora na žalbu protivnoj strani.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4224/19 od 28. avgusta 2019. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1181/19 od 23. januara 2019. godine u stavovima prvom i četvrtom izreke ; stavom drugim izreke je preinačena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da na iznos od 182.177,80 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu za period od 6. septembra 2012. godine do isplate, dok je u preostalom delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime duga isplati iznos od 1.920.342,80 dinara i da na iznos od 1.738.165,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od 6. septembra 2012. godine do isplate, u stavu drug om izreke prvostepen a presud a potvrđ ena, a žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke je odbačena kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena protiv stava trećeg izreke prvostepene presude, a stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je po zaključenju ugovora o poslovnom revolving okvirnom kreditu od 12. juna 2008. godine između pravnog prethodnika tužioca, kao kreditora i „STR D .“ preduzetnik iz Beograda na iznos od 1.500.000,00 dinara, tuženi ugovorom o jemstvu sa davaocem kredita od 12. juna 2008. godine, garantovao vraćanje kredita u roku od 48 meseci , sa kamatom od 23,50% godišnje, a što je bio predviđeno čl. 3.1. i 5.1. ugovora o kreditu sa kojim je tuženi u potpunosti upoznat što sledi iz člana 2. ugovora o jemstvu; da je kao sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze po ugovoru o jemstvu tuženi predao tužiocu dve blanko sopstvene menice sa klauzulom „bez protesta“ od kojih je jedna menica aktivirana radi naplate konkretnog duga; da kako korisnik kredita nije blagovremeno ispunio svoje obaveze, to je tužilac 6. septembra 2012. godine aktivirao menicu i podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave za isplatu duga u iznosu od 2.145.735,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. septembra 2012. godine do isplate; da je po izjavljivanju prigovora , rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 100851/12 od 26. oktobra 2012. godine stavljeno van snage i u parničnom postupku je raspravljano o osnovanosti tužiočevog potraživanja. Osporenom presudom je prihvaćeno stanovište prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti prigovora preuranjenosti tužbe, imajući u vidu prirodu obaveze jemca-platca kao solidarne obligacije, kao i neosnovanost i prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, s obzirom na to da je tuženi za blagovremeno i potpuno izvršenje svoje obaveze preuzete ugovorom o jemstvu od 12. juna 2008. godine garantovao dvema blanko sopstvenim menicama sa klauzulom „bez protesta“. Takođe, ukazivanje tuženog na delimičnu ništavost ugovora o kreditu koja je od uticaja na visinu njegove obaveze po ugovoru o jemstvu i drugostepeni sud smatra osnovanim, te prihvata stav prvostepenog suda da je član 5.3. ugovora o kreditu ništav, jer je protivan članu 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da se visina kamate vezuje za promenu tržišnih uslova poslovanja, rasta kamatne stope na bankarskom tržištu, promenu poslovne politike banke i slično, te je pri obračunu visine kamate na dospeli glavni dug u dopunskom nalazu veštaka primenjena isključivo zakonska zatezna kamata obračunata prostom metodom. Pored navedenog, drugostepeni sud je našao da je neosnovano ukazivanje tuženog da visina duga nije pouzdano utvrđena, jer su u ugovoru o kreditu zaračunati sporedni troškovi i jednokratne naknade (veštak iste nije obračunavao ni pri izradi osnovnog, ni u dopunskom nalazu) i da ukupno potraživanje nije umanjeno za 100.000,00 dinara uplaćenih 27. oktobra 2010. godine (prema izjašnjenju veštaka od 29. maja 2018. godine, navedeni iznos već je uračunat pri obračunavanju duga kod zaključenja ugovora o pristupanju dugu između tužioca i D.Dž, pa se nije mogao ponovo odbijati). Drugostepeni sud je ocenio bespredmetnim ukazivanje tuženog da je D.Dž. zaključenjem ugovora o pristupanju dugu nakon prestanka rada svoje firme, kao korisnika kredita zapravo zaključio ugovor kojim su predviđeni povoljniji uslovi, iz razloga što D.Dž. kao preduzetnik i vlasnik korisnika kredita za dugove svoje firme odgovara celokupnom imovinom koju poseduje kao fizičko lice, jer ugovor o pristupanju dugu nije od značaja za pravni položaj tuženog čija je obaveza određena ugovorom o jemstvu, a navedeni ugovor o pristupanju dugu ne odlaže dospelost tuženikove obaveze prema tužiocu, aktivirane danom dospeća menice. Takođe, nalazi da navodi tuženog u pogledu visine kamatne stope od 23,50% godišnje nisu od uticaja, s obzirom na to da se korisnik kredita saglasio sa svim elementima ugovor a o kreditu, te da je i tuženi kao jemac-platac svojim potpisom na ugovoru o jemstvu potvrdio da je u potpunosti upoznat sa pravima i obavezama dužnika iz pomenutog ugovora o kreditu, te da naknadni prigovori vezani za uslove pod kojima su ugovori zaključeni ne utiču na njihovu punovažnost , niti mogu dovesti do izmene preuzetih obaveza glavnog dužnika i jemca. Prvostepena presuda je preinačena u delu koji se odnosi na iznos zakonske zatezne kamate od 182.177,80 dinara, jer tužilac nema pravo da naplati zakonsku zateznu kamatu od dospelosti menice do isplate, jer bi to bilo protivno članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik“, RS, br. 72/11, 49/13 – Odluka U S, 74/13 – Odluka U S, 55/14 i 87/18) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. stav 1. i 2.); da rok za podnošenje sudu nalaza i mišljenja ne može biti duži od 60 dana (član 269. stav 2.); da ako veštak ne podnese nalaz i mišljenje u određenom roku, sud može, na predlog stranke, da odredi drugog veštaka, pošto istekne rok koji je strankama odredio da se o tome izjasne (član 272. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 19. oktobra 2012. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Prvom osnovnom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4224/19 od 28. avgusta 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i deset meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je na dužinu trajanja osporenog parničnog postupka uticala relativna činjenična i pravna složenost predmeta. Naime, na dužinu trajanja navedenog parničnog postupka prethodno je uticalo odlučivanje suda o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje sta nje, a nakon toga je trebalo utvrditi visinu potraživanja tužioca prema tuženom na dan dospelosti duga, imajući u vidu odredbe ugovora o kreditu, ugovora o pristupanja dugu od strane vlasnika korisnika kredita i dogovora oko načina vraćanja istog. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile obimniji dokazni postupak (saslušanje dva svedoka i tuženog u svojstvu parnične stranke, kao iz izvođenje dokaza preko sudskog veštaka ekonomske struke, više izjašnjenja sudskog veštaka na primedbe tužioca i tuženog, kao i njegovo saslušanje).

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmet spora reši u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika , Ustavni sud je našao da je postojao njegov doprinos dužini trajanja postupka koji se ogledao u izostanku sa dva ročišta 3. marta i 7. maja 2014. godine, odnosno u trajanju od tri i po meseca, s obzirom na to da je posle ročišta od 7. maja 2014. godine sledeće zakazano za 25. jun 2014. godine .

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud najpre konstatuje da je prvostepeni sud pre sprovođenja dokaznog postupka u periodu od 7. oktobra 2015. godine (predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje) do 7. aprila 2016. godine (šest meseci) odlučivao o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Po ukidanju rešenja kojim se tužba smatra povučenom, sud je izveo dokaze saslušanjem dva svedoka i tuženog u svojstvu parnične stranke, a potom odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem . Sudski veštak je nakon dva meseca od uplate predujma za veštačenje preuzeo spise predmeta, a nakon šest meseci dostavio sudu nalaz i mišljenje, odnosno po proteku roka od 60 dana od dana preuzimanja predmeta , a sud u konkretnom slučaju nije koristio ovlašćenje iz člana 272. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U daljem toku postupka nakon tri izjašnjenja sudskog veštaka na primedbe parničnih stranaka, sud je izveo i dokaz saslušanjem sudskog veštaka i zaključio glavnu raspravu. U postupku po žalbi tuženog, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka , odno sno radi dostavljanja odgovora na žalbu protivnoj strani. Po sprovedenoj dopuni postupka,drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog nakon mesec dana konačno odlučio u ovoj pravnoj stvari.

Ustavni sud ukazuje da se tri ročišta koja nisu održana zbog generalnog štrajka advokata ne mogu staviti na teret sudu. Ustavni sud ocenjuje da sve navedeno predstavlja objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1181/16.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost predmeta spora, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnog prava, te je stoga, ocenio da se navodi podnosioca, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje i da se izjašnjava o osnovanosti tužbenog zahteva, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je osporena presuda rezultat očigledne proizvoljnosti i arbitrarnosti u postupanju, što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Ispitujući navode podnosioca o propustu suda da obrazloži svoju odluku, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od navedenog, a na osnovu uvida u presudu donetu u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je postupajući sud u svojoj odluci na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku razmotrio pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, odnosno koja su bila od uticaja na odluku o predmetnom tužbenom zahtevu.

U pogledu istaknute povrede prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da pozivanje podnosioca na stav građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22. maja 2018. godine, ne može predstavljati ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, s obzirom na to da naplata troškova i naknada bankarskih usluga nije bila predmet spora, a osim toga, podnosilac nije d ostavio dokaz e o tome da su sudovi najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom. Osim toga, sama činjenica da se osporava akt kojim je meritorno odlučeno o izjavljenom pravnom sredstvu isključuje pozivanje na povredu prava na pravno sredstvo.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom člana 23. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti