Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku dugom skoro deceniju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja krivičnog postupka od skoro deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 235/08 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Z. je 7. marta 201 1. godine, preko punomoćnika M. Đ, advokata iz Z, podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu K. 235/08 od 11. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 1. 734/10 od 21. januara 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. i člana 34. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl . 6, 7. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropske konvencije).

Kako se navedene odredbe Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud eventualne povrede ovih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da se protiv njega vodio krivični postupak pred Okružnim sudom u Zrenjaninu povodom događaja od 7. aprila 2001. godine, a da je pravnosnažno okončan tek 21. januara 2011. godine, „dakle nakon devet godina, devet meseci i četrnaest dana“, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se krivični postupak protiv njega vodio zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju, da bi nakon više ukidanja prvostepenih presuda, tek osporenim pravnosnažnim presudama oglašen krivim zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti; da je „na samom danu pretresa pred drugostepenim sudom 21. januara 2011. godine, Apelacioni javni tužilac u Novom Sadu podneo novu optužnicu, i to prvi put za predmetno krivično delo izazivanje opšte opasnosti“, iz čega zaključuje da je „zbog nemogućnosti dokazivosti prvobitnog krivičnog dela, tj. ubistva u pokušaju, a u situaciji bliskog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za blaže delo“, došlo do „pravnosnažne osuđujuće presude u krivičnoj stvari kojom se povređuju materijalni i procesni zakoni... a što je sve oblik povrede prava na pravično suđenje... povrede prava na delotvoran pravni lek..., te nije zaštićena zakonitost u smislu propisa člana 34. stav 1. Ustava i čl. 7. i 13. Evropske konvencije“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, preinači osporene presude i podnosioca „oslobodi od optužbe u celosti“, te utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Zrenjaninu Su. IX- 48/2013-2 od 16. oktobra 2013. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Zrenjaninu, koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda.

Krivični postupak je pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Ki. 19/2001 od 20. aprila 2011. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Jugoslavije.

Nakon istrage koja je trajala godinu dana, Okružno javno tužilaštvo u Zrenjaninu je 25. aprila 2002. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu pred Okružnim sud om u Zrenjaninu za navedeno krivično delo.

Okružni sud u Zrenjaninu je, nakon održanog glavnog pretresa (ročište za glavni pretres je pet puta zakazivano i svih pet puta održano) i sprovedenog dokaznog postupka, doneo presudu K. 41/02 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 19. Krivičnog zakona Jugoslavije. Navedena presuda je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 668/03 od 25. marta 200 4. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Predmet je nakon prijema u Okružnom sud u u Zrenjaninu dobio novi broj K. 67/04.

Ročište za glavni pretres je zakazano osam puta (svih osam puta ročište je održano).

Okružni sud u Zrenjaninu je 16. juna 2006. godine doneo presudu K. 67/04 i podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. stav 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.

Vrhovni sud Srbije je 3. aprila 200 7. godine doneo rešenje Kž. I 1835/06 kojim je ukinuo presudu Okružn og sud a u Zrenjaninu K. 67/04 od 16. juna 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je nakon prijema u Okružnom sud u u Zrenjaninu dobio novi broj K. 76/07.

U ponovnom postupku, Okružni sud u Zrenjaninu je ročište za glavni pretres zakazao šest puta ( dva ročišta nisu održan a) i 13. maja 200 8. godine doneo presudu K. 76/07 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa članom 30. stav 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.

Vrhovni sud Srbije je 29. oktobra 2008. godine doneo rešenje Kž. I 1925/08 kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Zrenjaninu K. 76/07 od 13. maja 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je nakon prijema u Okružnom sudu u Zrenjaninu dobio novi broj K. 235/08.

Ročište za glavni pretres je zakazano i održano 11. juna 2009. godine.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu K. 235/08 od 11. juna 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 187. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrečena mu je uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili Okružni javni tužilac u Zrenjaninu i branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Apelacioni sud u Novom Sadu je na sednici veća razmotrio spise predmeta i odlučio da održi glavni pretres.

Nakon održanog glavnog pretresa, u prisustvu zamenika Apelacionog javnog tužioca u Novom Sadu, okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, njegovog branioca i oštećene, Apelacioni sud u Novom Sadu je 21. januara 2011. godine doneo osporenu presudu Kž1. 734/10, kojom je delimično uvažena žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i preinačena je presuda Okružnog suda u Zrenjaninu K. 235/08 od 11. juna 2009. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji (podnosiocu ustavne žalbe je za navedeno krivično delo izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine ne izvrši novo krivično delo). Istovremeno, izmenjena je i izreka prvostepene presude (budući da je Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu svojim aktom Ktž. 601/10 izmenilo optužnicu Okružnog javnog tužilašta u Zrenjaninu Kt. 20/01 od 24. aprila 2002. godine, izmenjenu 13. juna 2006. i 11. juna 2009. godine). U preostalom delu prvostepena presuda je ostala neizmenjena.

U obrazloženju presude Apelacionog suda u Novom Sadu je, pored ostalog, istaknuto da su „tačni navodi izneti u žalbi branioca okrivljenog da izreka prvostepene presude ne sadrži subjektivni element protivpravne delatnosti okrivljenog...“ i da je „ova povreda otklonjena održavanjem pretresa pred drugostepenim sudom, na kome je zamenik Apelacionog javnog tužioca u Novom Sadu izmenio optužbu“.

4. Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Prema odredbi člana 34. stav 1. Ustava, niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 20. aprila 2001. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 21. januara 201 1. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž1. 734/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao devet godina i devet meseci. Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka , pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenom u krivičnom postupku, Ustavni sud prihvata da je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni niz relevantnih činjeničnih i pravnih pitanja, ali, po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro deset godina.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprine o neprimereno dugom trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran četiri puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da su u pojedinim prilikama prvostepeni i drugostepeni sud veoma brzo odlučivali o predmetu optužbe. Međutim, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon skoro deset godina. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde i državne uprave. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprine o njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kao i kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknute povred e prava iz člana 32. stav 1, člana 33. i člana 34. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pažljivom analizom svih navoda ustavne žalbe kojima se osporava ju presude Okružnog suda u Zrenjaninu K. 235/08 od 11. juna 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 734/10 od 21. januara 2011. godine, zaključio da podnosilac isključivo ukazuje na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je označeno Ustavom zajemčeno pravo povređeno, jer se „krivični postupak protiv njega vodio zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju, da bi nakon više ukidanja prvostepenih presuda, tek osporenim pravnosnažnim presudama oglašen krivim zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti“ i jer je „na samom danu pretresa pred drugostepenim sudom 21. januara 2011. godine, Apelacioni javni tužilac u Novom Sadu podneo novu optužnicu, i to prvi put za predmetno krivično delo izazivanje opšte opasnosti“.

Ocenjujući ove navode podnosioca, Ustavni sud je , najpre, utvrdio: 1) da je optužnica Okružnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kt. 20/01 od 24. aprila 2002. godine izmenjena na glavnom pretresu 13. juna 2006. i 11. juna 2009. godine, kao i da je izmenjena od strane Apelacionog javnog tužilaštva 21. januara 2011. godine aktom Ktž. 601/10; 2) da je pred drugostepenim sudom, Apelacionim sudom u Novom Sadu, održan pretres, u prisustvu, pored ostalih, i okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca.

Ustavni sud dalje ukazuje da je Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo propisano: da ako tužilac u toku glavnog pretresa oceni da izvedeni dokazi ukazuju da se izmenilo činjenično stanje izneseno u optužnici, on može na glavnom pretresu usmeno izmeniti optužnicu, a može predložiti da se glavni pretres prekine radi pripremanja nove optužnice (član 341. stav 1.); da pretres pred drugostepenim sudom počinje izveštajem sudije izvestioca, koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe i da, pored ostalog, tužilac može, s obzirom na rezultat pretresa, u celini ili delimično odustati od optužnice ili izmeniti optužnicu u korist optuženog (član 378. st. 1. i 5.).

Polazeći od navedenih zakonskih odredaba, kao i sadržine osporene drugostepene i prvostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani. Ovo iz razloga što je, saglasno citiranim odredbama Zakonika o krivičnom postupku , nadležni javni tužilac ovlašćen da izmeni optužnicu kako u toku prvostepenog postupka, tako i na pretresu pred drugostepenim sudom u korist okrivljenog. Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje na koji način su sudovi, nakon sprovedenog celokupnog dokaznog postupka, utvrdili sve pravno relevantne činjenice na osnovu kojih je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičn og dela izazivanje opšte opasnosti, a ne krivičnog dela ubistvo u pokušaju, u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud posebno ukazuje da je drugostepeni sud, upravo uvažavajući žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljen u protiv prvostepene presude, istu preinačio u pogledu odluke o krivičnoj sankciji i podnosiocu izrekao uslovnu osudu sa kraćim vremenskim rokom provere.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.