Zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. I. zbog ekstremnog trajanja postupka za vraćanje zemljišta koji je započeo još 1991. godine. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena naknada od 1.900 evra i naloženo hitno okončanje predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. I. i D. I, obojice iz Salaša, grad Zaječar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta opštine Zaječar u predmetu 06 broj 463-138/91 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. I. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba D. I.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. I. i D. I, obojica iz Salaša, grad Zaječar, podneli su Ustavnom sudu, 18. septembra 2023. godine, „predlog za ostvarivanje ustavnog prava povraćaja oduzete imovine bivših vlasnika u predmetu Gradske uprave grada Zaječara 06 broj 463-138/91“, o kome je Ustavni sud odlučivao kao o ustavnoj žalbi izjavljenoj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u izreci.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se u predmetu 06 broj 463-138/91 Gradske uprave grada Zaječara odlučuje o zahtevu za vraćanje zemljišta oduzetog od pok. S. I. i pok. B. I; da iz zaveštanja pok. D. I. proglašenog pred Osnovnim sudom u Zaječaru 11. februara 2015. godine i rešenja tog suda O. 1386/14 od 26. februara iste godine proizlazi da su podnosioci pravni sledbenici ranijih vlasnika; da su pok. D. I. i M. I. podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koja je usvojena Odlukom Ustavnog suda Už-90/2009 od 15. marta 2012. godine; da ni posle donošenja te odluke nije okončan osporeni postupak, „čime se pokazuje nepoštovanje odluke Ustavnog suda“.

Budući da je od podnošenja zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta proteklo 32 godine, podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da im pripada naknada nematerijalne štete za navedeni period.

Ustavnom žalbom se, takođe, traži od Ustavnog suda da „naredi: Gradskoj upravi grada Zaječara da predloži članove opštinske komisije za povraćaj oduzete imovine i okonča ovaj predmet u vremenski određenom roku; Ministarstvu poljoprivrede da izvrši izbor članova te komisije u vremenski određenom roku; Ministarstvu finansija da se uključi u rad Komisije…i Ministarstvu pravde da učestvuje kod izbora predsednika i članova Komisije u određenom roku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta 06 broj 463-138/91 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta opštine Zaječar (dalje u tekstu: Komisija), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. D. I. (otac podnosioca ustavne žalbe M. I.) podneo je Komisiji, 23. decembra 1991. godine, zahtev za vraćanje zemljišta oduzetog od ranijih vlasnika B. I. i S. I, o kome se, nakon spajanja sa postupkom po zahtevima drugih zakonskih naslednika ranijih vlasnika na raspravi održanoj 23. juna 1992. godine, odlučuje u predmetu 06 broj 463-138/91. Punomoćnik D. I. u osporenom postupku je bio podnosilac ustavne žalbe M. I.

Podnosilac ustavne žalbe M. I. podneo je Komisiji, 8. oktobra 1992. godine, zahtev za vraćanje zemljišta oduzetog od ranije vlasnice Ž. S, o kome se, takođe, odlučuje u predmetu 06 broj 463-138/91, nakon spajanja postupaka po zaključku sa rasprave održane 30. oktobra 1992. godine. Na toj raspravi podnosilac navedenog zahteva je predložio da se celokupno zemljište oduzeto od pok. S. I. i B. I. vrati D. I, osim k.p. broj …, koja je „praktično svojina njegove majke“.

Rasprava održana pred Komisijom 13. septembra 1995. godine odložena je na neodređeno vreme, radi dostavljanja predloga D. I. i podnosioca ustavne žalbe M. I. o drugom odgovarajućem zemljištu za vraćanje. Navedeni predlog dostavljen je Komisiji 27. maja 1998. godine.

D. I. i podnosilac ustavne žalbe M. I. podneli su 31. marta 2000. godine žalbu protiv rešenja Komisije 06 broj 463-513/1991 od 12. novembra 1992. godine i 06 broj 463-421/1992 od 21. jula 1993. godine, donetih po zahtevima drugih zakonskih naslednika ranijih vlasnika i zaključka Komisije 06 broj 463-138/91 od 13. septembra 1995. godine o obustavljanju postupka po zahtevu V.S.

D. I. i podnosilac ustavne žalbe M. I. podneli su 10. aprila 2000. godine predlog za ponavljanje postupka „po zahtevu 06 broj 463-138/91“, u kome su naveli da im nisu priznata prava na vraćanje oduzetog zemljišta kao pravnim sledbenicima ranijih vlasnika i da nije odgovoreno na njihov predlog za vraćanje drugog odgovarajućeg zemljišta od 27. maja 1998. godine.

Na raspravi održanoj pred Komisijom 13. jula 2000. godine javni pravobranilac opštine Zaječar je izjavio da „u konkretnom slučaju po zahtevima nisu doneta rešenja, pa se ne može izvršiti ponavljanje postupka“. Komisija je od D. I. i podnosioca ustavne žalbe M. I. zatražila da se izjasne o tome „da li da se žalba dostavi drugostepenom organu ili da se zaključi rasprava“, nakon čega je rasprava odložena na neodređeno vreme.

D. I. i podnosilac ustavne žalbe M. I. su 29. avgusta 2000. godine izjavili žalbu Ministarstvu finansija zbog nepostupanja Komisije po njihovim zahtevima za vraćanje zemljišta.

U dopisu Ministarstva finansija upućenom Komisiji 20. decembra 2000. godine konstatovano je da su, prema izveštaju Komisije, doneta rešenja u odnosu na druge zakonske naslednike, ali da „D. I. smatra da on jedini ima pravo na vraćanje zemljišta“. Od Komisije je zatraženo da odmah po prijemu tog akta izvesti ministarstvo o ishodu postupka sporazumevanja sa obveznikom naknade.

Ministarstvo finansija je dopisom od 31. januara 2001. godine naložilo Komisiji da donese rešenje u predmetu 06 broj 463-138/91, jer nije uputno insistirati na postizanju sporazuma, budući da postupak traje devet godina.

Dopisom Komisije od 13. novembra 2002. godine podnosilac ustavne žalbe M. I. je obavešten da će postupak biti nastavljen po donošenju drugostepene odluke i „kada bude aktiviran rad ove Komisije“.

U dopisu Ministarstva finansija od 29. januara 2003. godine, kojim su Komisiji vraćeni spisi predmeta, sa podnetim žalbama, navedeno je: da to ministarstvo nije odlučivalo o žalbama, jer smatra da postupak treba u celini okončati, te „po zahtevu D. I.“ doneti odgovarajuće rešenje.

Predsednik Komisije je dopisima od 15. aprila i 12. novembra 2004. godine obavestio sekretara Opštinske uprave Zaječar da je praktično nemoguće okončati rad na predmetu podnosioca ustavne žalbe M. I. i ostalih podnosilaca zahteva pri trenutnoj organizaciji rada Komisije, budući da on „kao sudija… ima obavezu ispunjavanja pune norme u Sudu“.

Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu je 9. novembra 2004. godine naložilo načelniku Odeljenja za komunalno-stambene poslove i urbanizam Opštinske uprave Zaječar da preduzme potrebne mere u cilju okončanja postupka u predmetu D. I. i podnosioca ustavne žalbe M. I.

D. I. i podnosilac ustavne žalbe M. I. su u podnesku od 22. februara 2006. godine tražili od Ministarstva finansija da preduzme mere prema Komisiji i da se postupak vraćanja zemljišta ponovi.

Postupajući po zahtevu podnosioca ustavne žalbe M. I. od 18. maja 2015. godine, Gradska uprava grada Zaječara – Odeljenje za urbanizam, građevinske i komunalno-stambene poslove obavestila je podnosioca dopisom od 25. maja 2015. godine da će se postupak po zahtevu D. I, čiji je on pravni sledbenik, nastaviti kada novoformirana Komisija bude počela sa radom.

Podnosilac ustavne žalbe M. I. je 21. marta 2018. godine izjavio žalbu Ministarstvu finansija zbog nedonošenja rešenja Komisije po zahtevu za vraćanje zemljišta.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove od 6. juna 2018. godine naloženo je Komisiji da, u roku od 15 dana od dana prijema tog rešenja, donese rešenje o zahtevu M. I. i D. I. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je ministar poljoprivrede rešenjem od 11. maja 2018. godine obrazovao Komisiju i da su time stvoreni uslovi da se donese odluka o zahtevu za vraćanje zemljišta.

U dopisu Ministarstva finansija od 20. jula 2023. godine upućenom Komisiji konstatovano je: da se podnosilac ustavne žalbe M. I. obratio tom ministarstvu predstavkom od 15. juna 2023. godine, u kojoj je naveo da Komisija nije donela rešenje o predmetnom zahtevu; da je uvidom u dokumentaciju koja se nalazi kod tog organa utvrđeno da Komisija nije postupila po nalogu iz rešenja od 6. juna 2018. godine; da je potrebno da Komisija odmah po dobijanju tog dopisa donese odluku o predmetnom zahtevu.

3.2. Iz testamenta pok. D. I, sačinjenog 6. maja 1993. godine i rešenja Osnovnog suda u Zaječaru O. 1386/14 od 26. februara 2015. godine, kojim je obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine pok. D. I, proizlazi: da je D. I. preminuo 23. juna 2014. godine i da su njegovi zakonski naslednici supruga M.I, ćerka M.J. i sin M. I; da je pismenim zaveštanjem D. I. određeno da imovinu koja čini njegovu zaostavštinu naslede sin ostavioca M. I. i unuk ostavioca D. I. (podnosioci ustavne žalbe); da je u navedenom zaveštanju kao imovina D. I. označeno poljoprivredno zemljište oduzeto „po poljoprivrednom zemljišnom fondu i konfiskaciji od S. I. i B. I, koje je predmet zahteva za povraćaj 06 broj 463-349 iz 1991. godine“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe u ovom delu od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da će se zemljište oduzeto po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama („Službeni list FNRJ”, broj 22/53, „Službeni list SFRJ”, broj 10/65, „Službeni glasnik SRS”, br. 51/71 i 52/73 i „Službeni list SAPV”, broj 26/72) i zemljište konfiskovano zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu vratiti u svojinu ranijem sopstveniku, odnosno njegovom pravnom sledbeniku, pod uslovima, na način i po postupku utvrđenim ovim zakonom (član 1. stav 1.); da postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine (član 2.); da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine, s druge strane (član 5.).

Odredbom člana 2. stav 2. Uredbe za sprovođenje zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je da se pravnim sledbenikom smatraju zakonski naslednici ranijeg sopstvenika, kao i lica koja svoje pravo na oduzeto zemljište, kao univerzalni sukcesori, izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja po odredbama Zakona.

Saglasno članu 23. navedene uredbe, ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, pa ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, a izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar (član 236. stav 2.).

Odredbom člana 9. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23) propisano je da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Saglasno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09), ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe M. I. sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom Už-90/2009 od 15. marta 2012. godine usvojio ustavnu žalbu D. I. (oca podnosioca ustavne žalbe M. I.) i utvrdio, pored ostalog, da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom u predmetu 06 broj 463-138/91 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istom odlukom utvrđeno je pravo D. I. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti i naloženo nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

Na osnovu činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je predmetni upravni postupak započeo 23. decembra 1991. godine, podnošenjem zahteva D. I, da je nakon njegove smrti podnosilac ustavne žalbe M. I. stupio u postupak na mesto tog lica, da se u istom postupku odlučuje i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe M. I. podnetom 8. oktobra 1992. godine i da osporeni postupak još nije okončan.

Činjenica da predmetni upravni postupak traje duže od 33 godine, sama za sebe, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kom je odlučiveno za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nema posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi koje katastarske parcele mogu biti vraćene podnosiocu zahteva, odnosno koje se mogu dati kao drugo odgovarajuće zemljište.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima značajan pravni i materijalni interes da nadležni organ odluči o predmetnom zahtevu za vraćanje zemljišta.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa, Ustavni sud je našao da je za dugo trajanje predmetnog postupka prevashodno odgovoran prvostepeni organ, koji do odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi nije doneo odluku o zahtevima za vraćanje zemljišta koje su podneli podnosilac ustavne žalbe i njegov pravni prethodnik. Sud je, takođe, utvrdio da je drugostepeni organ, odlučujući o žalbi podnetoj zbog „ćutanja administracije“, doneo rešenje kojim je naložio Komisiji da donese odluku o zahtevu u roku označenom u rešenju. Taj organ je pet godina kasnije u dopisu upućenom Komisiji ponovio isti nalog, umesto da zatraži dostavljanje spisa predmeta od prvostepenog organa, kako bi sam rešio upravnu stvar, u skladu sa odredbama člana 236. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od ponašanja stranke u tom postupku, Ustavni sud posebno ispituje da li je podnosilac ustavne žalbe svojim nečinjenjem doprineo trajanju osporenog postupka. Naime, nekorišćenje, odnosno neblagovremeno korišćenje sredstava za ubrzavanje postupka ima za posledicu odbijanje zahteva za naknadu nematerijalne štete, odnosno umanjenje iznosa naknade te štete (videti npr. odluke Už-4592/2010 od 20. novembra 2013. godine i Už-5003/2010 od 21. novembra 2013. godine). Ustavni sud konstatuje da je na istom stanovištu i Evropski sud za ljudska prava, koji je u odluci Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 od 20. januara 2000. godine, istakao da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom.

Ustavni sud je utvrdio da su podnosilac i njegov pravni prethodnik doprineli trajanju predmetnog postupka, jer nisu u skladu sa zakonom koristili sredstva za ubrzavanje postupka, odnosno nisu podneli tužbu Upravnom sudu nakon izjavljenih žalbi zbog ćutanja administracije. Umesto toga, podnosilac je u svoje ime i kao punomoćnik D. I. 2000. godine izjavio žalbu protiv akata kojima je sedam, odnosno osam godina ranije odlučeno o zahtevima drugih lica za vraćanje istog zemljišta, a potom je podneo predlog za ponavljanje osporenog postupka, iako isti još nije okončan. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da u periodu koji je trajao od 2015. do 2018. godine navedena pravna sredstva ne bi bila delotvorna, budući da nije postojao, odnosno nije bio funkcionalan organ nadležan za odlučivanje o predmetnom zahtevu za vraćanje zemljišta. Ustavni sud je imao u vidu da, saglasno navedenim odredbama zakona na osnovu kojih je podnet zahtev za vraćanje zemljišta, postupak vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar nadležan za poslove poljoprivrede, na predlog skupštine opštine. Sud, međutim, nalazi da podnosilac zahteva za vraćanje zemljišta ne treba da snosi posledice propuštanja nadležnih organa lokalne samouprave da predlože članove Komisije, ni posledice preopterećenosti predsednika Komisije koji se imenuje iz reda sudija.

Ustavni sud je, međutim, ocenom svih kriterijuma našao da navedeni doprinos podnosioca trajanju osporenog postupka ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu M. I, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe M. I. zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, a takođe je imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

Ustavni sud nije posebno razmatrao zahtev ustavne žalbe koji se odnosi na postupak predlaganja i izbora članova Komisije, imajući u vidu da je usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naložio nadležnim organima da u najkraćem roku okončaju osporeni postupak.

7. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe podnosioca D. I, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

U ustavnoj žalbi je u prilog tvrdnji o aktivnoj legitimaciji podnosilaca navedeno da iz zaveštanja pok. D. I. proglašenog pred Osnovnim sudom u Zaječaru 11. februara 2015. godine i rešenja tog suda O. 1386/14 od 26. februara iste godine proizlazi da su podnosioci pravni sledbenici ranijih vlasnika.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se, prema navedenim odredbama Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda i Uredbe za sprovođenje tog zakona, pravnim sledbenikom smatraju, ne samo zakonski naslednici ranijeg sopstvenika, već i lica koja svoje pravo na oduzeto zemljište, kao univerzalni sukcesori, izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja po odredbama navedenog zakona. Sud je, međutim, iz dostavljenih spisa predmeta utvrdio da podnosilac ustavne žalbe D. I. nije podneo zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta, niti je stupio u osporeni postupak kao pravni sledbenik svog dede D. I, iz čega sledi da nije stranka u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom u predmetu 06 broj 463-138/91.

Ustavni sud je stoga utvrdio da podnosilac ustavne žalbe D. I. nije aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, te je odbacio ustavnu žalbu ovog podnosioca, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti