Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na nepristrasan sud jer je isti sudija odlučivao u prvom i drugom stepenu. Takođe, utvrđena je i povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od preko 11 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. S lijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Miloševića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Miloševića i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Vranju Gž. 1330/11 od 26. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Vranju Gž. 1330/11 od 26. septembra 2013. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi koju je tužilac izjavio protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 147/10 od 19. jula 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Miloševića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 147/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Milošević iz Vranja izjavio je Ustavnom sudu, 9. decembra 2013. godine , ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 147/10 od 19. jula 2011. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 1330/11 od 26. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je tužbu u ovom predmetu podneo još 11. februara 2002. godine i da je ovaj postupak trajao skoro punih 11 godina, jer sud nije postupao hitno i nije bez odugovlačenja vodio postupak, te nije sprečio zloupotrebe tužene koja je na sve načine pokušavala da odloži ili ne plati naknadu štete, što se na kraju i desilo, a postupak je i u drugom stepenu trajao dugo (poslednji put skoro dve godine).

Podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na pravično suđenje jer su sudovi donoseći osporene presude povredili i procesna pravila i materijalno pravo. Podnosilac ističe da iako je pretrpeo frakturu ruke prilikom uzbune jedinice tokom rata 1999. godine i privremeno oglašen nesposobnim, te skinut sa spiska aktivnih vojnika, da su sudovi neosnovano prihvatali zahtev tužene da je morao da ima akt o okolnostima povređivanja, što je bilo nemoguće jer se radilo o povredi u ratnim uslovima. Podnosilac dalje navodi da su sudovi bili neobjektivni i pristrasni, te da su, u konkretnom slučaju, pogrešno primenili materijalno pravo i tako njemu pričinili materijalnu štetu. Takođe, navodi i da je prvostepeni sud propustio da odluči o delu tužbenog zahteva kojim je potraživao naknadu nematerijalne štete iako on takav tužbeni zahtev nije povukao (ali u ustavnoj žalbi navodi da je i sam neblagovremeno uočio da je do takvog propusta došlo), kao i da je u veću, koje je odlučivalo po njegovoj žalbi, bila sudija koja je već učestvovala u prvom stepenu, čime su povređene i odredbe postupka na njegovu štetu.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i osporene presude poništi, te predmet vrati na ponovno suđenje, kao i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudi mu naknadu nematerijalne i materijalne štete, te troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 147/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Slobodan Milošević iz Vranja, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Vranju, 11. februara 2002. godine protiv tužene Republike Srbije – Vojske Jugoslavije – VP 4495/18 u Vranju, radi naknade štete (materijalne štete u vidu izgubljene zarade i nematerijalne štete na ime fizičkih bolova, straha, naruženosti, umanjenja životne i radne sposobnosti).

Tužilac je tužbu preinačio 16. septembra 2002. godine isticanjem još jednog tužbenog zahteva uz postojeće, kada je tražio da se tužena obaveže da mu za period od 24. marta do 6. maja 1999. godine isplati ratne dnevnice.

Do donošenja (prve) prvostepene presude sud je zakazao i održao 11 ročišta na kojima je sproveo jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni sudu 2. septembra 2002. godine), saslušao veštaka ortopeda i sudskog veštaka neuropsihijatra (na ročištu održanom 18. marta 2003. godine), te saslušao četiri svedoka.

Opštinski sud u Vranju (sudija Miroslava Ristić) je 19. septembra 2003. godine, doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 221/02, kojom je: obavezao tuženu da tužiocu isplati naknadu na ime nematerijalne štete (stav prvi izreke); odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa na ime naknade nematerijalne štete (stav drugi izreke); obavezao tuženu na isplatu ratnih dnevnica tužioca (stav treći izreke); obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade (stav četvrti izreke); odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa na ime naknade materijalne štete (stav peti izreke); obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav šesti izreke).

Postupajući po žalbi tužene od 16. oktobra 2003. godine, Okružni sud u Vranju je doneo presudu Gž. 2942/03 od 19. novembra 2003. godine, kojom je odbio žalbu tužene i prvostepenu presudu potvrdio u delu stavova trećeg izreke, ukinuo prvostepenu presudu u delu stav ova prvog, četvrtog i šestog izreke, te našao da prvostepena presuda ostaje neizmenjena u stav ovima drugom i petom izreke u delu u kojem je odlučeno o naknadi materijalne štete (tj. navedena prvostepena presuda je ukinuta u usvajajućem delu za naknadu nematerijalne i materijalne štete i za troškove postupka, a potvrđena za isplatu dugovanja zbog neisplaćenih ratnih dnevnica).

U ponovnom postupku, parnični sud je zakazao 22 ročišta, od kojih samo jedno nije održao (usled nedostataka procesnih pretpostavki), a tokom ovog dela postupka je saslušao veštaka ortopeda i saslušao dva svedoka (na ročištu održanom 15. septembra 2004. godine), te sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 29. maja 2006. godine).

Opštinski sud u Vranju (sudija Miroslava Ristić) je doneo (drugu) prvostepenu presudu P. 2475/03 od 4. juna 2007. godine, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca za naknadu nematerijalne i naknadu materijalne štete, a tuženu obavezao da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca od 16. jula 2007. godine, Okružni sud u Vranju je doneo rešenje Gž. 1619/07 od 20. decembra 2007. godine, kojim je prvostepnu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, parnični sud je zakazao i održao 18 ročišta, na kojima je sprovodio sledeće dokaze: saslušao dva svedoka (24. marta i 10. juna 2010. godine), tri puta sprovodio dopunsko ekonomsko-finanskijsko veštačenje (nalazi i mišljenja veštaka od 12. jula i 2. avgusta 2010. godine i 7. marta 2011. godine), kao i saslušao veštaka ekonomsko-finansijske struke 18. aprila 2011. godine.

Osnovni sud u Vranju (sudija Milena Stojević) je doneo (treću) osporenu prvostepenu presudu P. 147/10 od 19. jula 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu naknadi materijalnu štetu zbog izgubljene zarade za period od 6. maja do 6. avgusta 1999. godine i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U toku prvostepenog postupka utvrđeno je: da je tužilac od 6. marta do 6. maja 1999. godine bio angažovan od strane Vojske Jugoslavije, kao pripadnik rezervnog sastava Vojske, u svojstvu poručnika; da je 6. maja 1999. godine u vreme uzbune, krećući se stepeništem, u mraku, nakon što je odgurnut od drugih vojnika, pao i pretrpeo povredu u vidu preloma zgloba desne ruke; da je nakon povređivanja pregledan u Zdravstvenom centru Vranje, kada je započelo njegovo lečenje, a lečen je i pri Vojnoj bolnici u Nišu, te je njegovo lečenje završeno nakon tri meseca od zadobijene povrede; da ga je zbog povrede ruke pri padu Vojno-lekarska komisija u Nišu oglasila privremeno nesposobnim za vršenje vojne službe u trajanju od tri meseca, u kom periodu je bio i nesposoban za rad; da je u sporno vreme imao teretno vozilo i da je obavljao delatnost prodaje voća i povrća na pijaci u Vranju, koju robu je dovozio svojim kamionom.

Prvostepeni sud je u svojoj oceni pošao od toga da se naknada materijalne štete zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja odnosi na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja, a da se visina zarade koju oštećeni gubi zbog nesposobnosti za rad koja je nastupila usled povrede utvrđuje kao razlika između onoga što oštećeni ostvaruje za vreme nesposobnosti za rad i prihoda koje bi ostvarivao da nije došlo do povrede, a ukoliko oštećeni za vreme privremene nesposobnosti za rad ne ostvaruje prihode, visina naknade štete se određuje prema visini prihoda, odnosno zarade koju je oštećeni mogao izvesno ostvariti da nije bilo povrede. Prvostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju tužilac nije ponudio ni jedan dokaz o visini prihoda koje je ostvarivao pre povređivanja obavljajući delatnost prevoza robe svojim kamionom za potrebe kupaca i od prodaje robe na pijaci, a koje bi mogao ostvarivati eventualno i u sporno vreme da nije došlo do povrede. Svedoci koji su u svojim iskazima izneli da se tužilac bavio prodajom voća i povrća na pijaci i da je robu dovozio svojim kamionom, nisu se izjašnjavali o visini prihoda koje je tužilac ostvarivao. Tužilac u ovom postupku potražuje naknadu štete zbog izgubljene zarade u visini dnevnice za fizičkog radnika, a da pri tome u periodu pre povređivanja nije obavljao tu vrstu poslova. Međutim, prvostepeni sud je našao da tužilac sudu nije ponudio ni dokaze o visini prihoda koje je ostvarivao pre povređivanja, a koje bi mogao ostvarivati i u sporno vreme, a ni u pogledu činjenice o broju dana provedenih na radu obavljanjem delatnosti prevoza i prodaje robe na pijaci u toku meseca i koliki su bili njegovi prosečni mesečni i dnevni prihodi. Nije ponudio ni dokaze radi utvrđivanja činjenice od kojih lica je nabavljao robu radi prevoza i prodaje na pijaci. Takođe, prvostepeni sud je, polazeći od toga da je tužilac uspeo u sporu za isplatu dugovanja po osnovu neisplaćenih dnevnica, ali nije uspeo u sporu sa zahtevom za naknadu materijalne štete, o dredio da svaka stranka snosi svoje troškove spora.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude 1. septembra 2011. godine, a žalbom je isključivo tražio da drugostepeni sud njegovu žalbu usvoji i pobijanu presudu preinači tako što će tuženu obavezati na isplatu materijalne štete koju je pretpeo kao posledicu izgubljene zarade.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Vranju (u veću sastavljenom od sudija Miroslave Ristić, kao predsednice Veća i S.S. i Lj.S. kao članova Veća), je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 1330/11od 26. septembra 2013. godine, kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, a preinačio je u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 61.170,00 dinara.

Po nalaženju žalbenog suda, prvostepena odluka je pravilna i zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, a polazeći od toga da naknadu zbog izgubljene zarade usled sprečenosti za rad tužilac potražuje na osnovu člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je na njemu teret dokazivanja činjenica na osnovu kojih zasniva ovo svoje pravo. Kako nije ponudio dokaze u pogledu broja dana koje je pod uobičajenim okolnostima provodio radeći na pijaci u toku meseca, kao i iznosa prosečnih dnevnica, to je prvostepeni sud pravilno ocenio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Navodi žalbe da je tužilac posedovao kamion i da je radio svakog dana u godini, te da mu pripada makar i dnevnica običnog fizičkog radnika nisu od uticaja u pogledu odluke o glavnoj stvari, imajući u vidu da kod odluke o naknadi štete zbog izgubljene zarade usled nesposobnosti za rad oštećenom licu pripada realna zarada koju bi mogao ostvariti da povrede nije bilo, što prvostepeni sud, usled nedostatka dokaza u pogledu broja provedenih dana na radu i visine ostvarenih dnevnica, nije mogao utvrditi. Takođe, kako se radi u sporu male vrednosti, to se prvostepena presuda neosnovano osporava u pogledu odluke o glavnoj stvari zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer se u ovakvim sporovima može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Sa druge strane, Viši sud nalazi da su delimično osnovani navodi žalbe kojima se prvostepena presuda pobija u pogledu rešenja o parničnim troškovima. U konkretnom slučaju tužilac je tužbom od tužene potraživao naknadu na ime nematerijalne štete, materijalne štete zbog izgubljene zarade, kao i naknadu na ime neisplaćenih ratnih dnevnica i presudom Opštinskog suda u Vranju P. 221/02 od 19. septembra 2003. godine je usvojen zahtev tužioca za isplatu neisplaćenih ratnih dnevnica, koja je u ovom delu izreke potvrđena rešenjem drugostepenog suda Gž. 2942/03 od 19. novembra 2003. godine, iz čega proizlazi da je tužilac sa ovim delom svog zahteva delimično uspeo u sporu, shodno čemu mu pripada pravo na srazmeran iznos naknade parničnih troškova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu sudelovao u donošenju odluke nižeg suda ili drugog organa (član 71. tačka 5)); da sudija ili sudija-porotnik, čim sazna da postoji koji od razloga za izuzeće iz člana 71. tač. 1 ) do 5 ) ovog zakona, dužan je da prekine svaki rad na tom predmetu i o tome obavesti predsednika suda, koji će mu odrediti zamenika, a ako se radi o izuzeću predsednika suda, on će odrediti sebi zamenika iz reda sudija tog suda, a ako to nije moguće, postupiće po članu 67. ovog zakona (član 72. stav 1.); da je sudija ili sudija-porotnik, kad sazna da je stavljen zahtev za njegovo izuzeće, dužan da odmah obustavi svaki rad na odnosnom predmetu, ako je u pitanju izuzeće iz člana 71. tačka 6 ) ovog zakona, može do donošenja rešenja o zahtevu preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 74.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/11), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja (medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 66. stav 2.); da ako sudija smatra da postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65. i član 66. stav 2.), zastaće sa postupkom i obavestiti o tome predsednika suda koji će odlučiti o izuzeću i do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 67. stav 2.) ; da ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva stranka može u roku od 15 dana od dana prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude, te ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude u roku iz stava 1. ovog člana, smatraće se da je tužba u tom delu povučena (član 343. st. 1. i 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 66.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja (medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 67. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 67. stav 2.); da kada sazna da postoji neki razlog za isključenje iz člana 67. stav 1. ovog zakona, sudija je dužan da prekine svaki rad na tom predmetu i da o razlozima za isključenje odmah obavesti stranke i predsednika suda, koji će odlučiti o isključenju (član 6 8. stav 1.); da ako sudija smatra da postoje razlozi za njegovo izuzeće, zastaće sa postupkom i odmah će o tome da obavesti stranke i predsednika suda koji će da odluči o izuzeću, a da do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 6 8. stav 2.); da ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva stranka može u roku od 15 dana od dana prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude, te ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude u roku iz stava 1. ovog člana, smatraće se da je tužba u tom delu povučena (član 356. st. 1. i 3.).

5. Budući da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje time što je u njenom donošenju učestvovao sudija koj i je u istom predmetu, kao sudija pojedinac, done o prvu prvostepenu presudu P. 221/02 od 19. septembra 2003. godine (koja je ukinuta presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 2942/03 od 19. novembra 2003. godine) i drugu prvostepenu presudu P. 2475/03 od 4. juna 2007. godine ( koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1619/07 od 20. decembra 2007. godine), koja je zbog toga, po njegovom mišljenju, trebalo da se izuzme od odlučivanja u žalbenom postupku u kome je doneta osporena drugostepena presuda, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe usmereni na tvrdnje podnosioca o povredi prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Piersack protiv Belgije, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.). Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenutu presudu Wettstein protiv Švajcarske). Takođe, prema praksi ESLjP, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Kako podnosilac nije doveo u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije Miroslave Ristić, već je osporio sastav veća žalbenog suda iz razloga što je pomenuta sudija u istom predmetu učestvovala u donošenju prve i druge prvostepene presude, Ustavni sud je navode podnosioca ispitivao primenom objektivnog testa.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su odredbama člana 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku bili propisani razlozi za isključenje sudija po sili zakona, dok je stavom 2. istog člana bio predviđen razlog za izuzeće sudija koji je relativnog karaktera - postojanje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije, u kom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima. Dakle, cilj pomenutih zakonskih odredaba jeste otklanjanje sumnji u nepristrasnost suda, u vezi sa čim se izjasnio i ESLjP smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu Castillo Algar protiv Španije, od 28. oktobra 1998, stav 45.).

U konkretnom slučaju, sudija Miroslava Ristić je, kao sudija pojedinac, donela prvu prvostepenu presudu P. 221/02 od 19. septembra 2003. godine, kojom je tužena obavezana da podnosiocu isplati naknadu na ime nematerijalne štete, ratne dnevnice, naknadi štetu u vidu izgubljene zarade i naknadi troškove parničnog postupka. Navedena presuda je delimično potvrđena, a pretežno ukinuta presudom Okružnog suda u Vranju , nakon čega je predmet u ukidajućem delu vraćen na ponovno suđenje. U ponovnom prvostepenom postupku, postupala je ista sudija, kao sudija pojedinac , u kojem je doneta druga prvostepena presuda P. 2475/03 od 4. juna 2007. godine, kojom su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete, a tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Navedena presuda je rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1619/07 od 20. decembra 2007. godine, ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom prvostepenom postupku, postupala je sudija M.S. Dakle, sudija Miroslava Ristić nije učestvovala u donošenju (osporene) prvostepene presude pobijane žalbom, ali je kao pr edsednica veća žalbenog suda učestvovala u donošenju osporene drugostepene presude Gž. 1330/11 od 26. septembra 2013. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda od 19. jula 2011. godine u pogledu odluke o glavnoj stvari, dok je preinačena u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka . Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da se sudija Miroslava Ristić prilikom donošenja čak dve prvostepene presude od 1 9. septembra 2003. i 4. juna 2007. godine bavila pitanjima bitnim za rešenje konkretnog spora tj. njegovim meritumom, upućuje na zaključak da je imala formiran stav o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca i pre nego što je prvostepena presuda od 19. jula 2011. godine postala predmet ispitivanja veća žalbenog suda čija je predsednica bila. Stoga, Ustavni sud smatra da činjenica da je sudija koja je u istom predmetu učestvovala u donošenju dve prvostepene presude, bez obzira što su iste ukinute, a potom kao predsednica veća drugostepenog suda odlučivala o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude u čijem donošenju nije učestvovala (pri čemu su u oba poslednja slučaja odluke u čijem donošenju je ova sudija učestvovala bile nepovoljne za podnosioca), stvorilo situaciju da na strani podnosioca postoje objektivni razlozi za sumnju u nepristrasnost žalbenog suda u pogledu njegovog sastava, jer je pre donošenja drugostepene presude predsednica veća tog suda imala jasno iskazan i time formiran stav o meritumu spora. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je u presudi ESLjP Golubović protiv Hrvatske, od 27. novembra 2012. godine, okolnost da je jedan te isti sudija u dva odvojena, ali činjenično i pravno povezana postupka, prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude, bila dovoljna da taj sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Naime, ESLjP je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva (videti stav 57. pomenute presude). Identično stanovište ESLjP je zauzeo i u presudi Bajaldžiev protiv BJRM, od 25. oktobra 2011. godine (videti stav 37.). Takođe, ESLjP je u presudi Šorgić protiv Srbije, od 3. novembra 2011. godine, utvrdio povredu prava na nepristrasan sud jer je ocenio da nije zadovoljen objektivni test, jer su dve sudije učestvovale u donošenju odluka u međusobno povezanim sporovima između istih stranaka, na način da su ti sporovi okončani nepovoljno po podnosioca (videti st. 69. i 70. pomenute presude).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud kao element prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na nepristrasan sud, Ustavni sud nije ispitivao ostale navode podnosioca kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, a koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, niti se buduća odluka drugostepenog suda u pogledu merituma spora ne bilo koji način prejudicira.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da nadležan sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 14 7/10 od 19. jula 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 11. februara 2002. godine pred Opštinskim sudom u Vranju i da je pravnosnažno okončan 26. septembra 2013. godine pred Višim sudom u Vranju, odnosno da je ukupno trajao 11 godina i 7 meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade, naknade nematerijalne štete na ime fizičkih bolova, straha, naruženosti, umanjenja životne i radne sposobnosti nastale kao posledica povrede ruke koju je pretrpeo tokom angažovanja od strane Vojske Jugoslavije u periodu od 6. marta do 6. maja 1999. godine, kao pripadnik rezervnog sastava i isplate neisplaćenih ratnih dnevnica za taj period . Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku, više puta saslušavao svedoke, veštake, te više puta sprovodio ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopune tog veštačenja, kao i više puta sprovodio medicinska veštačenja, što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet spora bio veoma činjenično i pravno složen, što u jednom delu i opravdava dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo postojao značajan interes da se sporna pitanja rasprave u što kraćem roku, te je ocenjujući njegovo ponašanje utvrdio da svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud ukazuje da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenim zahtevima podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome govori činjenica da su tokom ovog postupka donete čak tri prvostepene presude od kojih su dve bile ukinute i predmet vraćan prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju (ranije Opštinskim sudom u Vranju) u predmetu P. 147/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno imao u vidu složenost predmeta, ali i dužinu trajanja osporenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

10. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti