Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka za naknadu štete preko 12 godina. Nadležnom sudu je naloženo da postupak okonča u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momira Anđelića iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20.novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Momira Anđelića i utvrđuje da j e u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7224/01, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20300/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momir Anđelić iz Kule je 5. marta 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede načela i prava iz čl. 21, 22, 35, 36. i 149. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7224/01, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20300/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su u predmetnom parničnom postupku svi dokazi izvedeni ali da ni prvostepena odluka nije doneta, te su mu stoga povređena sva označena ustavna načela i prava. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US) je po sadržini identična članu 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 20300/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. septembra 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu za naknadu štete protiv tužene Republike Srbije. Predmet je dobio broj P. 7224/01. Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta za glavnu raspravu, dok pet ročišta nije bilo održano i to tri iz procesnih razloga, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, pribavljanjem određenih izveštaja od Republičke uprave javnih prihoda i Opštine Kula, kao i veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7224/01 od 10. maja 2007. godine određeno je da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, jer na ročište od 10. maja 2007. godine nisu pristupili ni tužilac ni tužena strana. Tužilac je 21. maja 2007. godine podneo sudu predlog za vraćanje u pređašnje stanje ali je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7224/01 od 5. juna 2007. godine odbijen kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10076/07 od 3. oktobra 2007. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7224/01 od 5. juna 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 7224/01 od 12. maja 2008. godine kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 10. maja 2007. godine, te se rešenje suda P. 7224/01 od 10. maja 2007. godine ukida. Dalje su održana tri ročišta na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke i veštaka medicinske struke – neuropsihijatra, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Zatim je predmet od 2010. godine u nadležnosti Višeg suda u Beogradu gde se vodi pod brojem P. 20300/10. Tužbeni zahtev je preciziran 8. februara 2011. godine. Pred Višim sudom u Beogradu održano je pet ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem veštaka ekonomsko finansijske struke i veštaka medicinske struke, čitanjem spisa predmeta i saslušanjem tužioca, dok dva ročišta nisu održana i to jedno zbog protesta sudske administracije, a jedno iz procesnih razloga.

Delimičnom presudom Višeg suda u Beogradu P. 20300/10 od 25. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 25. juna 2012. godine, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa za iznos od 500.000,00 dinara, a do traženog iznosa od 12.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 30. aprila 2008. godine, pa do konačne isplate; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos nematerijalne štete, kao u stavu prvom izreke presude, počev od 17. septembra 2001. godine, pa do 25. juna 2012. godine; u stavu četvrtom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete na ime obračunatog, a neisplaćenog ličnog dohotka na ime minulog staža iznos 41.248.750,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate; u stavu petom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime izgubljene zarade isplati iznos od 800.000,00 dinara (suspenzija, isključenja, bolovanje, gubitak stimulacije, regresa za godišnji odmor, 13 plata, topli obrok, mesečni paušal na ime putnih troškova, dnevnica, letnje i zimsko odelo) sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate; u stavu šestom izreke je određeno da će o preostalom delu tužbenog zahteva i o troškovima postupka sud odlučiti konačnom odlukom.

Parnične stranke su izjavile žalbu protiv navedene presude Višeg suda u Beogradu P. 20300/10 od 25. juna 2012. godine i spisi predmeta su 10. januara 2013. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi. Dalje, u spisima nema dokaza o postupanju nadležnog suda u predmetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.), da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), odredbom člana 35. Ustava utvrđeno je pravo na rehabilitaciju i naknadu štete. Prema članu 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Članom 149. Ustava utvrđena je nezavisnost sudije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godin a, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe, 17. septembra 2001. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene delimične presude prošlo je 11 godina i u tom periodu bilo je ukupno održano deset ročišta za glavnu raspravu, dok šest ročišta nije bilo održano. Dalje, spisi predmeta su januara 20013. godine dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi protiv delimične prvostepene presude i do odlučivanja o ustavnoj žalbi ni prvostepeni sud nije konačno odlučio o tužbenom zahtevu u celosti niti je drugostepeni sud odlučio o žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene delimične presude. Dakle, postupak traje 12 godina, a i dalje nije okončan, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je za podnosioca bio od značaja, imajući u vidu da je predmet spora zahtev za isplatu za podnosioca značajnog novačnog iznosa. Po oceni Suda iako je predmetni postupak iziskivao izvođenje većeg broja dokaza, i to veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka više struka, to ne može biti opravdanje da postupak traje 12 godina, a da i dalje nije okončan.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke, i kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi relevantni dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku imao na raspolaganju i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državim organima iz člana 36. stav 1. Ustava jer se iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije. Ustavni sud nalazi da podnosiocu nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da su u toku predmetnog postupka podnosiocu bila na raspolaganju sva zakonom predviđena pravna sredstva koja je i koristio.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava iz čl. 35. i 149. Ustava ne mogu dovesti u vezu utvrđenom sadržinom navedenih ustavnih odredbi.

Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke ustavna žalba odbačena, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić