Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu bivšeg civilnog lica u Vojsci i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je poništio presudu Upravnog suda jer nije adekvatno ispitano da li je podnosiocu bilo moguće obezbediti drugo radno mesto van Vojske pre prestanka službe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Časlava Dimitrijevića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Časlava Dimitrijevića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8382/13 od 17. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8382/13 od 17. oktobra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Zemun Up-2 broj 60-3/289-23/05 od 25. aprila 2013. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Časlava Dimitrijevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1205 Beograd u predmetu int. broj 03-1/1462-4.

O b r a z l o ž e nj e

1. Časlav Dimitrijević iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 9. decembra 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8382/13 od 17. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da trajao od "5. aprila 2005. godine" do 17. oktobra 2013. godine. Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je traje punih osam godina, iako je u pitanju radni spor koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, predstavljao hitan postupak. Potom se ističe da u upravnom postupku nisu izvedeni dokazi o tome da je u vreme rešavanja o prestanku službe podnosiocu pokušano da se nađe odgovarajuće radno mesto u drugoj jedinici ili ustanovi van Vojske. Podnosilac smatra da akti naknadno pribavljeni 2011. godine ne predstavljaju dokaz o tome da je prvostepeni organ u vreme donošenja svog prvog rešenja 2005. godine raspolagao podacima neophodnim za njegovo donošenje, kao i da se rešenjem iz 2011. godine nije moglo odlučiti da podnosiocu služba prestaje 2005. godine.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 1205 Beograd int. broj 03-1/1462-4 i Vrhovnog suda Srbije U. 5308/06, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1575 Niš int. broj 831-1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u VP 1575 Niš, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, "po potrebi službe", na osnovu člana 143. tačka 9) i člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, dana 10. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 19. aprila 2005. godine, VP 1094 Beograd je rešenjem UP-2 broj 60-3/289-2 od 19. maja 2005. godine odbila žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac je 29. jula 200 5. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu radi poništaja prvostepenog i drugostepenog rešenja i vraćanja na rad.

Opštinski sud u Nišu je rešenjem P1. 2155/06 od 28. avgusta 2006. godine usvojio prigovor tužene Državne zajednice Srbija i Srna Gora - VP 1575 Niš i oglasio se stvarno i mesno nenadležnim za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Spisi predmeta su 10. oktobra 2006. godine dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 5308/06 od 21. juna 2007. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje od 19. maja 2005. godine, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza o tome da je radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen ukinuto i da mu se nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

VP 1094 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 60-3/289-7/05 od 12. decembra 2008. godine kojim je odbila žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju od 9. decembra 2008. godine utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 230. srp PVO "A" (VP 1575 Niš), broj 313.622, tako što je određeno da se na formacijskom mestu "avio-mehaničar", na koje je podnosilac bio raspoređen, odredi podoficir umesto civilnog lica; da je iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse broj 8631-7 od 9. septembra 2008. godine utvrđeno da se podnosiocu nije moglo obezbediti ni jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona; da je za eventualno ostvarivanje drugih prava koja mu po zakonu pripadaju podnosilac upućen na Nacionalnu službu za zapošljavanje.

Upravni sud je presudom U. 6533/10 (2009) od 2. februara 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, jer je ono zasnovano na dokazima koji su pribavljeni nakon donošenja prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, a ne u vreme kada je podnosiocu prestao radni odnos, te se ne mogu prihvatiti kao relevantni dokazi za utvrđivanje odlučnih činjenica.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/289-13/05 od 29. marta 2011. godine poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i vratio predmet VP 1205 Beograd, kao prvostepenom organu, na ponovni postupak.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. maja 2011. godine drugostepenom organu izjavio žalbu "zbog ćutanja administracije".

Prvostepeni organ je 30. decembra 2011. godine doneo rešenje int. broj 03-1/9605-1 kojim je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe 10. maja 2005. godine prestala služba u Vojsci, saglasno članu 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju rešenja je navedeno: da iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 1013-2 od 28. juna 2011. godine (kao i iz ranije potvrde te uprave od 9. decembra 2008. godine) proizlazi da je na radnom mestu na koje je podnosilac bio raspoređen određen podoficir umesto civilnog lica; da iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 4497-2 od 12. jula 2011. godine, takođe, proizlazi da je istom odlukom ministra odbrane radno mesto podnosioca prekategorisano u formacijsko mesto podoficira, te je na taj način i ukinuto za civilno lice, kao i da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona; da iz akta Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane int. broj 2391-2 od 29. jula 2011. godine proizlazi da je podnosiocu isplaćena jednokratna optremnina u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate; da iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-110/2011 od 21. jula 2011. godine proizlazi da navedena služba nije u mogućnosti da dostavi izveštaj o tome da li se u periodu od 8. aprila do 10. maja 2005. godine podnosiocu moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, jer u skladu sa Pravilnikom o bližoj sadržini podataka i načinu vođenja evidencija u oblasti zapošljavanja i Procedurom Nacionalne službe za zapošljavanje, ta služba ima obavezu da prijave potreba za zapošljavanjem čuva pet godina; da je prvostepeni organ aktom int. broj 03-1/2934-10 od 12. avgusta 2011. godine pozvao punomoćnika podnosioca da se u pisanoj formi izjasni o pribavljenim dokazima; da navedeni akt najpre nije mogao biti dostavljen punomoćniku, jer je otputovao na godišnji odmor, te mu je dostavljen 3. oktobra 2011. godine, ali da se nije izjasnio. Navedeno rešenje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 30. novembra 2012. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca, VP 1094 Zemun je rešenjem Up-2 broj 60-3/289-20/05 od 29. januara 2013. godine poništila navedeno prvostepeno rešenje i vratila predmet na ponovni postupak, jer je podnosiocu dispozitivom ožalbenog rešenja priznato pravo na otpremninu, a u obrazloženju je navedeno da je to pravo realizovano.

Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 03-1/1462-4 od 26. marta 2013. godine ponovo utvrdio da je podnosiocu istog datuma prestala služba u Vojsci. Podnosilac se pre donošenja rešenja izjasnio o naknadno pribavljenim dokazima.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/289-23/05 od 25. aprila 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 8382/13 od 17. oktobra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Pozivajući se na pomenute potvrde Uprave za organizaciju i Uprave za kadrove, koje se nalaze u spisima predmeta, Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ našao da su ispunjeni uslovi da podnosiocu prestane služba, jer je ukinuto radno mesto na koje je raspoređen, a prethodno mu se nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Upravni sud je posebno ocenio da navedene potvrde predstavljaju validan dokaz da se podnosilac nije mogao rasporediti na drugi posao ili u drugi organ, jer se odnose na činjenice kada je utvrđen prestanak radnog odnosa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

Odredbom člana 90. stav 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04 ), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije ocenio navode tužbe da nisu izvedeni dokazi o tome da su se 2005. godine stekli uslovi propisani odredbama člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon) za prestanak službe, bez njegove saglasnosti, te da je prvostepenim rešenjem iz 2011. godine retroaktivno odlučeno da mu služba prestaje 2005. godine, i to na osnovu dokaza koji nisu postojali u vreme kada je utvrđen prestanak službe.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, broj 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnosioca u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su upravni organi imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnih sud ova u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u ponovnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen i da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio sve činjenične i pravne zaključke do kojih je došao drugostepeni organ, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog isključivo na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citirane odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, u skladu sa primedbama suda u upravnom sporu. Ustavni sud je u ranijim odlukama, takođe, ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine). Stoga se, po shvatanju Ustavnog suda, izloženi stavovi Upravnog suda mogu smatrati ustavnopravno utemeljenim.

Ustavni sud je potom našao da je drugostepeni organ dao dovoljne razloge zbog kojih je ocenio da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn ih činjenica o ukidanju radnog mesta podnosi oca i nemogućnosti njegovog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnosioca u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, u drugostepenom rešenju je utvrđivana isključivo na osnovu podataka iz potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse – Uprave za kadrove od 12. jula 2011. godine, prema kojoj se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, mogla ispitati postojanje mogućnosti raspoređivanja podnosioca samo na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane, dok je za utvrđivanje mogućnosti zasnivanja radnog odnosa podnosioca na drugim odgovarajućim radnim mestima bilo neophodno pribaviti podatke kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje. U tom smislu , Ustavni sud je imao u vidu da je Nacionalna služba za zapošljavanje – Filijala Niš aktom od 21. jula 2011. godine obavestila prvostepeni organ da nije u mogućnosti da dostavi izveštaj o slobodnim radnim mestima u periodu od 8. aprila do 10. maja 2005. godine, prema vrsti i stepenu stručne spreme podnosioca ustavne žalbe, jer obaveza čuvanja prijava potrebe za zapošljavanjem traje pet godina.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije prestanak službe civilnog lica u Vojsci uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da podnosiocu pre prestanka službe u Vojsci nije pokušano da se obezbedi neko od pomenutih prava, a u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispitala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnosilac ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom u upravnom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bilo neophodno utvrditi da li je u relevantnom periodu bilo prijavljenih potreba za zapošljavanjem koje odgovaraju stručnoj spremi podnosioca i da li je podnosilac ispunjavao uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je prijavljena potreba zapošljavanj a. Kako Upravni sud nije ispitao navode podnosioca koji su bili odlučujući za ocenu zakonitosti prestanka nje gove službe u Vojsci, Ustavni sud je našao da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8382/13 od 17. oktobra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja VP 1094 Zemun Up-2 broj 60-3/289-12/05 od 25. aprila 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1575 Niš int. broj 03-1/1462-4, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 19. aprila 2005. godine, kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, do 17. oktobra 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 8382/13. Dakle, osam godina i šest meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u toku osporenog postupka doneta tri prvostepena i pet drugostepenih rešenja, kao i tri odluke sudova u upravnom sporu. Iako je početak postupka u 2005. obeležilo odlučivanje upravnih organa bez ikakvih dokaza u spisima predmeta o ukidanju radnog mesta podnosioca i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud je našao da su se drugostepeni i prvostepeni organ tokom 2008. i 2011. godine bavili predmetom u smislu pribavljanja nedostajućih dokaza i dodatnog utvrđivanja činjenica. Ustavni sud je imao u vidu da je jedino drugi po redu upravni spor trajao nešto duže od dve godine, dok su prvi i treći upravni spor pred nadležnim sudovima trajali svega osam, odnosno pet meseci.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je uočio da je on u sledećim situacijama mogao uticati na to da period odlučivanja o njegovom radnopravnom statusu bude kraći:

Prvo, podnosilac je nakon donošenja konačnog rešenja od 19. maja 2005. godine pokrenuo parnicu pred nenadležnim sudom, postupajući mimo uputstva o pravnom sredstvu, zbog čega je upravni spor protiv tog rešenja nastavljen pred nadležnim sudom tek jednu godinu i dva meseca posle podnošenja tužbe.

Drugo, 4. decembra 2007. godine, kada je uvažavajuća presuda Vrhovnog suda Srbije od 21. juna 2007. godine dostavljena drugostepenom organu, počeo je da teče zakonski rok za donošenje novog rešenja u ponovnom postupku. Međutim, podnosilac nije mogao, po proteku tog roka, da koristi pravno sredstvo za donošenje rešenja u izvršenju navedene presude, u skladu sa članom 63. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, jer ta presuda nije mogla biti dostavljena zbog promene adrese punomoćnika, o čemu nije obavešten sud. Drugostepeno rešenje je doneto tek 12. decembra 2008. godine.

Treće, iako je podnosilac 17. maja 2011. godine izjavio žalbu "zbog ćutanja administracije", čime je ubrzan dokazni postupak, on se o naknadno pribavljenim dokazima, ni nakon dva poziva, nije izjasnio, što je uticalo na to da drugo po redu prvostepeno rešenje bude doneto 30. decembra 2011. godine.

Četvrto, prvi pokušaj dostavljanja navedenog prvostepenog rešenja nije uspeo, jer je punomoćnik podnosioca otputovao, te je ono punomoćniku uručeno tek 30. novembra 2012. godine. Pri tome nije bila izjavljena žalba zbog nedostavljanja tog rešenja u zakonskom roku.

Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije, broj 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Pored nedostataka koje je uočio u postupanju nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je ocenio da propuštanje podnosioca ustavne žalbe da pokrene prvi po redu upravni spor pred nadležnim sudom, da pokaže potrebnu ažurnost u preduzimanju radnji koje su za njega bile bitne i da koristi navedena pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, predstavljaju okolnosti koje u konkretnom slučaju imaju takav značaj da čine neosnovanim navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.