Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra, dok je žalba protiv presuda o naknadi štete odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Alije Metića iz sela Dežava, opština Novi Pazar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Alije Metića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 102/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Alije Metića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 102/04 od 17. oktobra 2007. godine, presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1055/08 od 6. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2480/09 od 21. oktobra 2009. godine .

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Alija Metić iz sela Dežava, opština Novi Pazar, preko punomoćnika Ramize Đakovac, advokata iz Novog Pazara, podneo je Ustavnom sudu 9. januara 201 0. godine ustavnu žalbu protiv presuda naveden ih u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajamčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 102/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su osporene sudske odluke donete u parničnom postupku koji je podnosilac vodio u svojstvu tužioca protiv Republike Srbije i K.Š. iz Novog Pazara, radi isplate određenog novčanog iznosa zbog oduzimanja putničkog vozila, a u kome nije uspeo sa svojim tužbenim zahtevom ; da postupajući sudovi svoje odluke nisu zasnovali na „stečenom pravu svojine na osnovu pravnog posla – ugovora“, budući da nijedna činjenica nije ukazivala da je podnosilac ustavne žalbe vozilo kupio od nevlasnika, niti da je privremeno oduzimanje predmetnog vozila pokriveno pokretanjem bilo kakvog krivičnog postupka; da je podnosiocu predmetno vozilo oduzeto od strane SUP-a Novi Pazar, da je potom na osnovu privremene mere donete od strane suda vozilo ustupljeno njemu na čuvanje do okončanja postupka, a da je on suprotno privremenoj meri vozilo otuđio; da je podnosilac kupio predmetno vozilo na javnoj prodaji, odnosno preko pravnog lica koje se bavi komisonom prodajom vozila, te da je kao p retpostavljeni vlasnik imao pravo svojine na predmetnom vozilu i pravo raspolaganja, dok se pravnosnažnom presudom ne utvrdi drugačije; da je podnosiocu pričinjena šteta neblagovremenim rešavanjem spora i nezakonitim prenosom prava raspolaganja vozilom, tako da je faktički Vrhovni sud Srbije svojom odlukom „pokrio nezakonite radnje tuženog“ kako bi onemogućio podnosioca da naplati štetu po osnovu gubitka vozila; da je, imajući u vidu dužinu trajanja predmetnog postupka i nezakoniti rad državnih organa, podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo svojine na pokretnoj stvari; da Vrhovni sud Srbije „prelazi granicu“ i utvrđuje da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na naknadu štete ni od prethodnog vlasnika K. Š, koji je podnosiocu prodao stvar sa pravnim nedostacima, a što je utvrđeno pravnosnažnom presudom P. 102/04 od 10. oktobra 2007. godine, od kada i počinje teći rok od jedne godine kada podnosilac može potraživati štetu, u skladu sa članom 515. Zakona o obligacionim odnosima; da je osporenom revizijskom presudom naneta šteta podnosiocu usled pogrešne primene zakona i uskraćivanjem prava na podnošenje tužbe zbog proteka roka koji nije istekao. Podnosilac ustavne žalbe je predloži o da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, ili da podnosiocu naknadi materijalnu štetu u iznosu od 6000 evra zbog povrede Ustavom zajemčenih prava i zbog neprikladnog roka rešavanja spora, kao i da poništi odluku o presuđenoj stvari kojom je podnosiocu uskraćeno pravo na podnošenje tužbe zbog naknade štete prema tuž enom K. Š. Takođe, podnosilac zahteva i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara zbog povrede Ustavom zajemčenih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 102/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 10. oktobra 1995. godine Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tuženog Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi utvrđenja prava svojine i predaje vozila, sa predlog om za izdavanje privremene mere . Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 1128/95.

Pred prvostepenim sudom održano je jedno ročište (23. oktobra 1995. godine), na ko me je sud izveo dokaze uvidom u pismenu dokumentaciju i zaključio glavnu raspravu . Opštinski sud u Novom Pazaru je 23. oktobra 1995. godine doneo presudu P. 1128/95, kojom je, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tužilac prema tuženom isključivi vlasnik predmetnog vozila, te je obavezao tuženu da mu to pravo prizna u postupku registracije predmetno g vozila i da mu privremeno oduzeto vozilo vrati i preda u ispravnom stanju, dok je u stavu drugom izreke utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Pored toga, Opštinski sud u Novom Pazaru je 23. oktobra 1995. godine doneo rešenje P. 1128/95, kojim je, u stavu prvom izreke, odredio predloženu privremenu meru i naložio tuženoj da odmah p o prijemu rešenja tužiocu preda u posed i korišćenje predmetno vozilo koje je oduzeto od tužioca potvrdom tužene broj 11926/95 od 1995. godine. U stavu drugom izreke ove presude određeno je da će se predmetno vozilo nalaziti kod tužioca na čuvanju i korišćenju do pravnosnažnog okončanja predmeta P. 1128/95, dok je u stavu trećem izreke utvrđeno da se tužiocu, u periodu dok se predmetno vozilo bude nalazilo kod njega, zabranjuje otuđenje predmetnog vozila, oštećenje i prenos vozila na druga lica, kao i da mu se nalaže da se prema vozilu odnosi kao dobar domaćin i da vozila održava i popravlja prema ukazanim potrebama. Protiv navedene prvostepene presude umešač na strani tuženog je izjavio žalbu 2. novembra 1995. godine, dok je tuženi 7. novembra 1995. godine izjavi o prigovor protiv rešenja o privremenoj meri.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1128/95 od 19. decembra 1995. godine odbijen je kao neosnovan prigovor tuženog na rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1128/95 od 23. oktobra 1995. godine kojim je određena privremena mera.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 41/96 od 12. marta 1997. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1128/95 od 23. oktobra 1995. godine i spisi predmeta su vrać eni prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, u kome se predmet vodio pod brojem P. 393/97, sud je održao jedno ročišta (29. aprila 1997. godine), na kome je sud sproveo dokazni postupak uvidom u pismene dokaze. Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 393/97 od 29. aprila 1997 . godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca , pri čemu je sadržina izreke presude identična presudi Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1128/95 od 23. oktobra 1995. godine. Protiv navedene presude tuženi je izjavi o žalbu 12. maja 1997. godine, a umešač 22. maja 1997. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 421/97 od 8. decembra 1998. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 393/97 od 29. aprila 1997. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 1503/98. U ovoj fazi postupka održana su dva ročišta ( 16. decembra 1999. godine i 29. januara 2001. godine), na kojima je sud sproveo dokazni postupak saslušanjem stranke i uvidom u pismenu dokumentaciju, dok osam ročišta nije održano (21. oktobra i 11. novembra 1999. godine, 13. januara, 22. februara, 11. aprila, 1. junam 25. septembra i 16. novembra 2000. godine), a iz razloga koji se ne mogu staviti na teret podnosiocu.

U toku postupka Opštinski sud u Novom Pazaru je 7. maja 2001. godine doneo i rešenje P. 1503/98 i P. 3106/97 kojim je odredio pri vremenu meru obezbeđenja, te je obavezao tuženog da predmetni putnički automobil oduzme od držaoca M.K. iz Beograda i da se isto vozilo deponuje u krug SUP -a Novi Pazar, gde će se nalaziti do okončanja postupka. Protiv navedenog rešenja umešač je izjavio prigovor 29. maja 2001. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru Ipv. 51/01 od 5. juna 2001. godine usvojen je prigovor umešača i rešenje ovog suda o određivanju privremene mere P. 1503/97 od 7. maja 2001. godine stavljeno je van snage i ukinute su sve sprovedene radnje. Nakon toga, Opštinski sud u Novom Pazaru je 7. septembra 2001. godine doneo rešenje P. 1503/98 i P. 3106/97 kojim je odredio pri vremenu meru obezbeđenja, te je obavezao tuženog da predmetni putnički automobil oduzme od držaoca M.K. iz Beograda i da se isto vozilo deponuje u krug SUP -a Novi Pazar, gde će se nalaziti do okončanja postupka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1503/98 od 29. oktobra 2001. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je tužilac prema tuženom isključivi vlasnik predmetnog putničkog motornog vozila, te je obavezan tužen i da mu to pravo prizna u postupku registracije predmetno vozila i da mu privremeno oduzeto vozilo vrati i preda u ispravnom stanju. U stavu drugom izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev M. K. iz Beograda kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac vlasnik predmetnog putničkog automobila, što su prvotu ženi Republika Srbija – MUP Srbije i drugotuženi H. Dž. dužni priznati i trpeti, te kojim je tražio da se obaveže prvotužena da tužiocu preda u posed i slobodno raspolaganje predmetno vozilo. Protiv navedene presude tužen i je izjavi o žalbu 20. decembra 2001. godine, a umešač 8. januara 2002. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 105/02 od 28. februara 2002. godine vraćeni su kao nerazmotreni spisi Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1503/98, iz razloga što ne sadrže zapisnik o većanju i glasanju.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 125/02 od 29 . marta 2002. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1503/98 od 29. oktobra 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P . 315/02, jedno ročište nije održano (18. juna 2002. godine), jer je umešač predložio delegaciju nadležnosti u predmetnoj stvari, a povodom tog predloga Vrhovni sud Srbije je 9. oktobra 2002. godine doneo rešenje R. 192/02 kojim je odbio predlog umešača za određivanje drugog nadležnog suda za postupanje u predmetnoj stvari. U toku postupka održano je jedno ročište (24. aprila 2003. godine), na kome je sud sproveo dokazni postupak uvidom u pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 315/02 od 24. aprila 2003. godine odlučeno je na isti način kao i u presudi Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1503/98 od 29. oktobra 2001. godine. Protiv navedene presude tužen i je izjavi o žalbu 25. jula 2003. godine, a umešač 30. jula 2003. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 557/03 od 30. decembra 2003 . godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 315/02 od 24. aprila 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

U četvrtom ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 102/04. U ovoj fazi postupka održana su tri ročišta ( 17. maja, 20. juna, i 17. oktobra 2007. godine), na kojima je sud sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju, dok osam ročišta nije održano, i to četiri ročišta iz razloga koja se ne mogu staviti na teret podnosiocu ( 15. marta 2005. godine, 2. marta i 18. aprila 2006. godine i 10. septembra 2007. godine) i četiri ročišta iz razloga koji se mogu staviti na teret podnosiocu (1. juna i 4. jula 2006. godine, 13. februara i 21. marta 2007. godine.). Naime, punomoćnik tužioca je tri puta tražio odlaganje radi preciziranja tužbenog zahteva, a zatim je preinačeni tužbeni zahtev dostavio sudu devet dana pre održavanja ročišta. Tužilac je podneskom od 12. marta 2007. godine preinačio i proširio tužbeni zahtev, te je tražio da se tuženi K. Š. i Republika Srbija obavežu da tužiocu usled oduzimanja predmetnog putničkog motornog vozila isplate iznos od 6.000 evra, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Opštinskog suda u u Novom Pazaru P. 102/04 od 17. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi K. Š. iz Novog Pazara i Republika Srbija obavežu da tužiocu usled oduzimanja predmetnog putničkog motorno g vozila isplate iznos od 6.000 evra, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nesporno da je tužilac 15. aprila 1993. godine kupio od tuženog K. Š. putničko motorno vozilo marke „golf“, tip CL dizel, broj motora JP079105, godina proizvodnje 1987 , plave boje; da su ugovor zaključili direktno tužilac i tuženi K. Š, uz posredovanje i pomoć Privatne radnje za komisionu prodaju i osiguranje motornih vozila „Trans-servis“ iz Novog Pazara ; da je nesporno da je nakon obavljene kupoprodaje tužilac registrovao kupljen vozilo na svoje ime; da je tužiocu 22. septembra .1995. godine od strane MUP-a Srbije - SUP Novi Pazar oduzeto predmetno vozilo zajedno sa saobraćajnom dozvolom i ključevima; da je u toku ovog postupka sud rešenjem P. 1128/95 od 23. oktobra 1995. godine predmetno vozilo privremeno vratio tužiocu, uz zabranu otuđenja tog vozila, ali da je podnosilac to iskoristio da proda vozilo N. S. iz Novog Pazara, na osnovu usmenog ugovora o kupoprodaji ; da je N. S. isto vozilo prodao Dž. H. iz Suve Reke, koji je potom vozilo registrovao na svoje ime kod SUP-a Prizren ; da je i u ovom slučaju kupoprodaja obavljena preko navedene radnje za komisionu prodaju, s tim da se kao komitent javlja tužilac, a kao kupac vozila od komisionara Dž. H . iz Suve Reke; da se komis iona radnja i u o vom slučaju javlja kao posrednik i pomagač u zaključenju ugovora; da je 7. marta 1997. godine OUP Suva Reka od Dž. H . oduze o kupljeni automobil zajedno sa saobraćajnom dozvolom koja glasi na njegovo ime; da je nesporno da je oduzimanje predmetnog vozila, kako od tužioca tako i od Dž. H. izvršeno iz razloga što su postojali osnovi sumnje da je isto ukradeno od umešača na strani tužene M. K. iz Beograda ; da je umešač pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo parnicu protiv Republike Srbije i Dž . H , radi utvrđenja i pred aje stvari u predmetu P. 3106/97, s tim da je postupak pred tim sudom prekinut do okončanja parnice pred ovim sudom; da je tužilac po presudi ovog suda P. 518/98 od 6. juna 1998 . godine vratio N. S. iznos kupoprodajne cene za prodato vozilo; da se, imajući u vidu napred utvrđene okolnosti, spornim javlja da li su tuženi dužni da tužiocu plate tužbom traženi iznos novca; da je sud našao da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana u ovom sporu iz razloga što je oduzimanje vozila od strane SUP-a Novi Pazar izvršeno iz razloga postojanja sumnje da se radi o ukradenom vozilu; da za pravne nedostatke, niti po bilo kojem drugom osnovu, prvotužena nikako ne može odgovarati, jer nije bila u nikakvom materijalno-pravnom odnosu sa tužiocem; da sud nalazi da su organi MUP-a konkretnom prilikom postupi li u skladu sa odredbama ZKP-a i propisa koji regulišu delatnost organa MUP-a, a u vezi sa otkrivanjem učinjenih krivičnih dela; da k ada je reč o tužbenom zahtevu u delu koji se odnosi na tuženog K. Š, sud nalazi da je isti neosnovan iz razloga što je tužilac kao kupac , u smislu člana 515 . ZOO, izgubio pravo po osnovu pravnih nedostataka (tj. zaštite od evikcije); da se u konkretnom slučaju radi o tome da je zbog pretenzija trećeg, tj. zbog sumnje da se radi o kradenom vozilu, od tužioca oduzeto predmetno vozilo; da se, prema navedenom članu 515. stav 1. ZOO, pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka gasi istekom jedne godine dana od dana saznanja za postojanje prava trećeg; da je o pravu trećeg tužilac saznao onog trenutka kada mu je vozilo oduzeto, tj. dana 22. septembra 1995. godine ; da kako je tu žilac proširio tužbu na tuženog svojim podneskom od 12. marta 2007. godine, to je očigledno da je protekao rok propisan članom 515. stav 1 . ZOO; da u konkretnom slučaju ne postoji mogućnost primene odredbe čl ana 515. stav 2. ZOO, iz razloga što treće lice, umešač uopšte nije podneo tužbu protiv kupca tj. tužioca, niti je kupac (tužilac) pozvao prodavca (tuženog K. Š.) da se umeša u spor, ili kraće rečeno, nije ispunjen ni jedan jedini uslov iz člana 515. st av 2 . ZOO koji bi tužiočevo (kupčevo) pr avo prolongirao. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 9. maja 2008. godine. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 19. maja 2008. godine.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1055/08 od 6. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u u Novom Pazaru P.102/04 od 17. oktobra 2007. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da, u konkretnom slučaju , ne postoji odgovornost tužene za oduzimanje vozila, te je pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan; da je tužbeni zahtev zasnovan na odredbi člana 172 . ZOO, po kome pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da odgovornost za nastalu štetu snosi samo pravno lice čiji je organ štetu prouzrokovao, a šteta na koju se tužilac poziva nije posledica protivpravne radnje, odnosno nezakonitog rada organa tužene u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da bi tužena bila u obavezi da štetu nadoknadi; da bi se dosudila pravična novčana naknada materijalne štete, potrebno je da je šteta nastala kao posledica protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada organa unutrašnjih poslova; da su organi unut rašnjih poslova, na osnovu zakona, ovlašćeni da preduzimaju niz radnji, pa i one koj e su u konkretnom slučaju preduzete u odnosu na tužioca; da kako u vršenju tih poslova nisu prekoračili svoja ovlašćenja, to se ne može govoriti o nezakonitom ili nepravilnom radu ovih organa, kao osnovu za naknadu štete koju je tužilac tražio u ovoj parnici; da t užilac svoj zahtev za naknadu štete zasniva na činjenici da protiv njega nije pokrenut ni krivični ni prekršajni postupak, što po oceni toga suda, a i prvostepenog , ne ukazuje na nezakonit rad organa MUP-a, jer je oduzimanje vozila u konkretnoj situaciji bilo u nadležnosti ovih organa; da je prvostepeni sud pravilno našao da se nisu stekli uslovi za obavezivanje prvotuženog K.Š. za naknadu štete, s obzirom na to da mu je navodno tuženi prodao vozilo iako nije bio vlasnik; da je očigledno da su tužilac i prvotuženi zaključili ne samo fiktivne ugovore, već da se obe strane nisu ponašale savesno, a osim toga, i da je u pitanju savesnost tužioca , on je izgubio pravo da od nesavesnog prodavca zahteva ispunjenje obaveze, odnosno da zahteva da se zaštiti od evikcije, kako je to propisano članom 515. ZOO , jer se pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka gasi istekom godine dana od saznanja za postojanje prava trećeg; da je stoga pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je našao da je tužilac izgubio pravo po osnovu pravnih nedostataka. Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju 19. maja 2009. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2480/09 od 21. oktobra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1055/08 od 6. aprila 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kupio od tuženog predmetno putničko vozilo, s tim što tuženi K. Š. nije bio vlasnik navedenog vozila, pa je isto oduzeto od tužioca od strane MUP -a; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena Republika Srbija i tuženi K. Š. obavežu da mu naknade materijalnu štetu u iznosu od 6.000 evra; da, u konkretnom slučaju, organi MUP-a nisu prekoračili svoja ovlašćenja, odnosno da se ne može se govoriti o nezakonitom i nepravilnom radu tog organa, pa tužena Republika Srbija nije odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da se nisu stekli uslovi za obavezivanje tuženog K. Š. za naknadu štete, iako u momentu prodaje vozila isti nije bio vlasnik tog vozila; da je tužilac svakako izgubio pravo da od nesavesnog prodavca zahteva ispunjenje obaveze, odnosno da zahteva da se zaštiti od evikcije, saglasno članu 515. Zakona o obligacionim odnosima, jer pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka se gasi istekom godine od saznanja za postojanje prava trećeg; da ni ostali navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu od značaja za drugačije rešavanje ove pravne stvari, te je Vrhovni sud, na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o paraničnom postupku, odlučio kao u izreci.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. ).

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1. ); da prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom (član 508. stav 1.); da se pravo kupca po osnovu pravnih nedostataka gasi se istekom godine dana od saznanja za postojanje prava trećeg, ali, ako je treće lice pre isteka toga roka pokrenulo spor, a kupac pozvao prodavca da se u spor umeša, pravo kupca se gasi tek istekom šest meseci po pravnosnažno okončanom sporu (član 515.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo 10. oktobra 1995. godine i da je okončan 21. oktobra 2009. godine, odnosno da je postupak ukupno trajao 14 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanje postupka.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana na zahtev punomoćnika podnosioca kao tužioca radi preciziranja tužbenog zahteva, dok jedno ročište nije održano iz razloga što je punomoćnik podnosioca dopis kojim je preinačio tužbu dostavio devet dana pre zakazanog ročišta. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac nakon skoro 12 godina preinačio tužbu isticanjem novog tužbenog zahteva i proširio tužbeni zahtev tako što je , uz tuženu označenu u tužbi, tužio i drugo lice. Iako je takvo ponašanje podnosioca dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, Ustavni sud je ocenio da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat takvog ponašanja ne može staviti na teret ni postupajućim sudovima.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi postupak završio u razumnom roku. Ustavni sud nalazi da je o snovni razlog dugom trajanju parničnog postupka činjenica da je Okružni sud u Novom Pazaru četiri puta ukidao presude Opštinskog suda u Novom Pazaru i predmet vraćao na ponovni postupak. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine “ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pored toga, prvostepeni sud je tokom postupka u više navrata ispoljio neefikasnost u postupanju u pogledu zakazivanja i održavanja ročišta, tako je u periodu od 14 godina održano samo devet ročišta, a čak 12 ročišta nije održano iz razloga koji se ne mogu staviti na teret podnosiocu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 102/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, u suštini zasniva na tome da su sudovi prilikom donošenja osporenih presuda pogrešno primenili materijalno pravo.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog u predmetnom postupku proizlazi: da su organi Ministarstva unutrašnjih poslova 22. septembra 1995. godine privremeno oduzeli od podnosioca ustavne žalbe predmetno vozilo, iz razloga što su postojali osnovi sumnje da je predmetno vozilo ukradeno; da je potom prvostepeni sud rešenjem P. 1128/95 od 23. oktobra 1995. godine predmetno vozilo privremeno vratio tužiocu, uz zabranu otuđenja tog vozila, ali da je podnosilac to iskoristio da proda vozilo N. S. iz Novog Pazara, koji je potom 6. januara 1997. godine vozilo prodao Dž. H. iz Suve Reke; da su organi Ministarstva unutrašnjih poslova 7. marta 1997. godine privremeno oduzel i predmetno vozilo od Dž. H. iz Suve Reke, iz razloga što su postojali osnovi sumnje da je isto ukradeno od umešača na strani tužene M. K. iz Beograda u ovom postupku ; da je podnosilac 12. marta 2007. godine preinačio tužbeni zahtev tražeći isplatu iznosa od 6.000 evra zbog oduzimanja auta, a istovremeno je i proširio tužbeni zahtev na tuženog K. Š. iz Novog Pazara.

Po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su u osporenim presudama dali ustavno pravno prihvatljivo obrazloženje, kada su, polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku, ocenili da tužena Republika Srbija nije odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, u obrazloženju osporenih presuda je istaknuto da odgovornost za štetu snosi samo pravno lice čiji je organ štetu prouzrokovao, a da šteta na koju se podnosilac poziva u konkretnom slučaju nije posledica protivpravne radnje, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada državnih organa da bi tužena država bila u obavezi da štetu naknadi .

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumač enju materijalnog prava i u delu u kome je odbijen tužben i zahtev podnosioca u odnosu na tuženog K. Š. iz Novog Pazara. Ovo iz razloga što su postupajući sudovi, polazeći od činjenično g stanj a utvrđeno g u predmetnom postupku, nesumnjivo utvrdili da je, u konkretnom slučaju, protekao prekluzivni rok iz člana 515. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , u kome kupac može tražiti zaštitu po osnovu pravnih nedostataka.

U pogledu navoda Vrhovnog suda iznetog u obrazloženju osporene presude da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kupio od tuženog K. Š. predmetno vozilo, iako tuženi nije bio vlasnik navedenog vozila, Ustavni sud ukazuje da ta činjenica nije utvrđena u predmetnom postupku , te da se ni Vrhovni sud nije mogao pozivati na nju u osporenoj presudi. Međutim, Ustavni sud je ocenio da ta činjenica, u konkretnom slučaju, nije bila od značaja niti za utvrđivanje odgovornosti tužene Republike Srbije za štetu, niti za utvrđiva nje blagovremenosti zahteva za zaštitu od pravnih nedostataka u odnosu na tuženog K.Š.

Ustavni sud nije posebno razmatrao pojedinačne navode podnosioca kojima ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, imajući u vidu da je podnosilac iste navode već isti cao i u žalbi protiv osporene prvostepene presude, kao i u reviziji protiv osporene drugostepene presude, te da su takvi navodi detaljno cenjeni u drugostepenoj i revizijskoj presudi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te da su postupajući sudovi dali jasne i dovoljne razloge kojima su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, za koje se ne može oceniti da je posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim sudskim odlukama nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac navode o povredi ovog prava zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane postupajućih sudova. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnopravnih propisa, to je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim odlukama nije povređeno ni pravo na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan i splate, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , kao i to u kojoj meri je ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe doprinelo dužem trajanju postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu materijalne štete istakao u visini novčanog iznosa opredeljenog u predmetn om tužbenom zahtevu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ovaj zahtev očigledno vezuje za povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od toga da je Sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje, to nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti