Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Sud utvrđuje da je neopravdana dužina postupka posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda i utvrđuje pravo podnositeljke na naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1050/2008
18.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorke Đonović Maluckov iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorke Đonović Maluckov i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodio u predmetu P. 6431/01 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Zorke Đonović Maluckov izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorka Đonović Maluckov je 2. septembra 2008. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine (u ustavnoj žalbi pograšno označene kao Gž. 4879/06), zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbijem, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe takođe smatra da joj je donošenjem osporene presude 12 godina po podnošenju tužbe, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskog suda u Novom Sadu u predmetu P. 6431/01, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ukazivanja na trajanje parničnog postupka, navodi da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda koja je bila doneta u korist podnositeljke ustavne žalbe, te je usvajanjem ''nestavljenog prigovora zastarelosti'', Okružni sud u Novom Sadu odbio njen tužbeni zahtev. Podnositeljka smatra da je drugostepeni sud, suprotno zakonu, vodio računa o zastarelosti potraživanja, ''očigledno pogrešno smatrajući da takva obaveza postoji već po službenoj dužnosti''. Navodi da se tuženi nije pozvao na zastarelost u odnosu na preinačeni tužbeni zahtev postavljen na ročištu održanom 17. aprila 2002. godine, već se upustio u meritorno raspravljanje. Podnositeljka ustavne žalbe nalazi da je na opisani način sud proizvoljno primenio zakon, time joj uskratio pravo na jednaku zaštitu prava i diskriminisao je ''po društvenom položaju ili nekom drugom kriterijumu...''. Predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine i da utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta i priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. januara 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu protiv tužene Panonske banke a.d. Novi Sad, radi naknade štete. U tužbi je navedeno da je tužena banka u svrhu kupovine stana tužilji odobrila stambeni kredit i da je rok za korišćenje ovog kredita bio 60 dana, počev od dana njegovog odobrenja, da se tužilja, nakon što je obezbedila sredstva za depozit, polovinom decembra 1992. godine, a potom i u januaru 1993. godine obratila tuženoj banci sa zahtevom za korišćenje odobrenog kredita, ali su joj zahtevi odbijeni, usled čega nije mogla da realizuje kupovinu predmetnog stana, te je za tužilju nastalo umanjenje imovine, odnosno izmakla korist. Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 5/96 od 20. juna 1997. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3052/98 od 8. oktobra 1998. godine usvojena je žalba tužilje, te je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 7297/98 od 17. novembra 2000. godine, usvojio u celosti preinačeni primarni tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 950.066, 59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. avgusta 2000. godine i troškove parničnog postupka, dok je eventualni preinačeni tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1421/01 od 8. avgusta 2001. godine usvojena je žalba tužene i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7297/98 od 17. novembra 2000. godine je ukinuta, a predmet vraćen na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U drugom ponovnom postupku Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 6431/01 od 4. jula 2006. godine usvojio konačno preciziran tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da po osnovu naknade štete tužilji isplati izrekom presude opredeljene iznose, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine usvojena je žalba tužene i preinačena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6431/01 od 4. jula 2006. godine, tako što je tužbeni zahtev odbijen. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilja prvo tužbom tražila naknadu štete na ime izgubljene koristi, jer krivicom tužene koja ju je osujetila u njenom pravu da zaključi ugovor o kreditu, nije realizovala nameravanu kupovinu stana; da je završetkom izgradnje tog stana za tužilju nastala štetna posledica, jer bi u to vreme odobreni kredit isplatila pod veoma povoljnim uslovima i time ostvarila znatnu korist, koja se upravo ogleda u povoljnosti tog kredita; da je potom tužilja tražila isplatu revalorizovanog iznosa kredita koji joj je ponuđen, a nije realizovan; da je zahtev za isplatu štete u visini izdataka koje je imala za popravku svog stana u kome je ostala da živi, tužilja prvi put postavila na ročištu od 17. aprila 2002. godine, kao jedan od eventualnih zahteva, a potom ga podneskom od 20. marta 2006. godine opredelila kao jedini zahtev i konačno ga precizirala u pogledu kamate; da je stavljanjem takvog zahteva (za isplatu štete u visini izdataka za popravku svog stana), tužilja, u smislu člana 194. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačila tužbu, pa se rok zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima računa od dana kada je oštećenik saznao za štetu, a to je dan kada je tužilja isplatila troškve popravke stana, jer je tada saznala visinu štete; da kako je tužilja troškove popravke stana platila 29. avgusta 1995. godine, a zahtev za isplatu štete po ovom osnovu je prvi put postavila 17. aprila 2002. godine, to je protekao rok od tri godine iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je osnovan prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja; da je iz navedenih razloga presuda, primenom člana 380. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Presuda je dostavljena tužilji 4. avgusta 2008. godine.

4. Odredbama člana 21. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Sadu vodio u predmetu P. 6431/01, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnositeljke osnovani.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka uzme u obzir celokupni period, od dana kada je tužba podneta nadležnom sudu, pa do donošenja osporene presude Okružnog suda u Novom Sadu kojom je spor okončan.

Na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak trajao od 3. januara 1996. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, pa do 4. avgusta 2008. godine, kada je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine dostavljena punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe, dakle 12 godina i sedam meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, i pored ove konstatacije, Sud je kod ocene navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa koji vode postupak, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnositeljku ustavne žalbe, predstavljaju osnovne činioce koji utiču na ocenu da li je u konkretnom slučaju postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. U pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, sud je tokom dokaznog postupka saslušao tužilju i šest svedoka, pročitao nalaz i saslušao mišljenje veštaka, te pribavio određenu pismenu dokumentaciju. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je našao da utvrđivanje činjeničnog stanja i pravna ocena izvedenih dokaza ne opravdavaju trajanje postupka od gotovo 13 godina.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se ona uredno odazivala pozivima suda i da nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja, ali da je u određenoj meri doprinela dužini trajanja parničnog postupka, time što je više puta precizirala, a potom i tri puta preinačila svoj tužbeni zahtev.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu prvu prvostepenu presudu P. 5/96 doneo u primerenom roku od nepunih godinu dana od dana podnošenja tužbe, ali da je ova presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3052/98 od 8. oktobra 1998. godine, jer je drugostepeni sud našao da „određeni zaključci prvostepenog suda nemaju podlogu u izvedenim dokazima“, precizno obrazlažući ovakav svoj stav i dajući jasne naloge prvostepenom sudu za postupanje u ponovnom postupku. Može se smatrati da je i druga prvostepena presuda P. 7297/98 od 17. novembra 2000. godine doneta u relativno primerenom roku od naredne dve godine, ali je i ona ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1421/01 od 8. avgusta 2001. godine, jer je taj sud našao da je „nerazumljiva i nikako se ne može za sada doneti zaključak o bitnoj stvari a to je u čemu je tužilja pretrpela štetu ponašanjem tužene“, pošto nema neophodne uzročne veze. Ovim rešenjem prvostepenom sudu je takođe jasno naloženo koje sve bitne povrede odredaba postupka treba da otkloni, koje okolnosti treba da utvrdi, na koje okolnosti treba da sasluša tužilju, a naloženo mu je i da pozove tužilju da opredeli svoj zahtev za naknadu štete navođenjem u čemu se sastoji ta šteta. Za postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu po nalozima drugostepenog suda i donošenje treće prvostepene presude P. 6431/01 od 4. jula 2006. godine bilo je potrebno gotovo pet godina. Okružni sud u Novom Sadu je okončao ovaj spor presudom Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine, pri čemu je ovog puta našao da prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka, ali da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, te je prvostepenu presudu preinačio.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je nerazumnoj dužini trajanja ovog parničnog postupka, bez obzira na određeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe, doprinelo pre svega ponašanje prvostepenog suda koji je, sa jedne strane, u periodu dok je postupao bez odugovlačenja, odluke donosio uz bitne povrede odredaba parničnog postupka, što je za posledicu imalo njihovo ukidanje i vraćanje na ponovni postupak, a sa druge strane, posle drugi put ukinute prvostepene presude, i pored jasnih i preciznih naloga višeg suda, nije presudio čitavih pet godina.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu broj P. 6431/01 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio.

S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete.

6. Povodom osporavanja presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da se razlozi navedeni u prilog tvrdnje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a koji se odnose na to da je drugostepeni sud odlučio o prigovoru zastarelosti potraživanja, iako taj prigovor nije postavljen od strane tuženog u odnosu na preinačeni tužbeni zahtev, čime je sud proizvoljno primenio zakon, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na postojanje povrede označenog ustavnog prava. Ovo iz razloga što je tuženi od početka parničnog postupka, od odgovora na tužbu pa nadalje, pored osporavanja tužbenog zahteva u celini isticao i prigovor zastarelosti, a iz zapisnika sa ročišta za glavnu raspravu održanog 17. aprila 2002. godine, na kome je podnositeljka ustavne žalbe preinačila svoj tužbeni zahtev, proizlazi da ''tuženi ostaje kod svojih već istaknutih navoda''.

Takođe, Sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan dokaz kojim bi bila potkrepljena tvrdnja da je podnositeljka ustavne žalbe osporenom presudom diskriminisana po osnovu svog društvenog položaja ili na bilo koji drugi način, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe ni tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije potkrepila niti razlozima, niti dostavljanjem dokaza o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, što može biti osnov za ispitivanje postojanja povrede ovog ustavnog prava.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda prava iz čl. 21 i 32. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4979/06 od 19. juna 2008. godine odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9.) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti