Poništaj presude zbog pogrešne kvalifikacije maloprodaje kao opasne delatnosti od strane sudova

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu poslodavca zbog povrede prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su proizvoljno kvalifikovali maloprodaju kao opasnu delatnost. Sud je zaključio da šteta od krivičnog dela trećih lica ne proizilazi iz same prirode trgovačke delatnosti, već iz spoljašnjih faktora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1050/2019
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Bojan Tubić, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V. i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3657/17 od 15. marta 2018. godine, ispravljenom rešenjem tog suda P1. 3657/17 od 7. maja 2018. godine, i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2380/18 od 23. novembra 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2380/18 od 23. novembra 2018. godine i određuje da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3657/17 od 15. marta 2018. godine, ispravljene rešenjem P1. 3657/17 od 7. maja 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. iz Beograda je Ustavnom sudu, 1. februara 2019. godine, preko punomoćnika M. J. V. i B. V, advokata iz Beograda, podnela ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3657/17 od 15. marta 2018. godine, ispravljene rešenjem P1. 3657/17 od 7. maja 2018. godine, i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2380/18 od 23. novembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim parničnim presudama pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete koja je prouzrokovana u prostorijama maloprodajnog objekta, čiji je vlasnik podnositeljka, kada je jedan od izvršilaca krivičnog dela u prostorijama maloprodajnog objekta tužilju, kao radnicu maloprodajnog objekta, nekoliko puta pištoljem-replikom udario u predelu glave; da je podnositeljka, kao poslodavac, preduzele sve mere radi zaštite objekta i zaposlenih i da je svakom zaposlenom, pa i tužilji, dala jasan nalog da u slučaju nepredviđenog događaja predaju sav novac iz kase bez ikakvog otpora, što tužilja nije sporila.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2380/18 od 23. novembra 2018. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je ustavnu žalbu dostavio na izjašnjenje trećem licu N. K, ali se ona nije izjasnila (primila je dopis Suda 23. decembra 2025. godine).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku na osnova navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja N. K. podnela je tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene M. V, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi novčane naknade nematerijalne štete prouzrokovane u prostorijama maloprodajnog objekta čiji je vlasnik podnositeljka, kada je jedan od izvršilaca krivičnog dela tužilju, kao radnicu tog objekta, nekoliko puta pištoljem-replikom udario u predelu glave, nanevši joj lake telesne povrede.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P1. 3657/17 od 15. marta 2018. godine, ispravljenom rešenjem tog suda P1. 3657/17 od 7. maja 2018. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2380/18 od 23. novembra 2018. godine delimično potvrdio prvostepenu presudu i delimično preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe vlasnik maloprodajnog objekta, a da je tužilja zaposlena u tom objektu; da je delatnost maloprodajnog objekta prodaja proizvoda, što podrazumeva i rad sa novcem; da su dva maskirana napadača dana 14. novembra 2013. godine ušli u prostorije maloprodajnog objekta, da je jedan od napadača prišao tužilji, uperio pištolj-repliku u nju, naredio joj da otvori kasu i više puta je pištoljem-replikom udario tužilju u predelu glave, nanevši joj lake telesne povrede; da su napadači pravnosnažno osuđeni za izvršenje krivičnog dela; da delatnost podnositeljke, po svojoj prirodi, predstavlja opasnu delatnost, s obzirom na to da prodaja u maloprodajnom objektu uključuje i rad sa novcem, koje poslove je tužilja obavljala u momentu povređivanja, zbog čega je ostvaren osnov odgovornosti podnositeljke iz člana 174. Zakona o obligacionim odnosima za nematerijalnu štetu tužilje koju je pretrpela u predmetnom događaju; da je podnositeljka ustavne žalbe kao poslodavac preduzela mere zaštite objekta i zaposlenih u vidu osvetljenja, video nadzora nad celim objektom, tasterom za blokiranje vrata, tasterom za brzo otvaranje kase, kao i da je zaposlenima, pa i tužilji, dala jasan nalog da u slučaju nepredviđenog događaja predaju sav novac iz kase bez ikakvog otpora, ali da su se u konkretnom slučaju preduzete mere zaštite objekta i zaposlenih pokazale nedovoljnim.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89-Odluka US i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.).

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS”, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.

U konkretnom slučaju, u predmetnom parničnom je utvrđena građanskopravna odgovornost podnositeljke ustavne žalbe za nematerijalnu štetu koja je prouzrokovana tužilji u prostorijama maloprodajnog objekta, čiji je vlasnik podnositeljka, kada je jedan od izvršilaca krivičnog dela tužilju, kao radnicu tog objekta, nekoliko puta pištoljem-replikom udario u predelu glave, nanevši joj lake telesne povrede. Parnični sudovi su u osporenim presudama zauzeli pravno stanovište da delatnost podnositeljke, po svojoj prirodi, predstavlja opasnu delatnost, u smislu člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da prodaja u maloprodajnom objektu uključuje i rad sa novcem, zbog čega je ostvaren osnov odgovornosti podnositeljke iz člana 174. Zakona o obligacionim odnosima za nematerijalnu štetu koju je tužilja pretrpela u predmetnom događaju. U vezi sa tim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo pravno stanovište sudova ustavnopravno neprihvatljivo. Naime, iako Zakon o obligacionim odnosima ne daje opštu definiciju o tome koja delatnost se može smatrati opasnom delatnošću, nesumnjivo je da povećana opasnost od prouzrokovanja štete mora poticati od same delatnosti, a ne od spoljašnjih uticaja, na primer radnji trećih lica. U skladu s navedenim, prodaja proizvoda u maloprodajnom objektu, što podrazumeva i rad s novcem, nikako se ne može smatrati opasnom delatnošću u smislu člana 173. navedenog zakona. U konkretnom slučaju, nematerijalna šteta tužilji nije prouzrokovana prilikom obavljanja delatnosti u tom objektu, već isključivo radnjom trećih lica, odnosno izvršenjem krivičnog dela od strane tih trećih lica čija je krivica utvrđena pravnosnažnom krivičnom presudom. Povećana opasnost za izvršenje krivičnih dela postoji i u svim drugim objektima u kojima se obavljaju novčane transakcije (banke, pošte, menjačnice, apoteke, benzinske pumpe itd), ali ta činjenica ne može da determiniše određenu delatnost kao opasnu delatnost, jer je ona van sfere ciljeva i načina obavljanja određene delatnosti.

Naravno, građanskopravna odgovornost određenog lica može biti utvrđena zbog propuštanja radnji koje su morale da budu preduzete, a koje su u uzročnoj vezi s prouzrokovanom štetom. U konkretnom slučaju, u predmetnom parničnom postupku je utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe kao poslodavac preduzela mere zaštite objekta i zaposlenih u vidu osvetljenja, video nadzora nad celim objektom, tasterom za blokiranje vrata, tasterom za brzo otvaranje kase, kao i da je zaposlenima, pa i tužilji, dala jasan nalog da u slučaju nepredviđenog događaja predaju sav novac iz kase bez ikakvog otpora, ali da su se u konkretnom slučaju preduzete mere zaštite objekta i zaposlenih pokazale nedovoljnim. U vezi s tim, Ustavni sud ocenjuje da parnični sudovi nisu konkretizovali, niti obrazložili, standard adekvatnog obezbeđenja maloprodajnog objekta. Parnični sudovi se nisu pozvali na odgovarajuću odredbu zakona ili drugog opšteg akta koji propisuje standard adekvatnog (dovoljnog) obezbeđenja maloprodajnog objekta. Samo tada kada je precizno definisan navedeni standard, može se na jasan i nedvosmislen način utvrditi da li je podnositeljka kritičnom prilikom propustila da ispuni standard adekvatnog (dovoljnog) obezbeđenja maloprodajnog objekta, u kojoj situaciji bi eventualno postojala i odgovornost podnositeljke za štetu prouzrokovane tužilji.

Ovakvo pravno stanovište u sličnoj situaciji Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-5988/2012 od 23. aprila 2015. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, koja je imala takvu težinu da je dovela do povrede njenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3657/17 od 15. marta 2018. godine, ispravljenom rešenjem P1. 3657/17 od 7. maja 2018. godine, i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2380/18 od 23. novembra 2018. godine, podnositeljkli ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede navedenog ustavnog prava, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2380/18 od 23. novembra 2018. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke podnetoj protiv osporene prvostepene presude.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Poništaj presude zbog pogrešne kvalifikacije maloprodaje kao opasne delatnosti od strane sudova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti