Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo vezujući se za pogrešan pravni osnov, ignorišući činjenicu da je osnov štete povreda na radu, a ne nezakonit rad organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. Ć. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 19. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. Ć. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2184/13 od 13. avgusta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2184/13 od 13. avgusta 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjav ljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 3539/10 od 4. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. Ć. iz Kraljeva je, 10. decembra 2013. godine, preko punomoćnika N. D, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2184/13 od 13. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu, prilikom donošenja osporene drugostepene presude, očigledno izgubio iz vida da je presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 343/08 od 8. maja 2008. godine već utvrđena odgovornost tužene za štetu koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled povređivanja tokom obuke u nastavnom centru „J.“ i da mu je po tom osnovu pravnosnažno dosuđena naknada nematerijalne štete; da je raspoređivanje podnosioca ustavne žalbe na drugo radno mesto takođe bilo u uzročno-posledičnoj vezi sa pomenutim povređivanjem, iz kog razloga on nije bio u obavezi da i kod materijalne štete dokazuje krivicu tužene.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 3539/10 od 4. juna 2013. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca I. Ć, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Žandarmerija Beograd obavezana da tužiocu, na ime naknade materijalne štete u visini razlike između isplaćene plate i plate koju bi ostvario da je ostao da radi na poslovima policajca u specijalističkoj četi u periodu od 1. avgusta 2005. do 31. jula 2012. godine, isplati iznose opredeljene po mesecima spornog perioda, sa zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev da mu tužena, po istom osnovu, isplaćuje mesečnu novčanu rentu, počev od avgusta 2012. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 574/05 od 28. novembra 2007. godine tužena obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao posledicu povređivanja tužioca na obuci iz alpinizma u nastavnom centru „J.“, 21. jula 2003. godine, na kojoj je on učestvovao kao pripadnik Specijalističke čete Žandarmerije u Kraljevu, u okviru svog radnog mesta; da je navedenom presudom utvrđeno da nije bilo doprinosa tužioca u nastanku štete; da se naknada materijalne štete zbog umanjene radne sposobnosti, u smislu člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, odnosi na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja; da se takva naknada dosuđuje u obliku novčane rente, i to ukoliko postoji negativna razlika između prihoda koje je oštećeni ostvarivao i prihoda koje ostvaruje posle smanjenja ili gubitka radne sposobnosti; da s obzirom na to da ostvaruje manju platu u odnosu na onu koju bi imao da nije povređen na radu, tužilac trpi štetu čija je visina utvrđena veštačenjem, preko veštaka ekonomsko-finansijske struke; da je tužilac u svom iskazu naveo da je oko godinu i po dana posle povređivanja ostao u Protivterorističkoj jedinici i da za to vreme nije vršena provera njegovih fizičkih sposobnosti, budući da je bio oslobođen svih aktivnosti; da je zbog neizlaska na proveru fizičkih sposobnosti dolazilo do novčanog kažnjavanja, ali da je on to pravdao izveštajima lekara; da zbog povrede nije mogao da ispuni ono što se od njega zahtevalo, a to isto ne može ni na sadašnjem radnom mestu; da svedok R.G. u svom iskazu nije negirao činjenicu da je tužilac raspoređen na drugo radno mesto zbog povređivanja; da takva činjenica proizlazi kako iz iskaza navedenog svedoka, tako i iz iskaza samog tužioca; da je veštak medicinske struke mišljenja da je funkcionalno stanje povređene šake kod tužioca takvo da svako opterećenje izaziva pojavu bolova, te imajući u vidu prirodu posla koji obavlja, povratak tužioca na radno mesto na kome je do povređivanja radio bio bi nemoguć; da je sud iz napred iznetih činjenica zaključio da tužilac posle povređivanja nije više bio radno sposoban da obavlja dotadašnje poslove, zbog čega je morao biti raspoređen na drugo radno mesto; da tužilac sudu nije dostavio dokaze da je izjavljivao prigovore na rešenja o raspoređivanju na druga radna mesta u periodu nakon povređivanja; da tužiocu pripada razlika u plati, iz razloga što su povređivanje i raspoređivanje na drugo radno mesto u uzročno-posledičnoj vezi, a tužena u toku postupka nije dokazala da su postojali neki drugi razlozi zdravstvene prirode koji su uticali na raspoređivanje tužioca; da je, s tim u vezi, tužilac eventualnim prigovorima protiv rešenja o raspoređivanju mogao samo da traži vraćanje na ranije radno mesto, ali kako više nije ispunjavao uslove za rad na tom radnom mestu, to nije imao razloga, ni osnova da takve prigovore izjavljuje.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 2184/13 od 13. avgusta 2013. godine preinačio ožalbenu presudu u njenom usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u celini odbio kao neosnovan.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio zaposlen kod tužene na poslovima policajca u Protivterorističkom vodu 43. Odreda Žandarmerije u Kraljevu, i to na osnovu rešenja tužene broj 120-2/2001 od 16. decembra 2001. godine; da je tužilac, 21. jula 2003. godine, u centru „J.“, tokom obuke iz alpinizma, zadobio povredu na radu, zbog koje se u dužem periodu nalazio na lečenju i rehabilitaciji; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 574/05 od 28. novembra 2007. godine tužena obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu; da je rešenjem tužene broj 112-620/2005 od 29. jula 2005. godine tužilac raspoređen na radno mesto policajca u Jedinici za obezbeđenje Odseka za bezbednost i zakonitost Odreda Žandarmerije u Kraljevu, počev od 15. avgusta 2005. godine; da je rešenjem broj 112-2693/2005 od 31. oktobra 2005. godine raspoređen na radno mesto policajca u Četi za obezbeđenje Odseka za bezbednost i zakonitost Odreda Žandarmerije u Kraljevu, počev od 1. novembra 2005. godine; da je rešenjem broj 120-19479/2006 od 21. jula 2006. godine raspoređen na radno mesto policajca u Odseku za bezbednost i zakonitost Odreda Žandarmerije u Kraljevu, počev od 1. jula 2006. godine; da je rešenjem broj 112-25479/2006 od 31. jula 2006. godine raspoređen na radno mesto policajca u Četi za obezbeđenje Odseka za bezbednost i zakonitost Odreda Žandarmerije u Kraljevu i dodeljen mu je čin vodnika policije, počev od 1. jula 2006. godine; da je na navedenim radnim mestima tužilac ostvarivao manju platu od one koju je imao pre raspoređivanja, odnosno po rešenju tužene od 16. decembra 2001. godine; da je prvostepeni sud, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo; da pravo na naknadu štete zbog greške državnog organa ne reguliše samo važeći Ustav u članu 35. stav 2, već to čini i Zakon o obligacionim odnosima, koji u članu 172. stav 1. propisuje da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da se nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra postupanje suprotno zakonu, opštem aktu ili drugom propisu, kao i propuštanje da se zakon, opšti akt ili drugi propis primeni; da nepravilan rad službenog lica ili organa predstavlja činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesima nekog lica; da je u prvostepenom postupku sa sigurnošću utvrđena činjenica da je tužena kao poslodavac u izvršavanju obaveze isplate plata tužiocu u svemu postupala u skladu sa donetim konačnim i pravnosnažnim pojedinačnim rešenjima, uz redovnu isplatu plate, zbog čega nema nezakonitog i nepravilnog rada, kao osnova odgovornosti tužene države za štetu, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da bi do toga došlo samo ukoliko bi nadležni organ tužene, bez zakonom propisanog razloga, uskraćivao isplatu u celini ili delimično, vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po konačnim i pravnosnažnim pojedinačnim aktima ili na drugi način postupao nepravilno i nezakonito; da kako tužilac u prvostepenom postupku nije, u smislu odredaba čl. 220 – 223. Zakona o parničnom postupku, dokazao u čemu se sastoji nepravilan i nezakonit rad tužene, to u odsustvu protivpravnosti u postupanju tužene kao poslodavca ne postoji osnov za njeno obavezivanje na isplatu naknade štete u visini utvrđene razlike u plati; da se, pored navedenog, zaštita prava državnih službenika, pa i tužioca kao policajca, ostvaruje u upravnom postupku, odnosno u upravnom sporu, shodno odredbama člana 169. Zakona o policiji i člana 140. Zakona o državnim službenicima; da je predmet parnice naknada štete u visini tražene razlike u plati, a ne ocena zakonitosti pojedinačnih rešenja na osnovu kojih je tužena vršila isplatu plate tužiocu u utuženom periodu, iz kog razloga osnov odgovornosti tužene, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ne može biti samo tvrđenje tužioca da je nezakonitim raspoređivanjem na drugo radno mesto posle povređivanja pretrpeo traženu štetu; da je, sledom iznetog, Apelacioni sud, na osnovu člana 380. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čij u povred u se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za konkretan spor, propisano je: da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.).

Odredbom člana 96. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u vreme nastanka štetnog događaja, bilo je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Članom 187. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u predmetnoj parnici, bilo je propisano: da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (stav 1.); da će s ud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (stav 4.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac prevashodno ukazuje da je, usled proizvoljnog činjeničnog i pravnog zaključivanja od strane Apelacionog suda u Kragujevcu, došlo do pogrešne primene merodavnog materijalno g prav a na njegovu štetu.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Apelacioni sud u Kragujevcu je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je u njegovom raspoređivanju na određena radna mesta, posle povređivanja na obuci iz alpinizma u nastavnom centru „J.“, bilo nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, a da tome u prilog idu i činjenice da je tužena platu redovno isplaćivala u skladu sa konačnim i pravnosnažnim rešenjima o plati, kao i da tužilac nije koristio zakonom propisan pravni put i pravna sredstva za zaštitu svojih prava iz radnog odnosa, budući da nije osporavao zakonitost rešenja o raspoređivanju.

Iz obrazloženja (prvostepene) presude Osnovnog suda u Kraljevu proizlazi da je osnov potraživanja naknade materijalne štete, koja se ogleda u razlici između plate koju je podnosilac ustavne žalbe ostvarivao do i nakon povređivanja, tačnije nakon raspoređivanja na drugo radno mesto, a po završetku lečenja i rehabilitacije, bila povreda na radu, u vezi koje je odredbom člana 96. Zakona o radu iz 2001. godine bila propisana obaveza poslodavca da zaposlenom nadoknadi štetu , u skladu sa zakonom i opštim aktom. Ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud je došao do zaključka da zbog umanjenja radne sposobnosti, kao posledice povređivanja, vraćanje podnosioca ustavne žalbe na radno mesto na kome je do tada radio nije bilo moguće, iz kog razloga je usledilo raspoređivanje na radna mesta koja su podrazumevala i manju platu. Polazeći od toga da je presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 574/05 od 28. novembra 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 343/08 od 8. maja 2008. godine, utvrđeno da je tužena odgovorna za nematerijalnu štetu koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog predmetnog povređivanja, prvostepeni sud je ocenio da, samim tim, postoji odgovornost tužene i za materijalnu štetu koju podnosilac ustavne žalbe trpi zbog nemogućnosti vraćanja na radno mesto, na kome je ostvarivao veću platu.

Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu kod donošenja preinačujuće presude očigledno pošao od pravnog osnova tužbenog zahteva koji je podnosilac ustavne žalbe označio, a to je nezakonit i nepravilan rad državnog organa, kao osnov odgovornosti države za štetu, u smislu člana 35. stav 2. Ustava i člana 172. stav 1. ZOO. S tim u vezi, Apelacioni sud u Kragujevcu se isključivo bavio pitanjem da li je raspoređivanje podnosioca ustavne žalbe posle povređivanja bilo zakonito, odnosno da li je u postupanju organa tužene prilikom raspoređivanja i kasnije, prilikom obračuna i isplate plate, bilo nepravilnosti. Čvrsto vezivanje za pravni osnov tužbenog zahteva, za koji sud, saglasno odredbi člana 187. stav 4. ZPP, nije vezan, po shvatanju Ustavnog suda, posledično je doveo do proizvoljnog zaključivanja, a samim tim i do proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Činjenični supstrat konkretnog slučaja, koji je Apelacioni sud u Kragujevcu očito izgubio iz vida, jedini može da opredeli sud u izboru pravnog osnova za donošenje pravilne i zakonite odluke. Činjenice koje je podnosilac ustavne žalbe isticao u toku postupka - da je povređen na radu, da je tužena pravnosnažno obavezana da mu nadoknadi nematerijalnu štetu, da je njegova radna sposobnost zbog povređivanja umanjena i da ne može više da se vrati na radno mesto na kome je do povređivanja radio i ostvarivao veću platu, po mišljenju Ustavnog suda, u dovoljnoj meri ukazuju da on predmetni parnični postupak nije pokrenuo zato što je smatrao da je raspoređivanje na radna mesta koja odgovaraju njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti bilo nezakonito, već da je nemogućnost vraćanja na dotadašnje radno mesto, odnosno raspoređivanje na druga radna mesta na kojima ostvaruje manju platu, još jedna od posledica povrede na radu, kao osnova za naknadu štete, te da on, pored nematerijalne štete, koju je tužena pravnosnažno obavezana da mu nadoknadi, trpi i materijalnu štetu u visini utvrđene razlike u plati.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2184/13 od 13. avgusta 2013. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odluč ujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 3539/10 od 4. juna 2013. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

Što se tiče povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnj e o povredi ov og prava , u suštini, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega iste nije posebno razmatrao .

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti