Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Utvrđena je nedelotvornost prvostepenog suda, što je dovelo do odugovlačenja. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G . T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13587/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T . iz Beograda je , 21. novembra 2017. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8157/16 od 4. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istovremeno istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome je doneta osporena drugostepena presuda.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao osam godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13587/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja G. T, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 11. septembra 2009. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih G . M, D . R, R . S, Lj . S, S . Z . i D . P, tražeći da se utvrdi da je ništav ugovor o zajmu od 3. jula 2008. godine, koji su zaključili tužilja, kao zajmoprimac, i tuženi, kao zajmodavci, pa da se izbriše hipoteka koja je upisana na osnovu navedenog pravnog posla u zemljišnim knjigama na zgradi koja se nalazi u Ulici B . broj … u Beogradu. Tužilja je u tužbi istakla da pobijani ugovor o zajmu predstavlja zelenaški pravni posao i da visina kamate, koja je ugovorena, prelazi dozvoljeni iznos, zbog čega je ugovor protivan i prinudnim propisima. Predmet je zaveden pod brojem P. 11443/09.

Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. novembra 2009. godine doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza veštačenjem u ovoj pravnoj stvari na okolnost visine kamatne stope koja je ugovorena pobijanim pravnim poslom, te je imenovao za veštaka B. K.

Prvi osnovni sud u Beogradu je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, a predmet je zaveden pod brojem P. 53913/2010. Imenovani veštak je 31. maja 2010. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 19. aprila 2011. godine doneo presudu P. 53913/2010, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je delimično ništav ugovor o zajmu u članu 1. u kome je navedeno da je iznos zajma 61.800,00 evra i u članu 2. u kome je navedeno da zajmodavci učestvuju u iznosu zajma sa ukupno 61.800,00 evra.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 5527/1 1 od 7. juna 2012. godine, ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom osnovnom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto da prvostepeni sud nije utvrdio sve relevantne činjenice za presuđenje i da će taj sud u ponovnom postupku posebno utvrditi koliki je iznos zajma tužilja dobila i kolika je kamatna stopa bila ugovorena, te koliki iznos je po odredbama ugovora o zajmu tužilja trebala da isplati tuženima, računajući glavni dug i kamatu.

Apelacioni sud u Beogradu je 27. juna 2012. godine vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu, sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja. Prvostepeni sud je zakazao prvo ročište u ponovnom postupku za 11. oktobar 2012. godine, a predmet je dobio novi broj P. 13587/2012.

Pokret F. M . delo iz Beograda je 23. avgusta 2012. godine podneo predlog prvostepenom sudu da stupi u parnicu kao umešač na strani tuženih, imajući u vidu da je po osnovu ugovora o kupoprodaji stekao pravo svojine na nepokretnosti na kojoj je upisana hipoteka koja je predstavljala sredstvo obezbeđenja za realizaciju pobijanog ugovora o zajmu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 2. novembra 2012. godine doneo rešenje P. 13587/12, kojim je odbio kao neosnovan taj predlog, nalazeći da pokret F. M . delo iz Beograda nema pravni interes da stupi u parnicu kao umešač na strani tuženih, jer predmet ovog spora nije utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji na osnovu koga su stekli pravo svojine na zgradi u Ulici B. broj … u Beogradu.

Odlučujući o žalbi pokreta F. M . delo iz Beograda, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 760/13 od 29. januara 2014. godine ukinuo pomenuto prvostepeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje.

Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 28. aprila 2014. godine doneo rešenje kojim je dozvolio pokretu F. M . delo iz Beograda učešće u parnici u svojstvu umešača na strani tuženog.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 13587/12 od 13. marta 2015. godine naložio veštaku B. K . da u roku od deset dana dopuni svoj nalaz i mišljenje.

Imenovani veštak je 17. avgusta 2015. godine dostavio sudu dopunu nalaza i mišljenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. jula 2016. godine doneo presudu P. 13587/12, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrdio da je ništav ugovor o zajmu u članu 1. u delu koji se odnosi na iznos glavnog duga, a preko iznosa od 51.607,30 evra do iznosa od 61.800,00 evra, u delu koji se odnosi na kamatu preko stope u visini od 0,50% godišnje do ugovorene kamate od 2% mesečno i u delu koji se odnosi na prvu, drugu, treću i četvrtu ratu u iznosu od preko 21,46 evra do iznosa od 2.060,00 evra i u delu koji se odnosi na petu ratu u iznosu od preko 51.521,46 evra do iznosa od 53.560,00 evra, kao i u članu 2. za iznos od preko 51.607,30 evra do iznosa od 61.800,00 evra, a koji se odnosi na pojedinačne novčane iznose koji treba da budu isplaćeni svakom tuženom ponaosob; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu; u stavu trećem izreke odbacio tužbu u delu u kome je traženo brisanje hipoteke koja je upisana u zemljišnim knjigama na zgradi u Ulici B. broj … u Beogradu; u stavu četvrtom izreke obavezao tužene da naknade tužilji troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka i umešača na strani tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je 4. oktobra 2017. godine doneo osporenu presudu Gž. 8157/16, kojom je odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su tužilja i tuženi, uz posredovanje agencije „K.“ iz Beograda, zaključili ugovor o zajmu koji je sudski overen 3. jula 2008. godine, pa da je u članu 1. ugovora navedeno da je na zajam dat iznos od 5.562.000,00 dinara, a što predstavlja protivvrednost od 61.800,00 evra, sa ugovornom kamatom od 2% na mesečnom nivou; da je rok vraćanja zajma bio pet meseci, pri čemu je ugovoreno vraćanje u primljenoj valuti i to tako što prva rata dospeva 3. avgusta 2008. godine u iznosu od 185.400,00 dinara (2.060,00 evra), druga rata dospeva 2. septembra 2008. godine u iznosu od 185.400,00 dinara (2.060,00 evra), treća rata dospeva 2. oktobra 2008. godine u iznosu od 185.400,00 dinara (2.060,00 evra), četvrta rata dospeva 2. novembra 2008. godine u iznosu od 185.400,00 dinara (2.060,00 evra), a peta rata dospeva 2. decembra 2008. godine u iznosu od 4.820.400,00 dinara (53.560,00 evra); da je u članu 2. ugovora navedeno da u ukupnom iznosu zajma učestvuju zajmodavci D. R . sa iznosom od 378.000,00 dinara (4.200,00 evra), R . S . sa iznosom od 54.000,00 dinara (6.000,00 evra), Lj . S . sa iznosom od 1.080.000,00 dinara (12.000,00 evra), G . M. sa iznosom od 2.160.000,00 dinara (24.000,00 evra), S . Z . sa iznosom od 1.080.000,00 dinara (12.000,00 evra) i D . P . sa iznosom od 324.000,00 dinara (3.600,00 evra); da je kao sredstvo obezbeđenja zajma predviđeno u članu 4. ugovora da će ovde tužilja izdati založnu izjavu radi konstituisanja hipoteke na zgradi u Ulici B . broj … u Beogradu; da je prilikom zaključenja ugovora tužilji na ruke isplaćen iznos od 51.500,00 evra, a da iznos od 61.800,00 evra, koji je označen u ugovoru, zapravo predstavlja iznos glavnice i obračunate kamate; da je pri tom tužena G. M . dala na zajam iznos od 20.000,00 evra , tuženi D. R . iznos od 3.500,00 evra, tuženi R . S . iznos od 5.000,00 evra, tuženi Lj . S . i S . Z . iznose od po 10.000,00 evra, a tužena D . P . iznos od 3.000,00 evra, pa da je tužilja na ime duga isplatila samo prvu ratu zajma; da je, prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko – finansijske struke, najveća kamatna stopa na štedne uloge po viđenju u evru iznosila 0,50% godišnje, te da kada bi se primenila ova kamatna stopa, tužilja bi bila u obavezi da za svaki mesec isplati samo kamatu u iznosu od 21,46 evra; da bi ukupna obaveza tužilje po pobijanom ugovoru iznosila 51.607,30 evra – glavnica u iznosu od 51.500,00 evra i kamata u iznosu od 107,30 evra; da je na osnovu založne izjave rešenjem od 7. jula 2008. godine dozvoljena uknjižba hipoteke na navedenoj nepokretnosti u korist zajmoprimaca, te da je radi namirenja njihovog potraživanja iz osporenog ugovora o zajmu izvršena prodaja nepokretnosti, koju su kupili V . P . i S . P . H, koji su potom na osnovu ugovora o kupoprodaji overenog 9. septembra 2010. godine, istu prodali ovde umešaču na strani tuženih, koji je sada upisan kao vlasnik nepokretnosti, a u teretnom listu nema upisanog tereta na toj nepokretnosti; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je ništav predmetni ugovor u delu u kome je ugovorena kamata veća od kamate od 0,50% godišnje pa do 2% mesečno; da je odredbama člana 399. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju i da će se, ako je ugovorena veća kamatna stopa od dozvoljene, primeniti najveća dozvoljena kamatna stopa; da su samim tim ništave i odredbe ugovora o zajmu u kojima je opredeljena ukupna obaveza tužilje, kako u celini, tako i prema svakom od zajmodavaca ponaosob, imajući u vidu da je u ukupnu obavezu uračunata i nedozvoljena kamata; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da osporeni ugovor nije ništav u celini; da je uzimajući u obzir da je tužilji bio potreban novac radi adaptacije lokala, da je ugovor zaključen preko posredničke agencije i da su parnične stranke došle u kontakt tek prilikom zaključenja ugovora, drugostepeni sud ocenio da je pravilna ocena prvostepenog suda da na strani tuženih nije postojala namera za iskorišćavanje teške situacije tužilje, odnosno da nesrazmera u ugovornim obavezama predstavlja posledicu iskorišćavanja iste; da je stoga pravilna ocena prvostepenog suda da delimična ništavost pobijanog ugovora ne povlači ništavost celog ugovora, jer ugovor može opstati bez ništave odredbe ako ona nije bila uslov, niti odlučujuća pobuda, u smislu člana 105. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravilna i odluka prvostepenog suda o odbačaju tužbe u delu u kome je traženo brisanje hipoteke, imajući u vidu da je brisana hipoteka u javnim knjigama i da u tom smislu ne postoji pravni interes tužilje; da je pozivanje tužilje u žalbi da je odlučujuća pobuda tuženih bila, ne da daju novac na zajam uz visoku kamatu, već otmica nepokretnosti od nje, kao i da je vrednost hipotekovane nepokretnosti bila veća od one po kojoj je prodata nepokretnost u izvršnom postupku, bez uticaja u ovoj pravnoj stvari u kojoj je predmet spora zakonitost ugovora o zajmu, jer je tužilja kao učesnik u tom izvršnom postupku mogla ukazivati na sve nepravilnosti i nezakonitosti, što je ona uostalom i učinila.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano ukupno 20 ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari (17. novembra 2009, 5. novembra i 22. decembra 2010, 12. januara, 3. m arta i 19. a prila 2011, 11. oktobra, 2. novembra i 14. decembra 2012, 28. aprila, 9. juna, 24. septembra, 10. novembra i 26. decembra 2014, 5. marta, 1 9. maja i 9. septembra 2015, 18. januara, 20. aprila i 4. jula 2016. godine), od kojih je 14 ročišta održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. decembar 2012. godine nije održano jer su se spisi predmeta nalazili u Višem sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi pokreta F. M . delo iz Beograda protiv prvostepenog rešenja kojim tom pokretu nije priznat status umešača na strani tuženih, ročišta zakazana za 24. septembar, 10. novembar i 26. decembar 2014. godine nisu održana zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 19. maj 2015. godine nije održano zbog nedostavljanja dopune nalaza i mišljenja angažovanog veštaka, a ročište zakazano za 20. april 2016. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak do donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5527/11 od 7. juna 2012. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud, kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se primenjivao na ponovni postupak nakon ukidanja prve prvostepene presude koja je doneta u parnici, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da će sud da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak ne dođe na ročište iako je uredno pozvan, a izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese svoj nalaz i mišljenje (član 267. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi ročište na kojem će da odredi vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom (član 398. stav 1.).

5. Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 11. septembra 2009. godine, podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8157/16 od 4. oktobra 2017. godine. Iz navedenog proizlazi da je ovaj spor radi utvrđenja ništavosti ugovora o zajmu trajao više od osam godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ovaj postupak nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaj a predmetnog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke ustavne ž albe, trebalo da utvrdi da li je ugovor o zajmu imao karakter zelenaškog ugovora, te koliki je novčani iznos na ime zajma primila podnositeljka kao zajmoprimac i koliki je iznos prema odredbama pobijanog ugovora morala da plati na ime kamate, a posebno da li je stopa ugovorne kamate prelazila dozvoljeni iznos iz člana 399. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je u sprovedenom postupku izveo dokaze čitanjem mnogobrojne pisane dokumentacije, saslušanjem podnositeljke ustavne žalbe, šestoro tuženih i svedoka, kao i dokaz veštačenja putem veštaka ekonomsko – finansijske struke na okolnosti visine kamatne stope koja je ugovorena i da li ta stopa prelazi zakonom dozvoljeni maksimum. Međutim, neophodnost izvođenja velikog broja dokaza, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati opravdan razlog za prekomerno dugo trajanje ovog postupka.

S obzirom na to da je u konkretnom slučaju reč o parničnom postupku radi utvrđenja ništavosti ugovora o zajmu na osnovu koga je konstituisana hipoteka na nepokretnosti podnositeljke ustavne žalbe, a koja je kasnije i realizovana prodajom opterećene nepokretnosti zato što podnositeljka nije ispunila svoje ugovorne obaveze, Ustavni sud smatra da je podnositeljka kao tužilja imala nesumnjiv interes da se ovaj predmet okonča u najkraćem mogućem roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka i njen punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončao parnični postupak.

Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. U tom smislu, Ustavni sud je najpre konstatovao da prvostepeni sud u periodu od 17. novembra 2009. do 5. novembra 2010. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti preduzeo bilo koju drugu procesnu radnju u cilju efikasnog okončanja postupka. Takođe, Ustavni sud je zaključio da je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P. 53913/2010 od 19. aprila 2011. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, ne utvrđujući na nesumnjiv način koliki je novčani iznos podnositeljka dobila na ime zajma i koliko je iznosila ugovorna kamatna stopa. Ovakvo pogrešno postupanje prvostepenog suda je imalo za pravnu posledicu donošenje rešenja Gž. 5527/11 od 7. juna 2012. godine, kojim je ukinuta navedena presuda i vraćen predmet Prvom osnovnom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje, a što je sve dovelo do prolongiranog trajanja ove parnice. Ustavni sud ističe i da je veštak ekonomsko – finansijske struke dostavio prvostepenom sud nalaz i mišljenje i njihovu dopunu tek nakon šest meseci, odnosno pet meseci od dana donošenja rešenja kojim je određeno izvođenje tog dokaza, a da u takvim okolnostima prvostepeni sud nije primenio odredbe člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 267. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine kojima su regulisana ovlašćenja parničnog suda u slučaju procesne nediscipline veštaka. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje, pa da u prilog ovakvoj pravnoj oceni govori i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu ideti presudu u predmetu Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine, broj predstavke 8737/79).

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir i da u ovoj pravnoj stvari nije održano šest ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu staviti na teret podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe osporava ocenu drugostepenog suda o delimičnoj ništavosti ugovora o zajmu, insistirajući na tome da je ovaj ugovor imao karakter zelenaškog pravnog posla jer su tuženi kao zajmodavci ugovorili nesrazmernu prestaciju u svoju korist iskorišćavajući težak položaj u kome se podnositeljka nalazila, pa u suštini traži da se preispita pravilnost i zakonitost osporene drugostepene presude. Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Beogradu uskratio podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu drugostepenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe zaključila pobijani ugovor o zajmu zato što joj je bio potreban novac za adaptaciju lokala i da se parnične stranke nisu poznavale pre zaključenja ugovora, do čega je došlo preko agencije za posredovanje, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da na strani tuženih zajmodavaca nije postojala namera iskorišćavanja teškog položaja podnositeljke, pa se pobijani ugovor ne može okvalifikovati kao zelenaški pravni posao i da ništavost odredaba o ugovornoj kamatnoj stopi ne povlači i ništavost celog ugovora, uzimajući u obzir da pravni posao može opstati bez ništave odredbe i da ona nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen, u smislu odredaba člana 105. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pret rpela.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti