Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog nedostatka pasivne legitimacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu, smatrajući da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili pravo kada su zaključili da tuženi, kao kupac preduzeća u stečaju, nije pasivno legitimisan za štetu nastalu pre prodaje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1053/2008
01.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Drezgića iz Dublja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Drezgića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1090/07 od 10. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1. 692/06 od 3. aprila 2007. godine i presude Opštinskog suda u Šapcu P. 2444/03 od 10. februara 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Drezgić iz Dublja je 4. septembra 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Đukić Ž. Milorada iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1090/07 od 10. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1. 692/06 od 3. aprila 2007. godine i presude Opštinskog suda u Šapcu P. 2444/03 od 10. februara 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1090/07 od 10. aprila 2008. godine odbijena revizija tužioca Drezgić Dragana izjavljena protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1. 692/06 od 3. aprila 2007. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba koju je tužilac izjavio protiv presude Opštinskog suda u Šapcu P. 2444/03 od 10. februara 2006. godine. Navedenom prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi US „Steel Serbia“ d.o.o. iz Smedereva, PJ Šabac da mu na ime naknade nematerijalne štete, zbog povrede na radu, isplati odgovarajuće novčane iznose.

Podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, naveo da u sprovedenom postupku prvostepeni sud nije dozvolio da se saslušaju predloženi svedoci, da nije dopustio izvođenje nijednog dokaza koji je predložio, da nije dopustio ni da se on, kao tužilac, sasluša u svojstvu parnične stranke, te mu je shodno izloženom načinu vođenja postupka povređeno pravo na pravično suđenje.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavu žalbu i „poništi napadnutu odluku“.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Šapcu P. 2444/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Dragan Drezgić iz Dublja, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 26. marta 2003. godine Opštinskom sudu u Šapcu podneo tužbu radi naknade štete, protiv tuženog US „Steel Serbia“ Smederevo, PJ Šabac. Tužbenim zahtevom traženo je da sud obaveže tuženog da mu, zbog povrede na radu, na ime naknade nematerijalne štete, na ime umanjene životne aktivnosti, fizičkih bolova, straha i umanjenog estetskog izgleda isplati opredeljene novčane iznose, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1262/03.

Sud je, na ročištu od 4. jula 2003. godine, rešenjem konstatovao da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Punomoćnici stranaka nisu tražili pismeni otpravak rešenja i odrekli su se prava na žalbu.

Podnescima od 28. jula i 25. novembra 2003. godine i 19. januara 2004. godine punomoćnik tužioca je tražio da se postupak u ovoj pravnoj stvari nastavi.

Sud je nastavio prekinuti postupak na ročištu od 12. aprila 2004. godine. Tokom daljeg postupka zakazano je još pet ročišta za glavnu raspravu (18. marta, 22. aprila, 3. juna, 9. jula i 9. septembra 2004. godine), a na ročištu od 18. oktobra 2004. godine sud je doneo rešenje da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje, jer na ročište nisu pristupili ni tužilac, ni tuženi, iako su uredno pozvani. Punomoćnik tužioca je podnescima od 1. novembra 2004. godine i 4. februara 2005. godine tražio da sud dozvoli povraćaj u pređašnje stanje.

Sud je, na ročištu od 28. aprila 2005. godine, doneo rešenje P. 2444/03 da se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i naložio punomoćniku tužioca da pismenim podneskom predloži izvođenje dokaza, kao i da se izjasni o navodima tuženog u dostavljenim prilozima.

Ročište zakazano za 30. maj 2005. godine je odloženo na predlog punomoćnika tužioca, obzirom da „nije bio u mogućnosti da predloži izvođenje dokaza pismenim putem i da se izjasni kako mu je naloženo na prethodnom ročištu“. Sud je rešenjem, ponovo, naložio punomoćniku tužioca da pismenim putem predloži izvođenje dokaza i da dostavi tražene podatke u vezi svojih predloga, u roku od 30 dana.

Ročište zakazano za 5. septembar 2005. godine je odloženo iz istih razloga kao i prethodno, jer punomoćnik tužioca nije pismeno predložio izvođenje dokaza kako mu je naloženo na ročištu od 28. aprila i 30. maja 2005. godine, te mu je sud rešenjem, i na ovom ročištu, naložio da pismenim putem predloži izvođenje dokaza i dostavi tražene podatke u vezi svojih predloga, u roku od 15 dana, pod pretnjom posledica propuštanja.

Na sledećem ročištu zakazanom za 3. oktobar 2005. godine punomoćnik tužioca je predložio da se, kao svedoci, saslušaju D. M. i M. N, kao i svedok B. I i istakao da nije u mogućnosti da dostavi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji koji je zaključen između Vlade RS i tuženog. Sud je rešenjem naložio da se pozovu predloženi svedoci.

Svedoci, predloženi od strane tužioca, D. M. i M. N su saslušani na ročištu održanom 7. novembra 2005. godine, a na predlog punomoćnika tužioca sud je rešenjem naložio da se od pravne službe tuženog pribavi „Ugovor o upravljanju“.

Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, zaključen 8. novembra 2002. godine, između U.S. „Steel košice“, s.r.o, „USSKS“ d.o.o. Beograd i Sartida a.d. u stečaju, dostavljen je sudu 12. januara 2006. godine.

Opštinski sud u Šapcu je nakon sprovedenog dokaznog postupka i reči stranaka, na ročištu od 10. februara 2006. godine, zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 2444/03 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca Drezgić Dragana iz Dublja kojim je tražio da se obaveže US „Steel Serbia“ DOO Smederevo, PJ Šabac da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati za duševne bolove zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah i duševne bolove zbog naruženosti, opredeljene novčane iznose.

U obrazloženju presude, između ostalog, je navedeno: da je u sprovedenom postupku sud, uvidom u priloženu dokumentaciju i saslušanjem predloženih svedoka, utvrdio da je tužilac pretrpeo povredu na radu, 5. novembra 2002. godine, kao zaposleni u preduzeću „Sartid Beli Limovi“ a. d. u stečaju; da je stečajni postupak na navedenom akcionarskom društvu otvoren rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu II st. 10719/02 od 27. novembra 2002. godine; da je Trgovinski sud rešenjem II st. 10719/02 od 10. jula 2003. godine obustavio stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika, jer je između stečajnog dužnika i kupca US „Steel Balkan“ D. O. O. zaključen ugovor kojim su regulisani međusobni odnosi o načinu izmirenja kupoprodajne cene, te da je stečajni postupak nastavljen protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik; da je preduzeće za proizvodnju belih limova USSB „Beli limovi“ A.D. Šabac, koje je osnovao kupac preduzeća „Sartid Beli limovi“ A.D. u stečaju, upisano u sudski registar rešenjem Trgovinskog suda u Požarevcu – broj Fi. 916/03; da je ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji, koji je zaključen 8. novembra 2002. godine, između US „Steel Košice“ Slovačka, u US KS D.O.O. Beograd i Koncerna za crnu metalurgiju „Sartid“ A.D. za proizvodnju gvožđa i čelika u stečaju Smederevo, utvrđeno da je svrha tog ugovora da USS „Steel Košice“ preuzme poslovne aktivnosti u saradnji sa „Sartidom“ na osnovu ugovora o saradnji i preradi, koji je zaključen 8. marta 2002. godine i dopunskog ugovora o preradi od 28. marta 2002. godine, sa željom da nastavi proizvodne aktivnosti predviđene tim ugovorima bez prekidanja i bez obzira na stečajni postupak koji je u toku, pa su se ugovorne strane saglasile da će stečajni dužnik biti odgovoran za plaćanje svih obaveza i dugova nastalih pre datuma preuzimanja dužnosti i obaveza iz tog ugovora; da je navedenim ugovorom predviđeno da će svi zaposleni u „Sartidu“, zadržani od strane stečajnog upravnika, ostati u radnom odnosu u „Sartidu“, a u odnosu na USS „Steel Košice“ neće imati pravna sredstva za gubitke, štete ili potraživanja bilo kakave vrste, da nevedeno preduzeće neće snositi nikakvu odgovornost za povrede na radu zaposlenih u Sartidu; da je na osnovu radne knjižice tužioca sud utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu u „Zorka Beli limovi“ Šabac u periodu od 1. januara 1984. godine do 27. novembra 2002. godine, a od 28. novembra 2002. godine do 11. septembra 2003. godine u „Sartid Beli limovi“ A.D. u stečaju, zatim u USSB „Beli limovi“ D.O.O. Šabac od 12. septembra 2003. godine do 10. februara 2004. godine i da je kod tuženog u radnom odnosu od 11. februara 2004. godine; da u vreme nastanka povrede na radu, između preduzeća „Sartid beli limovi“ A.D. Šabac i preduzeća USS „Steel Balkan“ nije zaključen ugovor o upravljanju u 2002. godini, jer je preduzeće US „Steel Balkan“ D.O.O. osnovano i registrovano 12. februara 2003. godine, što proizlazi iz izveštaja US „Steel Serbia“ D.O.O. Smederevo od 6. decembra 2005. godine.

U obrazloženju ove presude je navedeno da je odredbom člana 130. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji propisano da kupac, kao ni dužnik posle prodaje, ne odgovaraju za obaveze preduzeća nastale do momenta prodaje dužnika odnosno obustave stečajnog postupka, te kako je stečajni postupak obustavljen u odnosu na stečajnog dužnika „Sartid beli limovi“ a.d. u stečaju rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu od 10. jula 2003. godine, a koje preduzeće je kupljeno u toku stečajnog postupka od strane preduzeća US „Steel Balkan“ kao pravnog prethodnika tuženog, to shodno navedenoj zakonskoj odredbi tuženi ne odgovara za obaveze nastale do momenta obustave stečajnog postupka, pa ni za obavezu na naknadu nematerijalne štete tužiocu usled povrede na radu koja se dogodila 5. novembra 2002. godine, jer shodno navedenom, tuženi nije pasivno legitimisan u ovom sporu.

Sud je našao da, u konkretnom slučaju, ne postoji odgovornost tuženog ni za štetu nastalu od opasne stvari, pa ni za štetu od opasne delatnosti u smislu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, i to iz razloga što tuženi nije imalac opasne stvari kojom je tužiocu prouzrokovana šteta već je imalac grejnog tela – termogena čijom je eksplozijom tužilac povređen, bilo preduzeće „Sartid beli limovi“ u kojem je tužilac radio u momentu nastanka štete, što proizilazi iz iskaza saslušanih svedoka. Sud je, takođe, našao da se, u konkretnom slučaju, tuženi nije bavio ni opasnom delatnošću kojom je prouzrokovana šteta, što proizilazi iz iskaza svedoka M.N.

U obrazloženju presude je navedeno i da je sud odbio predlog tužioca da se saslušaju drugi predloženi svedoci, da se sasluša tužilac kao stranka i da se pribave ugovori o saradnji i preradi od 8. marta 2002. godine i dopunski ugovor od 28. marta 2002. godine, te da se od Agencije za privredne registre pribave podaci o osnivaču i promeni osnivača, nalazeći da je izvođenje ovih dokaza nepotrebno, jer je na osnovu izvedenih dokaza u potpunosti utvrdio činjenično stanje dovoljno za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je pismeni otpravak navedene presude primio 17. marta 2006. godine.

Okružni sud u Šapcu je osporenom presudom Gž. 692/06 od 3. aprila 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio presudu Opštinskog suda u Šapcu P. 2444/03 od 10. februara 2006. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedno da je prvostepeni sud izvedenim dokazima nesumnjivo raspravio sva sporna pitanja i utvrdio sve odlučne činjenice neophodne za presuđenje ove pravne stvari, pa je nakon ocene svih izvedenih dokaza u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, pravilno primenjujući materijalno pravo, zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, zbog čega je odlučio kao u izreci pobijane prvostepene presude. Ovaj sud je, takođe, našao da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao jasne, pravilne i potpune razloge za odlučivanje.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 21. maja 2007. godine uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 10. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. 1090/07 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju koju je tužilac izjavio protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 692/06 od 3. aprila 2007. godine.

U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema članu 96. Zakona o radu („Službeni glasnik RS, broj 70/01), važećim u vreme povređivanja tužioca, poslodavac dužan da u skladu sa zakonom i opštim aktom naknadi štetu zaposlenom, pretrpljenu na radu ili u vezi sa radom; da je u ovom slučaju tužilac povređen kao zaposleni A.D. „Sartid beli limovi“ u stečaju; da je navedeno preduzeće prodato nakon povređivanja tužioca, a kupac ne odgovara za obavezu stečajnog dužnika nastalu do obustave stečajnog postupka (član 130. stav 3. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji), već je tužilac svoje potraživanje mogao realizovati prema stečajnoj masi u koju ulaze i sredstva dobijena prodajom dužnika i prema kojoj je stečajni postupak nastavljen (član 130. stav 1. i 2. istog zakona). U obrazloženju presude je dalje navedeno da, po oceni Vrhovnog suda, odgovornost tuženog za naknadu štete ne proizilazi ni iz sadržine ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 8. novembra 2002. godine, jer je navedenim ugovorom propisana poslovno-tehnička podrška u radu glavnog objekta „Sartida“, a takođe je propisano okončanje poslovnih aktivnosti započetih po ranijim ugovorima - inicijalnom od 8. marta 2002. godine i dopunskom od 28. marta 2002. godine, a u sprovedenom postupku nije dokazano da je ranijim ugovorima proširena odgovornost navedenih poslovnih partnera i na obaveze tadašnjeg poslodavca tužioca „Sartid beli limovi“ a.d, niti to proizilazi iz ugovora od 8. novembra 2002. godine, kako u pogledu ugovornih strana koje su ovaj ugovor zaključile, tako ni iz sadržine istog. Preduzeće u kome je tužilac bio zaposlen je bilo samostalno pravno lice i nije bilo potpisnik ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, a tuženi je registrovan nakon događaja iz koga šteta potiče. Vrhovni sud Srbije je ocenio da nisu osnovani ni navodi revizije da se zbog nedostatka pasivne legitimacije tužba odbacuje, jer je, u konkretnom slučaju, tuženi istakao materijalnopravni prigovor o kome se odlučuje meritornom odlukom.

Pismeni otpravak revizijske presude je 6. avgusta 2008. godine dostavljen podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na koje se podnosilac ustavne žalbe poziva, a u odnosu na osporene presude, od značaja i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kojima je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke (član 5.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da se bitne činjenice mogu utvrđivati i saslušavanjem stranaka i da će sud će odlučiti da se izvede dokaz saslušanjem stranaka kad nema drugih dokaza ili kad i pored izvedenih drugih dokaza nađe da je to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica (član 262.). Takođe, ovde su od značaja i odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ”, broj 84/089 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96), kojima je propisano: da posle prodaje dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak u odnosu na dužnika se obustavlja ali se postupak nastavlja protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik radi namirenja poverilaca (član 130. stav 1.); da sredstva dobijena prodajom dužnika ulaze u stečajnu masu i da za potraživanja prema dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka ni dužnik ni njegov kupac ne odgovaraju poveriocima (član 130. st. 2. i 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud je našao da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je, između ostalog, utvrđeno da tuženi nije pasivno legitimisan u ovom sporu, da nije imalac opasne stvari i da se nije bavio opasnom delatnošću, te da je zbog toga tužbeni zahtev tužioca odbijen. Vrhovni sud Srbije je, povodom navoda istaknutih u reviziji, ukazao da se zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, u konkretnom slučaju, tužba ne odbacuje, jer se radi o materijalnopravnom prigovoru koji je tuženi istakao, a o kome se odlučuje meritornom odlukom.

Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi svoje odluke zasnovali na primeni odredaba Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji kojima je propisano da se posle prodaje dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak u odnosu na dužnika obustavlja, ali se postupak nastavlja protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik radi namirenja poverilaca, da sredstva dobijena prodajom dužnika ulaze u stečajnu masu i da za potraživanja prema dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka ni dužnik, ni kupac ne odgovaraju poveriocima (član 130. st. 1, 2.i 3.). Primenom navedenih zakonskih odredaba i ocenom drugih dokaza, sudovi su utvrdili da tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari.

Kako su redovni sudovi dali detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim, Ustavni sud zaključuje da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje predstavljaju izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava. Naime, u odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da u sprovedenom postupku prvostepeni sud nije dozvolio da se saslušaju predloženi svedoci, da nije dopustio izvođenje nijednog dokaza koji je predložio, da nije dopustio ni da se on, kao tužilac, sasluša u svojstvu parnične stranke, te da mu je, shodno izloženom načinu vođenja postupka, povređeno pravo na pravično suđenje, Sud je utvrdio da navodi podnosioca nisu osnovani. Prvostepeni sud je podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, dozvolio da predlaže dokaze i svedoke, takva mogućnost mu je ostavljena čak tri puta (kada je na ročištima zakazanim za 28. april, 30. maj i 5. septembar 2005. godine sud rešenjem nalagao tužiocu da pismeno predloži dokaze), sud je saslušao svedoke D.M. i M. N, koje je predložio podnosilac ustavne žalbe, naložio je pribavljanje „ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji“, kao dokaza koji je predložio tužilac, te je iskaze saslušanih svedoka i pribavljene dokaze cenio na osnovu člana 8. Zakona o parničnom postupku. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu sud nije dozvolio da bude saslušan kao svedok, Ustavni sud konstatuje da Zakonom o parničnom postupku nije utvrđena obaveza suda da sasluša stranku – tužioca kao svedoka, već da je članom 262. stav 2. ovog zakona propisano da će sud odlučiti da se izvede dokaz saslušanjem stranaka kad nema drugih dokaza ili kad, i pored izvedenih drugih dokaza, nađe da je to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Šapcu P. 2444/03 od 10. februara 2006. godine i Okružnog suda u Šapcu Gž. 692/06 od 3. aprila 2007. godine, kao ni revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 1090/07 od 10. aprila 2008. godine, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u celosti odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, broj 109/07).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog nedostatka pasivne legitimacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti