Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Odgovornost za prekomerno trajanje postupka pripisana je prvostepenom sudu koji je bio neefikasan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . S, A. V. i D. L, svih iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. S, A. V. i D. L. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1221/02.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. S, A. V. i D. L. protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15/10 od 14. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. S, A. V. i D. L, svi iz B, izjavili su 8. marta 2011. godine, preko punomoćnika Z . A, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15/10 od 14. decembra 2010. godine, zbog povrede načela zaštite dostojanstva ličnosti , povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na slobodu mišljenja i izražavanja, odnosno slobode izražavanja putem slike, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 46. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1221/02.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak trajao skoro punih devet godina, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporena drugostepena presuda zasnovana na arbitrernoj primeni materijalnog prava; da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno zaključio da podnosioci nisu pretrpeli štetu zbog objavljivanja njihovih slika u visokotiražnim novinama, prilikom hapšenja i izručenja Haškom tribunalu bivšeg predsednika SRJ S. M; da su navedene fotografije nastale protivpravnom radnjom, jer u Institutu za bezbednost u Beogradu gde su načinjene fotografije, nije dozvoljeno fotografisanje; da nijedna nadležna organizacija nije dala odobrenje za fotografisanje, te da stoga takva radnja ima obeležje krivičnog dela neovlašćenog fotografisanja; da su ispunjeni svi uslovi za utvrđivanje odgovornosti tuženih za nastalu štetu. Podnosioci su predložili da Sud usvoji ustavnu žalbu, ujedno ističući i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1221/02, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Petorica tužilaca, među kojima i ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 19. februara 2002. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih ITP „P.“ i M. R, oboje iz Beograda, radi naknade štete, zbog neovlašćenog objavljivanja njihovih fotografija u specijalnom izdanju lista „N. T.“.

Tuženi su 29. marta 2002. godine odgovorili na tužbu, osporavajući je i po osnovu i po visini.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom je održano 23. maja 2002. godine, dok naredna dva ročišta zakazana za 20. septembar i 16. decembar 2002. godine nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Takođe, ni ročište zakazano za 27. decembar 2002. godine nije održano, jer je postupajući sudija podneo zahtev da se izuzme od postupanja u toj parnici. Predsednik Opštinskog suda je rešenjem od 14. januara usvojio zahtev i odredio drugog sudiju za postupanje u toj parnici.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. mart 2003. godine nije održano na saglasan predlog stranaka, a do kraja 2003. godine održana su još dva ročišta, dok ročište zakazano za 18. novembar nije održano „zbog opravdanog izostanka tužilaca“, koje je sud trebao da sasluša u svojstvu parničnih stranaka.

Tokom 2004. godine, ročišta za glavnu raspravu zakazana za 6. februar, 16. april, 20. jun i 20. oktobar nisu održana, jer drugotuženom poziv nije bilo moguće uručiti (nalazio se na službenom putu). Ročište zakazano za 27. decembar je održano i na njemu je sud izveo dokaze saslušanjem tužilaca.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 7. mart 2005. godine nije održano, jer drugotuženi ponovo nije došao (zbog bolesti), a ni ročište zakazano za 17. maj nije održano, jer se drugotuženi ovaj put nalazio na službenom putu. Ročište zakazano za 7. jul 2005. godine je održano u prisustvu drugotuženog, ali je postupajući sudija morao da prekine ročište, jer su tuženi zatražili njegovo izuzeće „zbog pristrasnosti“. Postupajući po zahtevu tuženih za izuzeće, v. d. predsednika Opštinskog suda je rešenjem od 29. avgusta isti odbio kao neosnovan. Naredna dva ročišta zakazana za 14. novembar i 28. decembar 2005. godine nisu održana, jer tuženi nisu došli, iako su bili uredno pozvani.

Prvo ročište za glavnu raspravu u 2006. godini bilo je zakazano za 2. mart 2006. godine, ali nije održano, jer drugotuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan. Ročište zakazano za 17. april nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, a ročište zakazano za 21. jun 2006. godine nije održano „zbog nestanka električne energije“. Konačno, sud je 19. oktobra 2006. godine zaključio glavnu raspravu, iako nije saslušao drugotuženog koji nije došao (bio je uredno pozvan) i doneo presudu P. 1221/02, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca, tako što je obavezao tužene da im isplate po 150.000 dinara svakom od njih, na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca preko dosuđenih iznosa, a do traženih 500.000 dinara u odnosu na svakog od njih, dok je stavom trećim konstatovano da je tužilac D. S. povukao tužbu. Stavom četvrtim izreke presude obavezani su tuženi da tužiocima naknade troškove parničnog postupka.

Tuženi su izjavili žalbu 18. januara 2007. godine, a tužioci su to isto učinili 14. februara 2007. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem od 22. oktobra 2008. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu radi dopune postupka, odnosno zbog činjenice da tužba tužilaca ne sadrži potpis njihovog punomoćnika, već faksimil. Nakon otklanjanja navedenih nedostataka, Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž. 15/10 od 14. decembra 2010. godine kojom je preinačio presudu Opštinskog suda P. 1221/02 od 19. oktobra 2006. godine , i to tako što je u celini odbio tužbene zahteve tužilaca, ujedno ih obavezujući da tuženima naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stnja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da su tužioci kao radnici službe obezbeđenja Okružnog zatvora u Beogradu dok su bili na redovnom zadatku učestvovali u izručenju bivšeg predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) Slobodana Miloševića, Haškom tribunalu, kao i da je u specijalnom izdanju „N. T.“ od juna 2001. godine, čiji je osnivač prvotuženi, a glavni i odgovorni urednik drugotuženi, objavljena fotografija tužilaca koja je načinjena prilikom tog događaja, ali bez njihove saglasnosti i odobrenja. Dalje je navedeno: da je kod tako pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je objavljivanje spornih fotografija imalo negativan uticaj u ličnom životu tužilaca u sredini u kojoj žive i rade, odnosno njihovom okruženju među rodbinom, prijateljima i kolegama na poslu, te da im zbog toga na ime naknade štete pripada dosuđeni iznos kao pravična naknada za povredu prava ličnosti, dostojanstva, časti i ugleda koja je prouzrokovala duševne bolove kod tužilaca; da se , međutim, osnovano žalbom tuženih tvrdi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer se nije pozvao na konkretnu zakonsku normu kada je odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva, zbog čega je pogrešan zaključak suda da su tuženi, u konkretnom slučaju, odgovorni; da imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te odredbe čl. 17, 18. i 19. Zakona o osnovama sistema javnog informisanja koji je važio u vreme spornog događaja, po nalaženju drugostepenog suda , nema osnova za odgovornost tuženih; da objavljena fotografija ni na koji način nije vređala čast, ili integritet tužilaca u smislu odredbi Zakona, jer je ista bila usmerena na obaveštavanje javnosti o važnom društvenom događaju o kome je postojala obaveza obaveštavanja javnosti, jer se radilo o pitanju od javnog interesa; da se objavljena informacija odnosila na okolnosti u vezi sa izručenjem nekadašnjeg predsednika SRJ Haškom tribunalu i bila je u celini istinita; da okolnosti da se na fotografiji vide i tužioci u vršenju redovne dužnosti, sprovođenja zatvorenika od ćelije do mesta predaje službenicima Haškog tribunala ne ukazuje da je u pitanju informacija iz privatnog života tužilaca, odnosno da se radi o fotografskom zapisu koji se ne može objaviti bez pristanka tužilaca; da je informacija bila usmerena na ličnost nekadašnjeg predsednika SRJ S . M, ali se ona s obzirom na to da se na fotografskom zapisu vide i tužioci odnosi i na njih; da se radi o istinitoj informaciji iz njihovog profesionalnog života za koju nije bilo neophodno prethodno pribavljati saglasnost tužilaca za njeno objavljivanje; da posledice koje su tužioci trpeli zbog konkretnog događaja predstavljaju očekivanu posledicu obavljanja profesije kojom se oni bave i koja je za tužioce lično bila takva da je izazvala duševne bolove, ali da za iste ne postoji odgovornost tuženih u smislu odredbi Zakona o osnovama sistema javnog informisanja.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, kao i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

Zakonom o osnovama sistema javnog informisanja („Službeni list SFRJ“, broj 84/90 i „Službeni list SRJ“, br. 11/93, 24/94 i 28/96) bilo je propisano: da je glavni i odgovorni urednik odgovoran za programsku orijentaciju javnog glasila, koja ne može biti usmerena na - nasilnu promenu ustavom utvrđenog društvenog uređenja, ugrožavanje teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti zemlje, kršenje Ustavom SFRJ zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina i raspirivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, da je glavni i odgovorni urednik odgovoran za svaku informaciju objavljenu u javnom glasilu, osim ako je informacija objavljena na zahtev nadležnog organa društveno-političke zajednice, u smislu člana 14. ovog zakona, da ako javno glasilo ima više odgovornih urednika, oni odgovaraju za informacije u delu javnog glasila koji uređuju (član 18.); da je za istinitost datih, odnosno objavljenih informacija odgovorno lice koje daje informaciju, odnosno autor (član 19.); da ako se u javnom glasilu objavi neistinita informacija kojom se narušava ugled ili interes lica na koje se informacija odnosi, ili kojom se vređa čast ili integritet pojedinca, iznose, prenose ili pronose neistiniti navodi o njegovom životu, znanju i sposobnostima, ili na drugi način vređa njegovo dostojanstvo, zainteresovano lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača i izdavača javnog glasila (član 20.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 19. februara 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 14. decembra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta, da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina i deset meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni kao tužioci nisu značajnije doprineli dugom trajanju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Činjenica da je parnični postupak vođen u dve sudske instance, trajao bezmalo devet godina, u situaciji kada činjenična i pravna pitanja nisu zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak, ukazuje na postupak nije okončan u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da Opštinski sud devet ročišta za glavnu raspravu nije održao zbog toga što drugotuženi nije dolazio na ročišta, a sud je imao nameru da ga sasluša u svojstvu parnične stranke, da bi na kraju ipak zaključio glavnu raspravu i doneo presudu ne saslušavši drugotuženog. Pored toga, postupak po žalbama stranaka trajao je pune četiri godine, što je , po oceni Ustavnog suda , predug period, posebno imajući u vidu da je osporena drugostepena presuda doneta bez otvaranja glavne rasprave pred žalbenim sudom.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra svakom od podnosilaca, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporen e presud e, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosioci svoje navode, u suštini, zasnivaju na tome da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno protumačio utvrđeno činjenično stanje.

Ustavni sud, i u ovoj odluci, konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu ocenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku bilo obezbeđeno pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen Apelacioni sud u Beogradu, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u propisanom sastavu, kao i da je postupak sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocima ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji. Po oceni Suda, osporena presuda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom.

Apelacioni sud u Beogradu je dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje u kome je istakao - da objavljena fotografija ni na koji način nije vređala čast ili integritet ovde podnosilaca ustavne žalbe, jer je ona bila usmerena na obaveštavanje javnosti o važnom društvenom događaju u vezi sa izručenjem nekadašnjeg predsednika SRJ Haškom tribunalu, da okolnosti da se na fotografiji vide i tužioci u vršenju redovne dužnosti (sprovođenja zatvorenika od ćelije do mesta predaje službenicima Haškog tribunala) ne ukazuje da je u pitanju informacija iz privatnog života tužilaca, odnosno da se radi o fotografskom zapisu koji se ne može objaviti bez pristanka tužilaca. Ovo utoliko pre jer se radi o istinitoj informaciji iz njihovog profesionalnog života, koja je u celini bila usmerena na ličnost nekadašnjeg predsednika SRJ. Pored toga, Apelacioni sud se osvrnuo i na činjenicu da posledice koje su tužioci trpeli zbog konkretnog događaja predstavljaju očekivanu posledicu obavljanja profesije kojom se oni bave i koja je tužiocima izazvala duševne bolove, ali da za iste ne postoji odgovornost tuženih u smislu odredaba Zakona o osnovama sistema javnog informisanja.

Suprotna tvrdnja podnosilaca je izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog i materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Prilikom razmatranje ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu i bogatu praksu Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na član 8. Evropske konvencije. Međutim, kako se podnosioci u ustavnoj žalbi nisu pozvali na povredu navedenog člana, to ni osporena presuda nije razmatrana sa tog aspekta.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15/10 od 14. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Što se tiče navoda o povredi zaštite dostojanstva ličnosti iz člana 23. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada je podnosiocima u parničnom postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi bilo obezbeđeno pravično suđenje, to ni navodi o povredi njihovog dostojanstva ne mogu biti ustavnopravno prihvatljivi.

Razmatrajući navode o povredi člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine tog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, kako podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu ili neki drugi sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se ustavnom žalbom osporava, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava.

Konačno, što se tiče navoda o povredi prava na slobodu mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosioci povredu navedenog zasnivaju na tome da se prava iz tog člana mogu ograničiti ako je neophodno zaštiti prava i ugled drugih. Ustavni sud podseća da se navedenim članom jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Dakle, svrha prava sadržanih u članu 46. Ustava je zaštita slobode mišljenja i izražavanja, a ne, kao što je ovde slučaj, zaštita prava podnosilaca ustavne žalbe koji potražuju naknadu štete za pretrpljene duševne bolove, zbog toga što su njihove fotografije bez odobrenja objavljene u novinama.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti