Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nenadležnosti ratione temporis

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata donetih pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine. Sud je utvrdio da ne postoje pretpostavke za vođenje postupka, jer se ustavna žalba može podneti samo protiv akata donetih nakon proglašenja Ustava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už-10560/2013

_______2016. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Us tava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2265/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 10. decembra 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2265/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2265/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 11. septembra 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih – B. A. i B. R , oboje iz Novog Sada i N. B. iz Siriga, radi isplate iznosa od 42.022,71 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5568/96 od 15. septembra 2003. godine kojim je određeno mirovanje postupka (jer punomoćnik tužioca nije pristupio ročištu zakazanom za 15. septembar 2003. godine), održano je 13 ročišta na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem i dopunskim veštačenjem, kao i saslušanjem sudskog veštaka, a takođe je i konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na prvotuženu i drugotuženog, dok tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Podneskom od 29. septembra 2003. godine punomoćnik tužioca je predložio povraćaj u pređašnje stanje, a na ročištu održanom povodom navedenog predloga od 17. novembra 2003. godine je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje od 15. septembra 2003. godine.

Na sledećem ročištu održanom 31. maja 2004. godine, na predlog punomoćnika tužioca, određen je prekid postupka do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju.

Postupajući po predlogu punomoćnika tužioca za nastavak postupka od 23. septembra 2004. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5568/96 od 6. decembra 2004. godine ponovo odredio ekonomsko veštačenje, a potom je rešenjem P. 5568/96 od 6. januara 2005. godine nastavio postupak.

U daljem toku postupka je nakon dva održana ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 90/05 od 27. jula 2006. godine određen zastoj u postupku do odlučivanja Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 90/05 od 5. februara 2008. godine nastavio postupak i odredio izvođenje dokaza dopunskim ekonomskim veštačenjem.

Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu P. 198/10 od 27. decembra 2010. godine kojim je prekinut postupak zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, održano je devet ročišta , na kojima je izveden dokaz dopunskim ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka.

Nakon obaveštenja punomoćnika tužioca od 4. oktobra 2011. godine da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 198/10 od 10. oktobra 2011. godine nastavio postupak i istim se oglasio stvarno nenadležnim, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom na dalje postupanje.

Privrednim sud u Novom Sadu je na predlog punomoćnika tužioca rešenjem P. 3117/11 od 17. maja 2012. godine prekinuo postupak do okončanja postupka povodom sukoba nadležnosti između Privrednog i Osnovnog suda u Novom Sadu u predmetu istog suda P. 261/12.

Na predlog punomoćnika tužioca od 8. oktobra 2012. godine, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2265/12 od 30. oktobra 2012. godine nastavio postupak.

U daljem toku postupka je nakon izvedenog dokaza ekonomskim veštačenjem i dva održana ročišta , zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2265/12 od 30. oktobra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 12.997,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. septembra 1996. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 750.242,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je preostali tužbeni zahtev, u delu u kome tužilac potražuje zakonsku zateznu kamatu na iznos od 12.997,31 dinara počev od 25. januara 1994. do 11. septembra 1996. godine, odbijen kao neosnovan .

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 633/14 od 6. februara 2014. godine, u stavu prvom izreke , delimično odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 2265/12 od 30. oktobra 2013. godine, u del ovima stav ova prvog i drugog njene izreke u ko jima je delimično usvojen primarni tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 12.997,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. septembra 1996. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke u kojem je odbijen tužben i zahtev preko dosuđenog, u delu u kome tužilac potražuje zakonsku zateznu kamatu na iznos od 12.997,31 dinara počev od 25. januara 1994. do 11. septembra 1996. godine. Stavom trećim izreke presude je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 750.242,00 dinara, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 437.579,84 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 11. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 633/14 od 6. februara 2014. godine, koja je postala pravnosnažna 10. marta 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i pet meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su doprineli dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, mirovanje postupka je određeno 15. septembra 2003. godine, zbog izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužioca sa ročišta od istog datuma, a o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje sud je odlučio rešenjem od 17. novembra 2003. godine, te je postupanje punomoćnika tužioca produžilo trajanje postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je, ipak , nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudov a, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji se vodio Opštinskim sudom, u periodu od podnošenja tužbe pa do oglašavanja stvarno nenadležnim Osnovnog suda u Novom Sadu za dalje postupanje i dostavljanja predmeta Privrednom sudu u Novom Sadu, u periodu od 15 godina, nije doneta nijedna presuda, iako je održano 26 ročišta i izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem i dopunskim veštačenjem, kao i saslušanjem sudskog veštaka. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud rešenjem od 27. jula 2006. godine odredio zastoj u postupku, radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju koji je trajao jednu godinu i sedam meseci, iako je prethodno već bio određen prekid postupka iz istog razloga. Ustavni sud nalazi da je opravdanost za prekid postupka, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, postojala u trajanju od osam meseci, u periodu od otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem do preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika tužioca. U nastavku postupka, nakon rešavanja sukoba nadležnosti i dva održana ročišta, doneta je prva presuda, koja je u postupku po žalbi preinačena i konačno je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

RK