Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 24 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra zbog izuzetno dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž . iz U, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . Ž. i utvrđuje se da je u parnič nom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16940/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 338/06, P. 386/94, P. 6353/92, P. 2737/91 i P. 956/90), povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . Ž. iz U. je 8. marta 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16490/1, a koji se ranije vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 338/06 .

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je tužba u ovom sporu podneta 12. marta 1990. godine; da je prvostepeni sud doneo nekoliko presuda, ali su sve ukinute od strane drugostepenog suda; da parnični postupak još uvek nije okončan iako je prošlo više od dvadeset godina.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenog prava, naloži da se predmetni parnični postupak okonča, da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16940/10 (ranije Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 338/06, P. 386/94, P. 6353/92, P. 2737/91 i P. 956/90), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Milutin Živić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 12. marta 1990. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu kojom je tražio da sud utvrdi da je po osnovu ugovora o poklonu vlasnik 1/2 jednosobnog stana koji se vodi kao suvlasništvo tuženih – V. Ć. iz Beograda i J. Ž. iz Topole. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 956/90.

Opštinski sud je do donošenja prve po redu presude P. 956/90 od 5. decembra 1990. godine, kojom je tužbeni zahtev odbijen, zakazao šest ročišta za glavnu raspravu (9. aprila, 14. maja, 23. oktobra, 5. novembra i 5. decembra 1990. godine), od kojih ročište od 14. maja 1990. godine nije održano na zajednički predlog stranaka.

Tužilac je protiv prvostepene presude 5. marta 1991. godine izjavio žalbu i 19. marta 1991. godine dopunu žalbe sa priloženom dokumentacijom, nakon čega je Opštinski sud ponovo otvorio raspravu u predmetu P. 2737/91, održao ročište 16. oktobra i 17. decembra 1991. godine i doneo presudu P. 2737/91 od 17. decembra 1991. godine kojom je tužbeni zahtev odbijen.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3145/92 od 19. juna 1992. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ali drugom veću, sa obrazloženjem da u prvostepenom postupku nije potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Opštinski sud je do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 6353/92 od 24. februara 1993. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, održao dva ročišta za glavnu raspravu – 13. januara i 24. februara 1993. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi tuženih, rešenjem Gž. 7880/93 od 26. januara 1994. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 6353/92 od 24. februara 1993. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da će prvostepeni sud, pošto otkloni nedostatke na koje mu je ukazano, pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu.

U daljem postupku, Opštinski sud je, nakon održanih 18 od zakazanih 31 ročišta za glavnu raspravu, koja nisu održana zbog nedolaska tuženih na ročište, sprečenosti postupajućeg sudije, izmene predsednika veća, nestanka elektirične energije u sudu, doneo presudu P. 386/94 od 21. juna 2005. godine. Do donošenja navedene presude na ročištu od 15. marta 2000. godine sud je konstatovao da je spisima predmeta združena protivtužba tuženih od 6. marta 2000. godine, kojom je tražen poništaj ugovora o poklonu, a na ročištu od 12. februara 2002. da je tužena V.Ć. iz Beograda preminula, pa je sud pozvao tužioca da označi pravne sledbenike preminule tužene, što je on i učinio u podnesku od 12. februara 2002. godine i označio četvoro novotuženih.

Opštinski sud u Beogradu je presudom P. 386/94 od 21. juna 2005. godine odbio tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog i delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tuženih - protivtužilaca.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16512/05 od 19. januara 2006. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 386/94 od 21. juna 2005. godine u određenim stavovima i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je u predmetu koji je dobio broj P. 338/06 zakazao šest ročišta za glavnu raspravu od kojih su tri ročišta odložena, zbog sprečenosti postupajućeg sudije i doneo presudu na osnovu priznanja P. 338/06 od 17. novembra 2008. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, sa obrazloženjem da su drugotuženi i petotuženi priznali tužbeni zahtev tužioca i da su odustali od protivtužbe.

Treći opštinski sud u Beogradu je doneo i presudu P. 338/06 od 22. januara 2009. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a odbijen protivtužbeni zahtev prvotužene – protivtužilje za poništaj ugovora o poklonu , jer su drugotuženi i petotuženi priznali tužbeni zahtev, trećetužena se izjasnila da nema pravni interes za vođenje parnice, a četvrtotužena je predložila da sud odbije tužbeni zahtev tužioca. Pismeni otpravak navedenih presuda je 3. avgusta 2009. godine dostavljen punomoćniku tužioca, a do polovine avgusta 2009. godine i punomoćnicima nekih tuženih koji su izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Punomoćnik tužioca je 9. marta i 5. aprila 2011. godine podneo predsedniku Prvog osnovnog suda u Beogradu pritužbu na rad postupajućeg sudije u ovom predmetu kojem je u međuvremenu dodeljen broj P. 16940/10. Povodom podnetih pritužbi obavešten je da su spisi predmeta bili izgubljeni, da su pronađeni i 17. juna 2011. godine prosleđeni nadležnom sudu radi odlučivanja o žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3541/11 od 30. juna 2011. godine vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 338/06 , na dopunu postupka, radi urednog dostavljanja presuda tuženim, žalbe tužene punomoćnicima stranaka i odgovora na žalbu punomoćniku tužene, uz izjašnjenje punomoćnika tužene E.M. na okolnost bližeg označenja presude koja se pobija, nakon čega će prvostepeni sud, spise predmeta vratiti Apelacionom sudu na dalje odlučivanje.

Spisi predmeta su 8. jula 2011. godine vraćeni prvostepenom sudu. Postupajući sudija je dopisom P. 16940/10 od 31. jula 2013. godine naložio punomoćniku tužene da se izjasni da li je žalbu izjavio protiv obe prvostepene presude P. 338/06 od 17. novembra 2008. godine i P. 338/06 od 22. januara 2009. godine, a dopisom od 24. septembra 2013. godine je tražio od matičara opštine Rakovica izvod iz matične kljige umrlih za tuženu Z. K., koji je sudu dostavljen 4. oktobra 2013. godine.

Spisi predmeta su 27. februara 2014. godine dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podn ošenjem tužbe 12. marta 1990. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da još uvek nije okončan, iz čega proizilazi da postupak traje preko 24 godine. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od preko 24 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, posebno imajući u vidu da se postupak nalazi u fazi prvostepenog rešavanja. Pri tom Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već se uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno predmet spora i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti