Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu. Podnosilac, vojni invalidski penzioner, nije imao pravo na ponovni obračun penzije prema članu 79. Zakona o PIO, jer se ta odredba primenjuje na profesionalna vojna lica koja penziju ostvaruju posle 1. januara 2012.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10576/2017
19.02.2019.
Beograd

Ustavni sud, Malo veće, u sastavu: sudija dr Tijana Šurlan, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z.M. iz N., na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2019. godine, doneo je

 

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Z.M. izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14470/17 od 2. novembra 2017. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Z.M. iz N. podneo je 22. novembra 2017. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14470/17 od 2. novembra 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Osporenom presudom Upravnog suda odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.7 3796/17 od 21. avgusta 2017. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Niš broj 181.6.2/79 od 1. februara 2017. godine. Navedenim prvostepenim rešenjem odbijen je zahtev podnosioca, kao korisnika invalidske penzije ostvarene po propisima o vojnom osiguranju, za određivanje novog iznosa penzije, u smislu člana 79. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

3. Polazeći od navoda ustavne žalbe i sadržine rešenja upravnih organa i osporene presude, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe ponavlja navode koje je prethodno iznosio u žalbi u upravnom postupku i u tužbi u upravnom sporu, a koji su bili predmet ocene drugostepenog organa i Upravnog suda. Pomenuti navodi podnosioca svode se na tvrdnju da mu, kao korisniku invalidske penzije ostvarene po propisima o vojnom osiguranju, pripada pravo na ponovno utvrđivanje visine penzije, u skladu sa odredbama člana 79. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 - Odluka US, 84/04 - drugi zakon, 85/05, 101/05 - drugi zakon, 63/2006 - Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14) (u daljem tekstu: Zakon), prema kojima se počev od 1. januara 2012. godine utvrđuje visina penzije profesionalnih vojnih lica kao osiguranika-zaposlenih iz člana 11. tačka 2a), koji rade na poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem i koji mogu pod posebnim uslovima da ostvare pravo na penziju, u smislu čl. 42. i 43. Zakona.

Ustavni sud je našao da su upravni organi i Upravni sud izneli dovoljne i jasne razloge za ocenu da nema zakonskog osnova za ponovno određivanje visine invalidske penzije podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu odredaba člana 79. Zakona, budući da se navedene odredbe primenjuju na profesionalna vojna lica kao osiguranike koji počev od 1. januara 2012. godine prvi put ostvaruju pravo na penziju, a ne na korisnike vojnih penzija ostvarenih po propisima koji su se primenjivali na vojne osiguranike do 31. decembra 2011. godine. Naime, odredbama člana 43. Zakona propisani su posebni uslovi pod kojima određene kategorije osiguranika utvrđene članom 42. Zakona, među kojima su i profesionalna vojna lica prema propisima o Vojsci Srbije, mogu ostvariti pravo na starosnu penziju pre ispunjenja opštih uslova iz člana 19. Zakona. Navedenoj kategoriji osiguranika, kojoj prestane zaposlenje sa pravom na penziju nakon 1. januara 2012. godine, visina starosne odnosno invalidske penzije utvrđuje se na način propisan odredbama člana 79. Zakona, što je za profesionalna vojna lica značilo promenu dotadašnjeg načina utvrđivanja penzijskog osnova propisivanjem drugačijeg modela za obračun penzije. Dakle, profesionalnom vojnom licu kao osiguraniku-zaposlenom, koje ispunjava uslove iz čl. 42. i 43. Zakona, iznos penzije utvrđuje se na način propisan odredbama člana 79. st. 1. i 2. Zakona, a potom se uvećava za 20%, u skladu sa stavom 3. tog člana Zakona, što predstavlja ukupan iznos penzije.

Polazeći od izloženog, podnosilac ustavne žalbe nije ispunjavao osnovnu pretpostavku da bi ostvario pravo koje je bilo predmet zahteva u konkretnom upravnom postupku jer na dan 1. januara 2012. godine nije imao svojstvo profesionalnog vojnog lica prema propisima o Vojsci Srbije, a time ni osiguranika iz člana 43. Zakona, kome se jedino visina penzije utvrđuje na način propisan odredbama člana 79. Zakona. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju da je njome povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije razmatrao navode da je presudom Upravnog suda U. 4388/16 od 26. maja 2016. godine uvažena tužba tužioca, koji se nalazio u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, imajući u vidu da uz ustavnu žalbu nije dostavljena pomenuta presuda.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije moglo biti povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Povodom pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se radi o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, što u ovom predmetu nije bio slučaj.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15).

4. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42v stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

 

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

SUDIJA

 

dr Tijana Šurlan

 

 

 

 

Slični dokumenti

• Už 4190/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku za invalidsku penziju
• Už 5017/2017: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe vojnog penzionera za ponovno određivanje penzije
• Už 5425/2016: Usvajanje ustavne žalbe zbog nezakonitog prestanka prava na invalidsku penziju
• Už 5394/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu vojnih penzionera
• Už 7917/2016: Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene procesnih pravila
• Už 4245/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pristup sudu u sporu o penziji
• Už 4573/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje vojnom penzioneru