Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog produženja mere pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu A. H. zbog produženja pritvora. Sud je ocenio da su redovni sudovi naveli dovoljne razloge za opasnost od bekstva, imajući u vidu težinu dela, državljanstvo BiH i prethodnu nedostupnost organima gonjenja Republike Srbije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10584/2018
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. H. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se ustavna žalba A. H. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Užicu Kv. 150/18 od 30. jula 2018. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž2. 478/18 od 14. avgusta 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. H. iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, podneo je 18. septembra 2018. godine, preko punomoćnika Z. K, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost i prava na ograničeno trajanje pritvora, zajemčenih odredbama čl. 27. i 31. Ustava Republike Srbije i člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čiju eventualnu povredu Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavni sud je imao u vidu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u obrascu ustavne žalbe, u rubrici „podaci o pojedinačnom aktu ili radnji koja se osporava“ naveo rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Kpp. 12/15 od 8. maja 2015. godine, Višeg suda u Užicu Kv. 150/18 od 30. jula 2018. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž. 478/18 od 14. avgust 2018. godine, kao i da je u zahtevu o kojem Ustavni sud treba da odluči tražio da Sud „utvrdi da je rešenjima Višeg suda u Novom Pazaru Kpp. 15/16 od 19. maja 2016. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž. 5/16 od 12. avgusta 2016. godine, Kž. 9/16 od 11. oktobra 2016. godine, Višeg suda u Novom Pazaru Kv. 200/16 od 7. novembra, 6. i 29. decembra 2016. godine, te od 4. januara 2017. godine i 2. februara 2017. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Kž. 1/17 od 14. februara 2017. godine, Višeg suda u Užicu Kv. 35/17 od 1. marta 2017. godine, te Kv. 37/17 od 1. marta 2017. godine i dr, završno sa rešenjem Kv. 150/18 od 30. jula 2018. godine, povređeno pravo iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava.

Međutim, polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe advokata Z. K. izričito ovlastio za podnošenje ustavne žalbe protiv rešenja Višeg suda u Užicu Kv. 150/18 od 30. jula 2018. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž2. 478/18 od 14. avgusta 2018. godine, a imajući u vidu i da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac smatra da su sudovi iskazali nedovoljno brižan odnos prema pritvoru ponavljanjem istih razloga koji su poslužili kao početni osnov za određivanje pritvora, Ustavni sud je utvrdio da su predmet ustavne žalbe rešenja o produženju pritvora koja su doneta neposredno pre izjavljivanja ustavne žalbe, a koja su i označena kao predmet ovog ustavnosudskog postupka u dostavljenom punomoćju.

U ustavnoj žalbi je navedeno da sud nije u dovoljnoj meri cenio dokaze koji se nalaze u spisima predmeta prilikom utvrđivanja pritvorskog osnova iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP i mogućnosti izricanja blaže mere; da drugostepeni sud nije dovoljno cenio žalbene navode da se okrivljeni nikada nije nalazio u bekstvu, već je bio na poznatoj adresi, gde živi sa svojom porodicom. Podnosilac je, osporavajući postojanje osnovane sumnje, naveo da je, imajući u vidu činjenični opis optužbe i dovodeći je u korelaciju sa izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama u toku postupka, sud prilikom odlučivanja o pritovru mogao da utvrdi da ne postoje bitni elementi krivičnog dela ubistva, jer izvedeni dokazi upućuju na zaključak da namera okrivljenog nije bila da liši života oštećenog, već da mu prouzrokuje teške telesne povrede.

U ustavnoj žalbi je navedeno da pritvor nije kazna za okrivljenog i ne sme se pretvoriti u kaznu, a propustom sudova da u osporenim rešenjima navedu individualizovane razloge za pritvor prema načelu srazmernosti, osnovanosti i nužnosti povredili su pravo na trajanje pritvora i postupili suprotno praksi Evropskog suda za ljudska prava u kojoj je zauzat stav da kada je jedini preostali razlog za produženje pritvora opasnost, odnosno strah da će okrivljeni pobeći i time izbeći pojavljivanje na suđenju, mora biti naloženo njegovo puštanje na slobodu pre suđenja, ukoliko se od njega mogu dobiti jemstva ili druge garancije koje će osigurati njegovo pojavljivanje.

U ustavnoj žalbi je dalje navedeno da je podnosilac ustavne žalbe bio dostupan policiji odmah posle kritičnog događaja, koja ga je ispitala u svojstvu građanina, te nije mogao znati da je kasnije protiv njega pokrenut krivični postupak, a da pri tome nijedan državni organ nije nijedanput dostavio poziv na njegovu poznatu adresu gde živi sa porodicom, iako postoji sporazum između Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine o uručenju pismena, kao i da podnosilac ustavne žalbe ima stan i u Tutinu, što je sudu poznato, ali nije dovoljno cenio te činjenice, i tako je pokazao nedovoljno brižan odnos prema pritvoru, koji ne bi smeo da se produžava po automatizmu.

Predloženo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i Portal pravosuđa Srbije, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Užicu u vreme podnošenja ustavne žalbe bio je u toku krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Novom Pazaru Kto. 26/16 od 4. novembra 2016. godine, kojom mu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju i saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1. tačka 1) u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika, čije je zastupanje preuzelo Više javno tužilaštvo u Užicu aktom Kto. 8/17 od 24. februara 2017. godine.

Rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Pazaru Kpp. 12/15 od 8. maja 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1, 2, 3. i 4. Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se računa od 7. novembra 2015. godine, kada je lišen slobode u Republici Hrvatskoj i smešten u ekstradicioni pritvor u kojem se nalazio do 18. maja 2016. godine kada je izručen Republici Srbiji.

U obrazloženju osporenog rešenja Višeg suda u Užicu Kv. 150/18 od 30. jula 2018. godine navedeno je da iz spisa predmeta proizlazi postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni, kao državljanin Bosne i Hercegovine na teritoriji Republike Srbije izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju, a da je po izdatoj poternici pronađen i lišen slobode na teritoriji treće države – Republike Hrvatske, što po oceni suda predstavljaju okolnosti koje opravdano ukazuju na postojanje opasnosti od bekstva okrivljenog ukoliko bi se našao na slobodi, na koji način bi ponovo postao nedostupan organima krivičnog gonjenja, zbog čega se produženje pritvora protiv njega po osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP pokazuje kao nužna mera.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da nisu osnovani žalbeni navodi okrivljenog kojima se ukazuje na to da okrivljeni ima i državljanstvo Republike Srbije i prebivalište i boravište u Sjenici, kao i da se pre sprovođenja istrage uredno odazivao pozivima nadležnih organa i da nije bežao, niti je znao da se protiv njega vodi krivični postupak, jer je ranije saslušavan u svojstvu građanina, a ovo stoga što, po oceni drugostepenog suda, opasnost od bekstva okrivljenog proizlazi iz okolnosti da je okrivljeni državljanin Bosne i Hercegovine, sa prijavljenim prebivalištem u Sarajevu, a da je lišen slobode u Republici Hrvatskoj po međunarodnoj poternici raspisanoj zbog njegove nedostupnosti u predmetnom krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (18. septembra 2018. godine) nalazio u pritvoru ukupno dve godine i deset meseci, računajući od 7. novembra 2015. godine, kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Pazaru Kpp. 12/15 od 8. maja 2015. godine, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tač. 1), 2), 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, po kojem je lišen slobode 7. novembra 2015. godine, a Republici Srbiji je ekstradiran 18. maja 2016. godine.

Rešenjem Višeg suda u Užicu Kv. 35/17 od 1. marta 2017. godine spisi predmeta tog suda K. 12/17 u postupku koji se vodi protiv I.A, spojeni su sa spisima predmeta istog suda K. 11/17 u postupku koji se vodi protiv podnosioca ustanve žalbe.

Dalje je utvrđeno da je predmet Višeg suda u Užicu K. 11/17 dana 22. februara 2017. godine dodeljen u rad sudiji koji je pripremno ročište zakazao za 8. i 26. maj 2017. godine kada je i održano. Do podnošenja ustavne žalbe (18. septembra 2018. godine) glavni pretres je bio zakazan 16 puta od kojih je 13 puta održano ( 28. i 30. juna, 7, 8. i 25. septembra, 30. oktobra i 22. decembra 2017. godine, 9. februara, 9. marta, 15. maja, 6. jula, 23. avgusta i 7. septembra 2018. godine), dok sud nije mogao da održi glavni pretres u toku celog trajanja postupka tri puta (15. januara, 13. aprila i 20. juna 2018. godine).

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, kao i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. stav 1. do 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, kao i da se o sednici veća mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbom člana 114. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela koje se podnosiocu stavlja na teret (22. mart 2015. godine), bilo je propisano da će se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina kazniti onaj ko drugog liši života na svirep ili podmukao način.

5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz čl. 27. i 31. Ustava u odnosu na osporena rešenja zasniva na tvrdnjama da nije bilo osnova da mu se pritvor produži na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, jer ne postoje razlozi koji bi opravdali ovu meru posle toliko vremena od lišenja slobode.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom i, drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti i produžiti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: prvi, da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i, drugi, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Ustavni sud posebno ukazuje na to da je postojanje osnovane sumnje da je lice lišeno slobode izvršilo krivično delo koje mu se stavlja na teret conditio sine qua non za određivanje pritvora, ali to nakon određenog vremena nije dovoljno, već se mora proceniti da li za pritvor postoje relevantni i dovoljni razlozi (Evropski sud za ljudska prava, Trzska protiv Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, predstavka broj 25792/94, stav 63.). Stoga, kada se pritvor više puta produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Opravdanost pritvora zavisi od okolnosti konkretnog slučaja koje moraju da budu takve da upućuju na postojanje opšteg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da uprkos prezumpciji nevinosti, preteže nad principom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima W. protiv Švajcarske, predstavka broj 14379/88, od 26. januar 1993, stav 30; Kudla protiv Poljske, predstavka broj 30210/96, od 26. oktobar 2000. godine, stav 110.).

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stab da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajuću u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 27. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. Ustava, a imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojem su doneta osporena rešenja Sud je osnovanost navoda ustavne žalbe cenio sa aspekta sadržine prava iz člana 31. stav 2. Ustava.

6. Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžen zbog postojanja osnovane, a potom i opravdane sumnje da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju i saizvršilaštvu iz člana 114. stav 1 tačka 1) u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika, za koje je bila zaprećena kazna zatvora u trajanju od najmanje deset godina ili u trajanju od trideset do četrdeset godina. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor protiv podnosioca ustavne žalbe određen i produžen od strane nadležnog suda u postupku propisanom zakonom; da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca ustavne žalbe su, po oceni Ustavnog suda, dovoljno obrazložene, nakon što su sudovi i posle dve godine i deset meseci od lišenja slobode, odnosno dve godine i četiri meseca od kako je ekstradiran Republici Srbiji, pažljivo ispitali opravdanost daljeg trajanja pritvora prema podnosiocu, kao najteže mere za obezbeđenje njegovog prisustva radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da su sudovi razmotrili sve do tada prikupljene dokaze, na osnovu kojih je podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da količina činjenica i dokaza koji potkrepljuju osnovanu sumnju predstavlja nešto o čemu postupajući sud vodi računa, a imajući u vidu da je protiv podnosioca nakon sprovedene istrage podignuta optužnica, koja je pravnosnažno potvrđena, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženja osporenih rešenja u pogledu postojanja osnovane sumnje, samo po sebi ne deluju proizvoljno, te iako podnosilac osporava njeno postojanje, kao conditio sine qua non za produženje pritvora, u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan razlog kojim bi se opravdano dovelo u pitanje postojanja potrebnog stepena sumnje za produženje pritvora u fazi glavnog pretresa prema podnosiocu ustavne žalbe.

Nadalje, s obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe (18. septembra 2018. godine) pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe trajao ukupno dve godine i deset meseci, računajući od 7. novembra 2015. godine, kada je lišen slobode, odnosno dve godine i četiri meseca od kada je izručen Republici Srbiji, neophodno je razmotriti da li su sudovi, iako su u dužem vremenskom periodu razloge za trajanje pritvora zasnivali na potpuno identičnim razlozima koji su postojali u vreme njegovog određivanja, dovoljno brižljivo razmotrili koje su to okolnosti koje bi, bez obzira na pretpostavku nevinosti, pretegle nad principom poštovanja slobode okrivljenog i opravdale navedeno trajanje pritvora prema njemu.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Užicu u rešenju Kv. 150/18 od 30. jula 2018. godine, obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, naveo da okolnosti da se prisustvo okrivljenog u predmetnom krivičnom postupku duže vreme nije moglo obezbediti, s obzirom na to da je okrivljeni državljanin Bosne i Hercegovine gde ima prijavljeno prebivalište i gde živi sa porodicom, te da je slobode lišen tek na osnovu međunarodne poternice i to na teritoriji treće države – Republike Hrvatske, što po oceni veća predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, zbog čega se njegovo dalje zadržavanje u pritvoru pokazuje kao neophodno. Apelacioni sud u Kragujevcu je u osporenom rešenju, ocenjujući kao pravilno utvrđene sve okolnosti koje su navedene u prvostepenom rešenju, naveo da nisu od uticaja na drugačiju odluku suda žalbeni navodi da je okrivljeni sa prebivalištem i boravištem u Sjenici, kao i da između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine postoji sporazum o uručenju pismena, zbog čega postoje uslovi da mu se pritvor zameni blažom merom.

Ustavni sud stoga ocenjuje da su sudovi postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP dovoljno i argumentovano obrazložili. Naime, činjenica da se podnosiocu stavlja na teret da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju, za koje mu se, u slučaju osude može izreći najteža kazna zatvora, koja činjenica ga, objektivno posmatrano, ne može ostaviti ravnodušnim u odnosu prema organima krivičnog gonjenja i obavezi da se odazove na poziv suda. Kada se navedeno dovede u vezu sa činjenicom da je podnosilac ustavne žalbe, kao državljanin Bosne i Hercegovine, sa centrom životnih aktivnosti u Sarajevu po izvršenju krivičnog dela (22. marta 2015. godine) za koje se tereti u predmetnom krivičnom postupku, napustio Republiku Srbiju u kojoj po sopstvenom kazivanju ima prebivalište u Sjenici, a da je slobode lišen nakon nepunih osam meseci (7. novembra 2015. godine) na teritoriji treće države – Republike Hrtvatske po međunarodnoj poternici, Ustavni sud smatra da su Viši sud u Užicu i Apelacioni sud u Kragujevcu dovoljno jasno i argumentovano obrazložili sve bitne razloge iz kojih nesumnjivo proizlazi zaključak da i posle dve godine i deset meseci od lišenja slobode postoji dovoljno jaka veza okrivljenog sa drugom državom, koja bi mu mogla olakšati bekstvo, ukoliko bi se našao na slobodi, odnosno da činjenice da je podnosilac i državljanin Republike Srbije u kojoj ima prebivalište i boravište, nisu dovoljna garancija da se on puštanjem na slobodu ne bi dao u bekstvo i tako ponovo postao nedostupan organima krivičnog gonjenja. Ustavni sud je, dolazeći do ovakvog zaključka, dodatno imao u vidu i navode ustavne žalbe kojima podnosilac ukazuje na to da je nakon kritičnog događaja iako, po sopstvenom kazivanju, ima i prebivalište u Sjenici, a centar životnih aktivnosti u Sarajevu, gde živi sa porodicom, posle davanja obaveštenja u svojstvu građana povodom kritičnog događaja, napustio obe države u kojima bi mogao biti lakše pronađen od strane ograna krivičnog gonjenja Republike Srbije, sve dok nije lišen slobode u trećoj državi - Republici Hrvatskoj, a što po oceni Ustavnog suda ukazuje na svest podnosioca ustavne žalbe o postojanju okolnosti od javnog interesa koje zahtevaju opsežnu i delotvornu istragu, koju je on želeo da izbegne.

Ustavni sud stoga smatra da sudovi nisu iskazali površan odnos prema pritvoru podnosioca ustavne žalbe iako su u dužem vremenskom periodu ponavljali iste razloge za produženje pritvora koji su poslužili kao početni osnov za njegovo određivanje, bez izmenjenih okolnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir, jer takve okolnosti očigledno nisu ni postojale. Ustavni sud ukazuje na to da redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa o dinamičnom pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se moraju uzeti u obzir i naknadno izmenjene okolnosti, a naročito one koje se odnose na sam tok krivičnog postupka. Međutim, u konkretnom slučaju, polazeći od navedenog, a imajući pre svega u vidu težinu zaprećene sankcije za krivično delo koje je podnosiocu stavljeno na teret (najmanje deset godina zatvora ili zatvor od trideset do četrdeset godina), te okolnost da postoji izuzetno jaka veza okrivljenog sa drugom državom, Ustavni sud smatra da je produženje pritvora prema podnosiocu i posle dve godine i deset meseci opravdano, jer postoji takav zahtev od javnog interesa, koji bez obzira na pretpostavku nevinosti, preteže nad pravom na slobodu pojedinca (Kudla protiv Poljske, stav 110.), te da su sudovi u dovoljnoj meri cenili sve bitne i, za konkretan slučaj, specifične okolnosti koje potvrđuju postojanje opasnosti od bekstva podnosioca ustavne žalbe i tako opravdavaju produženje pritvora prema njemu na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ustavni sud nadalje konstatuje da je za ocenu osnovanosti navoda kojima se ističe povreda prava na ograničeno trajanje pritvora od značaja i to da li je sud pokazao potrebnu hitnost u vođenju krivičnog postupka.

S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (18. septembra 2018. godine) nalazio u pritvoru dve godine i deset meseci (računajući od 7. novembra 2015. godine kada je lišen slobode), kao i da je Republici Srbiji ekstradiran šest meseci i 11 dana nakon lišenja slobode (18. maj 2016. godine), pa su nadležni državni organi krivičnog gonjenja u periodu od dve godine i četiri meseca, računajući od izručenja podnosioca ustavne žalbe, sproveli istragu, podigli i potvrdili optužnicu protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog okrivljenog lica, te je održano pripremno ročište, a dokazni postupak je sproveden na 13, od ukupno 16 zakazanih glavnih pretresa u periodu od 15 meseci, računajući do podnošenja ustavne žalbe. Iz navedenog proizlazi da je glavni pretres zakazivan ponekad i češće od jedanput mesečno, te da su nadležni državni organi pokazali zadovoljavajuću ažurnost u obezbeđivanju procesnih pretpostavki za njegovo održavanje, s obzirom na to da su samo tri ročišta za glavni pretres odložena.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su Viši sud u Novom Pazaru i Viši sud u Užicu krivični postupak sprovodili sa primerenom hitnošću.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima podnosiocu nije povređeno pravo zajemčeno članom 31. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

7. Stoga je Sud, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog produženja mere pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti