Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu troškova odvojenog života

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete. Žalba u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nedžada Kovčića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nedžada Kovčića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2033 Vranje u predmetu UP-1 broj 194-3 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nedžada Kovčića izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 18313/10 od 25. oktobra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nedžad Kovčić iz Vranja podneo je, 12. februara 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 18313/10 od 25. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo, kao i prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka, obrazlažući povredu prava na suđenje u razumnom roku time što je taj postupak trajao osam godina, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, njegov značaj i postupanje organa i sudova.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, takođe, navodi: da je u VP 4466 Vranje primao naknadu troškova zbog odvojenog života od porodice; da je po premeštaju u VP 2033 Vranje, 10. novembra 2004. godine, podneo zahtev za priznavanje prava na navedenu naknadu; da je pomenuti zahtev odbijen u postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom; da je takva odluka posledica neuvažavanja ključnog dokaza u postupku - naredbe komandanta 3. Armije broj 2-12 od 18. januara 2002. godine, kojom je promenjeno njegovo mesto službovanja, tako što je premešten iz Uroševca u Vranje; da su upravni organi i Upravni sud retroaktivno primenili navedenu naredbu, pogrešno uzimajući da je njegovo mesto službovanja od 1999. godine bilo u Vranju; da su stoga pogrešno zaključili da je u vreme otuđenja stana u Prištini, 2001. godine, bio na službi u Vranju; da je, naprotiv, sve do 2002. godine "pravno" bio na službi u Uroševcu, zbog čega prodaja stana u Prištini i kupovina stana u Nišu nije bila od značaja za odlučivanje o njegovom zahtevu.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, preinači osporenu presudu Upravnog suda, tako što će prihvatiti njegovu tužbu i obavezati tuženi organ da mu isplati sledujuću naknadu sa odgovarajućom kamatom. Tražio je i naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih ustavnih prava, u iznosu od 600.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta VP 1097 Niš UP-2 broj 253/04, Vrhovnog suda Srbije U. 26/07 i Upravnog suda U. 18319/10, kao i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Naredbom komandanta 3. armije broj 2-12 od 18. januara 2002. godine podnosilac ustavne žalbe je premešten i postavljen po mirnodopskoj formaciji u Prištinski korpus, u 243. mehanizovanu brigadu "A", za komandanta Inženjerijskog bataljona "A", u mesto službovanja Vranje. U naredbi je navedeno: da je podnosilac do premeštaja bio komandant Inženjerijskog bataljona "NA", 243. mehanizovane brigade "A", Prištinskog korpusa, 3. armije, u mestu službovanja Uroševac; da se podnosilac premešta i postavlja po potrebi službe sa danom predislokacije jedinice; da se naredba odmah izvršava.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 10. novembra 2004. godine VP 2033 Vranje podneo zahtev za priznavanje prava na naknadu troškova zbog odvojenog života od porodice.

Rešenjem VP 2033 Vranje UP-1 broj 194-3 od 16. decembra 2004. godine odbijen je kao neosnovan navedeni zahtev podnosioca. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je u postupku utvrđeno sledeće činjenično stanje: da je podnosilac raspoređen i postavljen u VP 2033 Vranje naredbom ministra odbrane broj 1-135 od 13. jula 2004. godine; da se na dužnost javio 1. septembra 2004. godine; da je podnosiocu 29. jula 1992. godine dodeljen u zakup dvosoban stan u garnizonu Priština; da je tada bio na službi u VP 4466 Uroševac; da je 16. juna 1999. godine sa jedinicom predislociran - premešten iz mesta službovanja Uroševac u mesto službovanja Vranje; da je prodao stan u Prištini i kupio stan u Nišu; da živi sa porodicom u zajedničkom domaćinstvu u mestu službovanja Vranje. Kako je nesporno da je podnosilac stan koji mu je dodeljen u zakup u garnizonu Priština otuđio, a nije kupio stan u mestu službovanja Vranje, prvostepeni organ je ocenio da mu ne pripada pravo na traženu naknadu, saglasno članu 72. stav 1. alineja 6) Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem VP 7357 Leskovac Up-2 broj 253-12/04 od 5. januara 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je ocenio da podnosilac ne ispunjava uslove za priznavanje prava na predmetnu naknadu, jer je nakon dolaska u mesto službovanja – garnizon Vranje otuđio stan u Prištini i pribavio stan u Nišu, iako je stan mogao pribaviti u tadašnjem mestu službovanja, a u međuvremenu nije premešten u novo mesto službovanja.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. januara 2005. godine podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je rešenjem Us. 17/2005 od 6. decembra 2005. godine odbacio zahtev za ocenu zakonitosti pomenutog rešenja i predmet ustupio Okružnom sudu u Leskovcu na nadležnost. S obzirom na to da je VP 7357 Leskovac prestala da postoji 25. februara 2005. godine, te da je njen pravni sledbenik VP 1097 Niš, Okružni sud u Leskovcu se rešenjem U. 76/05 od 7. jula 2006. godine oglasio mesno nenadležnim i tužbu sa prilozima ustupio na dalji postupak mesno nadležnom Okružnom sudu u Nišu. Ni Okružni sud u Nišu nije odlučio o tužbi, već se rešenjem U. 127/06 od 30. oktobra 2006. godine oglasio stvarno nenadležnim i tužbu sa prilozima dostavio Vrhovnom sudu Srbije kao stvarno nadležnom sudu, budući da je prestankom Državne zajednica Srbija i Crna Gora Vojska postala institucija Republike Srbije. Spisi predmeta su 3. januara 2007. godine dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 26/07 od 13. novembra 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da je neosnovano tumačenje odredaba Pravilnika o posedovanju stana u mestu službovanja, s obzirom na to da podnosilac nikad nije imao stan u Uroševcu, kao mestu službovanja, u smislu odredaba čl. 27. i 65. navedenog pravilnika.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 253/04 od 24. decembra 2009. godine odbio žalbu podnosioca. Taj organ je ocenio da ne postoje uslovi za priznavanje prava na traženu naknadu, jer je podnosilac za vreme službovanja u Vranju, otuđio stan u Prištini i kupio stan u Nišu, dakle, van mesta službovanja. Isti organ je našao da bi podnosilac imao pravo na traženu naknadu da je useljiv stan ili kuću kupio u mestu službovanja u Vranju, i to do dana useljenja u novi stan ili kuću, ali ne duže od šest meseci od dana otuđenja useljivog stana ili kuće.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 18313/10 od 25. oktobra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ našao da podnosilac nema pravo na traženu naknadu, jer je otuđio stan koji je imao u svojini, a nakon otuđenja tog stana nije kupio stan u mestu službovanja. Taj sud je smatrao da na drugačiju ocenu ne utiče okolnost da je podnosilac u momentu otuđenja stana bio na službi u garnizonu Uroševac, koji se nalazio na teritoriji AP Kosovo i Metohija.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu (..) i na pravičnu naknadu za rad (…), te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Odredbom člana 90. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o pravu podnosioca ustavne žalbe na naknadu dela troškova zbog odvojenog života, bilo je propisano da profesionalnom vojniku, osim vojniku po ugovoru, (…), pripada i naknada troškova za odvojen život od porodice i selidbu, dok je odredbom stava 5. istog člana Zakona bilo propisano da visinu i uslove naknade troškova iz ovog člana propisuje savezni ministar za odbranu.

Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list" br. 16/97 - prečišćen tekst, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/2000, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 25/2000, 31/2000 i 07/04), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o navedenom pravu podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da naknade, prema uslovima propisanim ovim pravilnikom, pripadaju licu iz člana 2. ovog pravilnika za vreme kada je izloženo uvećanim troškovima van mesta službovanja, a u određenim slučajevima i u mestu službovanja (član 3. stav 1.); da se mestom službovanja, u smislu odredaba ovog pravilnika, smatra mesto u kome je stalno locirana jedinica odnosno ustanova Vojske u kojoj je lice na službi i pojas širok 20 km oko građevinskog područja mesta, kao i sva mesta koja sa svojim građevinskim područjem delimično ili potpuno ulaze u taj pojas (član 4. stav 1. alineja 1)); da profesionalnom vojniku, osim vojniku po ugovoru, koji ima članove porodice sa kojima živi u zajedničkom domaćinstvu (član 64.) i koji ima stan na teritoriji SCG odnosno na teritoriji republika bivše SFRJ, ako u mestu službovanja nema stan (član 65.), pripada mesečna naknada troškova zbog odvojenog života od porodice (član 29. stav 1.); da se u smislu odredaba ovog pravilnika, smatra da profesionali vojnik (…) nema stan ako to lice, njegov bračni drug ili maloletni član njegovog porodičnog domaćinstva nema: useljiv stan odnosno kuću u svojini ili otkupljen stan; stan sa stanarskim pravom odnosno stan koji otkupljuje; službeni stan ili nužni smeštaj, po osnovu zakupa (član 65. stav 1.); da se u smislu odredbe stava 1. ovog člana (…), smatra da profesionalni vojnik (…) nema stan, ako to lice, njegov bračni drug ili maloletni član njegovog porodičnog domaćinstva ima na teritoriji republika bivše SFRJ stan koji iz objektivnih razloga, shodno propisima o stambenom obezbeđivanju u Vojsci, ne može da koristi niko od članova porodice po osnovu kojih je dobio taj stan i ako ti članovi porodice imaju prebivalište na teritoriji SCG (stav 3.); (…) da danom otuđivanja useljivog stana odnosno kuće (član 65.) u kojoj je živelo lice ili njegova porodica sa kojom živi u zajedničkom domaćinstvu (član 64.). licu ne pripada naknada iz čl. 27. do 34. ovog pravilnika, osim licu koje kupi stan odnosno kuću u novom mestu službovanja, kome naknada iz člana 27. ovog pravilnika pripada do dana useljenja u taj stan odnosno kuću, ali ne duže od šest meseci od dana otuđivanja stana odnosno kuće (član 72. stav 1. alineja 6)).

5. Ocenjujući osnovanost navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu VP 2033 Vranje Up-1 broj 194-3, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je period bitan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku trajao od 10. novembra 2004. godine, kada je podnosilac podneo zahtev nadležnom organu, do 25. oktobra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda, dakle, nešto kraće od osam godina.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu ili obavezi podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su vojni organi bili dužni da utvrde da li se podnosilac u vreme otuđenja stana u Prištini i u vreme podnošenja zahteva za priznavanje prava na naknadu predmetnih troškova nalazio u istom mestu službovanja, te da u zavisnosti od toga, ispitaju da li podnosilac ispunjava i druge uslove predviđene odredbama Pravilnika za priznavanje traženog prava. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao materijalni interes da se o osnovanosti njegovog zahteva odluči u razumnom roku.

Što se tiče postupanja upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da su oni doneli tri akta od kojih je jedan poništen u upravnom sporu , zbog povrede pravila postupka koja je uticala na pravilnu primenu materijalnog prava. Drugostepenom organu se može prigovoriti to što je u svom prvom rešenju podnosiocu dao pogrešno uputstvo o pravnom sredstvu, a u postupku donošenja drugog rešenja prekoračio zakonski rok u kome je bio dužan da postupi u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, produženi karakter osporenog postupka je prevashodno posledica sporog i neefikasnog odlučivanja sudova u upravnom sporu. Naime, dve godine od podnošenja tužbe u upravnom sporu, od januara 2005. do januara 2007. godine, rešavano je samo o tome koji sud je nadležan da o njoj odluči. Potom je Vrhovni sud Srbije, nakon jedne godine i deset meseci od prijema tužbe, uvažavajućom presudom vratio predmet drugostepenom organu na ponovni postupak, iako je sporno bilo isključivo pitanje gde je bilo mesto službovanja podnosioca u vreme otuđenja stana, što se svodilo na tumačenje odredaba merodavnog propisa, koje je mogao da razreši i sam sud. Kako u nastavku postupka nije bilo drugih spornih pitanja, Ustavni sud smatra da je period odlučivanja Upravnog suda o tužbi podnosioca u trajanju od dve godine i osam meseci bio predugačak.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je preterano dugom trajanju osporenog postupka prevashodno doprinelo sporo i neefikasno postupanje sudova. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u upravnom postupku koji je vođen pred VP 2033 Vranje u predmetu Up-1 broj 194-3 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da činjenica da je 2001. godine prodao stan u Prištini i kupio stan u Nišu, van mesta službovanja, nije mogla biti smetnja za priznavanje prava na naknadu troškova zbog odvojenog života od porodice, jer je u to vreme bio raspoređen u vojnoj jedinici u Uroševcu, a tek od 2002. godine je premešten u Vranje, kao novo mesto službovanja, gde nije imao stan. Ističe da su upravni organi i Upravni sud pogrešno uzeli da je na službu u Vranju raspoređen od 1999. godine, s obzirom na to da je naredba o premeštaju iz Uroševca u Vranje doneta 2002. godine.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru ocene dokaza, utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi organi tumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena propisa bila očigledno nepravična, arbitrerna i diskriminatorska.

Ustavni sud je konstatovao da su upravni organi i Upravni sud prilikom odlučivanja o pravu podnosioca na naknadu troškova zbog odvojenog života od porodice, pored uslova za priznavanje tog prava predviđenih odredbama člana 27. stav 1. i čl. 64. i 65. tada važećeg Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Pravilnik), uzeli u obzir i odredbu člana 72. stav 1. alineja 6) Pravilnika, iz koje je proizlazilo da se to pravo ne može ostvarivati počev od dana otuđenja stana ili kuće koji se nalaze van mesta službovanja, ukoliko se drugi stan ili kuća pribavi takođe van mesta službovanja. S obzirom na to da je podnosilac 2001. godine otuđio stan u Prištini i kupio drugi stan u Nišu, zadatak nadležnih organa i suda u upravnom sporu je bio da odgovore na pitanja gde je bilo mesto službovanja podnosioca u vreme otuđenja stana i u kom mestu službovanja je podnosilac bio počev od 1. septembra 2004. godine, za koji period je tražio priznavanje prava. Ustavni sud je potom konstatovao da su upravni organi i sudovi u upravnom sporu, polazeći od činjenica utvrđenih u postupku, izveli različite zaključke u pogledu mesta službovanja podnosioca ustavne žalbe u vreme otuđenja stana u Prištini.

Imajući u vidu da se ključna pitanja koja je trebalo rešiti u konkretnoj upravnoj stvari vezuju za pojam mesta službovanja, Ustavni sud je našao da je bilo neophodno sagledati i član 4. Pravilnika, kojim je bilo propisano šta se smatra mestom službovanja, u smislu odredaba tog pravilnika. Stavom 1. alineja 1) navedenog člana Pravilnika bilo je predviđeno da se mestom službovanja smatra mesto u kome je stalno locirana jedinica, odnosno ustanova Vojske u kojoj je lice na službi i pojas širok 20 km oko građevinskog područja mesta, kao i sva mesta koja sa svojim građevinskim područjem delimično ili potpuno ulaze u taj pojas. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u upravnom postupku utvrđeno da je vojna jedinica u kojoj je podnosilac bio raspoređen, 16. juna 1999. godine premeštena iz Uroševca u Vranje. Iz toga proizlazi da je, u smislu odredaba Pravilnika, mesto službovanja podnosioca u vreme otuđenja stana u Nišu, kao i u periodu za koji je tražio priznavanje prava na naknadu predmetnih troškova, bilo u Vranju. Kako je naknada navedenih troškova pripadala određenom licu samo pod uslovima propisanim odredbama Pravilnika, prilikom njihovog utvrđivanja postojala je obaveza da se primeni značenje izraza koji se koriste u Pravilniku na način kako je to u njemu određeno.

Iako upravni organi i Upravni sud nisu razmotrili sve odredbe Pravilnika koje su bile od značaja za rešavanje o zahtevu podnosioca, Ustavni sud smatra da njihov pristup u konkretnom slučaju nije imao za posledicu načelno netačno gledište koje bi dovelo u sumnju pravičnost osporene presude. Stoga je Ustavni sud ocenio da je stav nadležnih organa i suda o tome da podnosilac ne ispunjava uslove za priznavanje prava na naknadu troškova zbog odvojenog života od porodice zasnovan na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da osporenom presud om Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 18313/10 od 25. oktobra 2012. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se ona obrazlaže time što podnosilac protiv naredbe komandanta 3. Armije broj 2-12 od 18. januara 2002. godine, kojom je premešten iz Uroševca i postavljen na dužnost u Vranju, nije imao pravo da izjavi pravni lek. Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi tog ustavnog prava ne mogu dovesti u vezu sa osporenom presudom Upravnog suda, kojom je odlučivano o zakonitosti konačnog rešenja donetog u postupku priznavanja prava podnosioca na naknadu troškova zbog odvojenog života od porodice.

Kako podnosilac istaknutu povredu prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu i na pravičnu naknadu za rad obrazlaže neblagovremenim donošenjem i retroaktivnom primenom navedenog akta o premeštaju i postavljenju, Ustavni sud je ocenio da je reč o navodima na kojima se zasniva i tvrdnja podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koja je bila predmet ocene u prethodnoj tački obrazloženja ove odluke, te nije posebno cenio povredu prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu troškova odvojenog života

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti