Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina i devet meseci. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti sudova i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10596/2020
06.06.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sed nici Veća održanoj 6. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu P. 37/16 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Novom Bečeju P. 632/07 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S . P . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Kruševca podneo je Ustavnom sudu, 28. oktobra 2020. godine, preko pun omoćnika S . B , advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2744/17 od 23. novembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1374/18 od 27. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zaj emčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije . Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 6. stav 1. i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , čiju povredu ili uskraćivanje Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe iz čl. 32. i 58. Ustava kojima su zajemčena ista prava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpetirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i ukazano je na pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na to da „predmetna pravna stvar nikako nije rešena u razumnom roku, jer rok od 11 godina, predstavlja ogroman vremenski vakum, za bilo čija sredstva i imovinu“ .

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava . Tražio je da „Ustavni sud svojom odlukom utvrdi pravni osnov za podnošenja zahteva za naknadu štete koja je ovom putem pričinjena podnosiocu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Višeg suda u Zrenjaninu P. 37/16 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Tužilac S. P , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. decembra 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Bečeju protiv tuženog J . R, radi utv rđenja prava svojine, predaje stvari i naknade štete. U tužbi je postavljen predlog za određivanje privremene mere. Po tužbi je formiran predmet P. 632/07.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem P. 632/07 od 21. februara 2008. godine odredio predloženu privremenu meru.

Nalaza sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke dostavljen je sudu 15. maja 2009. godine.

Opštinski sud u Novom Bečeju je rešenjem P. 632/07 od 26. maja 2009. godine odredio prekid postupka, jer je u toku postupka utvrđeno da je tuženi u toku postupka postao parnično nesposobna stranka.

Centar za socijalni rad opštine Novi Bečej je rešenjem 572-560/2009-49 od 4. avgusta 2009. godine odredio privremnog staratelja tuženom.

Opštinski sud u Bečeju je rešenjem P. 222/09 od 26. avgusta 2009. godine odredio nastavak postupka.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova postupak je nastavljen u predmetu Višeg suda u Zrenjaninu P. 3/0.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka finansijske struke dostavljen je sudu 20. maja 2010. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakakazano je i održano 16 ročišta za glavnu raspravu. U toku postupk a sproveden je dokazni postupak veštačanjem preko veštaka građevinske i finansijske struke, saslušanjem velikog broja svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

Viši sud u Zrenjaninu je presudom P. 3/10 od 3. dece mbra 2010. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 414/11 od 9. maja 2012. godine odbio žalbu podnosioca u odbijajućem delu presude.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 26. decembra 2013. godine, rešavajući o reviziji podnosioca, ukinuo drugostepenu presudu i prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev podnosioca. Postupak je kasnije nastavljen u predmetu Višeg suda u Zrenjaninu P. 13/14.

Viši sud u Zrenjaninu je rešenjem P. 13/14 od 4. aprila 2015. godine odredio prekid postupka, zbog smrti tuženog.

Viši sud u Zrenjaninu je rešenjem P. 13/14 od 3. avgusta 2015. godine odredio nastavak postupka prema naslednicima tuženog. Prvo naredno ročište je zakazano za 24. novembar 2016. godine. Predmet je dobio novi broj P. 37/16.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude održano je i zakazano dva ročišta za glavnu rasporavu.

Viši sud u Zrenjaninu je presudom P. 37/16 od 20. januara 2017. godine delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2744/17 od 23. novembra 2017. godine usvojio žalbu jednog od tuženih (N. R .), odbio žalbu podnosioca, te je preinačio prvostepenu presudu u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev podnosioca, sa obrazloženjem da je u konkretnom slučaju zaključen usmeni ugovor o ortakluku između podnosioca, prvobitnog tuženog J. R, Z . P . i B . P, te su sva lica koja su učesnici spo rnog materijalnopravnog odnosa morala biti obuhvaćena tužbom, jer bez učešća svih pravni odnos se ne može zakonito razrešiti.

Podnosilac je izjavio reviziju 28. decembra 2017. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1374/18 od 27. februara 2020. godine odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca. Osporena revizijska presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 30. septembra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (člana 10. stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (člana 10. stav 2.); da se presuda mora pisano izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja, a da u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana (član 354. stav 1.).

5. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi navedeno da „predmetna pravna stvar nikako nije rešena u razumnom roku, jer rok od 11 godina predstavlja ogroman vremenski vakum za bilo čija sredstva i imovinu“ i da je citirana sadržina odredbe člana 32. stav 1. Ustava, koja obuhvata i pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku. Ustavni sud, s tim u vezi, imao je u vidu da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Šaćirović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 54001/15 i tri druge, presuda od 20. februara 2018. godine, stav 12.), ukazao da pritužbe u vezi sa dužinom postupka obično ne zahtevaju mnogo ispitivanja, te je dovoljno da su se podnosioci izričito žalili, iako na sažet način, na dužinu osporenog postupka, ukazujući na ključne događaje i odluke donete u toku postupka, koristeći u vezi sa tim odgovarajuće reči, što je učinio i podnosilac ove ustavne žalbe.

Vezano sa navedeno, Ustavni sud najpre konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu , koji započinje podnošenjem tužbe , a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razu mnom roku, relevantan je period od kada je podnosilac podneo tužbu , 7. decembra 2007. godine, do donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1374/18 od 27. februara 2020. godine , kojo m je okončan predmetni parnični postupak, odnosno do dostavljanja osporene revizijske presude punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, 30. septembra 2020. godine (u vezi sa tim videti presudu Evropskog suda u predmetu Soares Fernandes protiv Portugalije, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.). Dakle, predmetni parnični postupak je trajao 12 godina i devet meseci .

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio pravno složen . U konkretnom slučaju, jedan deo tužbeni zahtev je odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije tuženih, a razlog nedostaka pasivne legitimacije na strani tuženih postojao je još u početnoj fazi parničnog postupka .

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac kao tužilac u postupku imao interes da sud okonča postupak u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on, po pravilu, uredno postupao po nalozima suda .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je nakon nastavka postupka prema naslednicima prvobitnog tuženog, 3. avgusta 2015. godine, prvo naredno ročište zakazano i održano 24. novembar 2016. godine, znači nakon godinu dana i tri meseca. Zatim, podnosilac ustavne žalbe izjavio je reviziju protiv osporene drugostepene presude, 28. decembra 2017. godine, dok je osporena revizijska presuda doneta tek 27. februara 2020. godine, dakle nakon dve godine i dva meseca. Dalje, osporena revizijska presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 30. septembra 2020. godine, znači nakon sedam meseci od dana donošenja.

Ustavni sud pri tome ukazuje da se ovaj postupak vodio pred tri sudske instance što je samo po sebi doprinelo dužini trajanja postupka. Zatim, o jednom delu tužbenog zahteva podnosioca je pravnosnažno odlučeno 9. maja 2012. godine (sa donošenjem druge po redu drugostepene presude). Ustavni sud, takođe, ukazuje da je u toku parničnog postupka u dva navrata određen prekid postupka i to 26. maja 2009. godine, jer je u toku postupka utvrđeno da je tuženi postao parnično nesposobna stranka, a nastavljen je 26. avgusta 2009. godine, kao i 4. aprila 2015. godine, zbog smrti tuženog, a nastavljen je 3. avgusta 2015. godine. Ustavni sud ocenjuje da sve navedeno predstavljaju objektivne okolnosti koja se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda , koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu P. 37/16 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Novom Bečeju P. 632/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke , odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, zatim da se ovaj postupak vodio pred tri sudske instance, da je o jednom delu tužbenog zahteva podnosioca pravnosnažno odlučeno 9. maja 2012. godine i druge objektivne okolnosti koje su imale manji doprinos u dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su p odnosilac ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2744/17 od 23. novembra 2017. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1374/18 od 27. februara 2020. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata .

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta člana 58. Ustava, koji utvrđuju pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, Sud ističe da sudske odluke koje se zasnivaju na pravilima koja regulišu privatnopravne odnose između pojedinaca, vezane za imovinu, u principu ne mogu biti u suprotnosti sa navedenom odredbom Ustava, pošto se jemstvom prava na imovinu pre svega garantuje zaštita od nedozvoljenog mešanja države u uživanje zakonito stečenih imovinskih prava fizičkih i pravnih lica. Ovaj princip trpi izuzetke samo u situacijama kada se sudskim odlukama, povredom zajemčenog prava na pravično suđenje, stvara takva nejednakost po kojoj bi jedno lice bilo sasvim proizvoljno i neopravdano lišeno imovine u korist drugog lica. Osporenim sudskim odlukama, po oceni Ustavnog suda, nije stvorena takva nejednakost.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti