Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bilo je nedelotvorno postupanje prvostepenih sudova i dvostruko ukidanje presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Mihajlovića iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milorada Mihajlovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 4056/11 (inicijalno predmet P2. 1053/06 ranijeg Opštinskog suda u Požarevcu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Mihajlović iz Požarevca podneo je, 11. decembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 4056/11 (inicijalno predmet P2. 1053/06 ranijeg Opštinskog suda u Požarevcu). Ustavnu žalbu je dopunio 29. januara 2014. godine, ističući i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporenu presudu Višeg suda u Požarevcu Gž. 1028/13 od 14. novembra 2013. godine.

U ustavnoj žalbi se navodi da je protiv podnosioca, kao tuženog, pokrenut spor 6. novembra 2006. godine tužbom više tužilaca, radi naplate zakupnine, pred Opštinskim sudom u Požarevcu, a da je tek posle šest i po godina doneta presuda kojom je odbijen njihov tužbeni zahtev. Međutim, prvostepena presuda je preinačena presudom Višeg suda u Požarevcu Gž. 1028/13 od 14. novembra 2013. godine, koja je dostavljena podnosiocu 3. decembra 2013. godine. Podnosilac ističe da je spor dugo trajao i da mu je ovakvim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da je zato pretrpeo materijalnu štetu , jer je obavezan da tužiocima plati dosuđene troškove prvostepenog postupka. Podnosilac nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a zahtev za naknadu materijalne štete opredelio je u visini dosuđenih troškova prvostepenog postupka u iznosu od 297.700,00 dinara. Pored istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 29. januara 2014. godine, osporio i presudu Višeg suda u Požarevcu Gž. 1028/13 od 14. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav. 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojom se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 4056/11 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Požarevcu P2. 1053/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu tuženog, podneli su 10. avgusta 2006. godine tužbu tužilja R.R. iz Požarevca, zajedno sa još dva tužioca, Opštinskom sudu u Požarevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , radi iseljenja. Predmet je zaveden pod brojem P2. 1053/06. Podnosiocu je tužba uručena 15. septembra 2006. godine. Tužioci su 6. novembra 2006. godine proširili tužbeni zahtev, potražujući od tuženog isplatu duga na ime kirije za stanovanje u kući koja je njihovo suvlasništvo, za period od 1. septembra 2005. godine do 1. novembra 2006. godine, a u različitim iznosima određenim prema njihovim suvlasničkim udelima.

Do donošenja delimične presude Opštinskog suda P2. 1053/06 od 4. marta 2008. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za iseljenje tuženog, bilo je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovom delu postupka tužioci su precizirali tužbeni zahtev 28. februara 2007. godine, a Opštinski sud je na održanim ročištima saslušao parnične stranke i tri svedoka, pročitao dva spisa ostavinskih predmeta i druge pismene dokaze. Podnosilac ustavne žalbe je tražio „izuzeće postupajućeg sudije i toga suda“ u ovom sporu na ročištu zakazanom za 4. septembar 2007. godine. Predsednik Opštinskog suda je rešenjem od 10. septembra 2007. godine odbio njegov zahtev za izuzeće sudije, a kako je tuženi i pismenim podneskom od 12. novembra 2007. godine ponovo podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, rešenjem Vrhovnog suda R. 23/08 od 17. januara 2008. godine je odbijen taj njegov predlog kao neosnovan. Odlučujući o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv navedene delimične presude, Okružni sud u Požarevcu je doneo rešenje Gž. 1395/08 od 24. septembra 2009. godine, kojim je ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda P 2. 1053/06 od 4. marta 2008. godine u Požarevcu i predmet vratio sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, nakon jednog neodržanog ročišta, jer je punomoćnik tužil aca predložio da se ročište ne drži u odsustvu uredno pozvanog tuženog, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požarevcu pod brojem P 2. 58/10. Nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, na kojima su saslušane parnične stranke i svedok, te povučena tužba za iseljenje protiv tuženog 17. maja 2010. godine, jer se iselio iz sporne nepokretnosti-kuće u Požarevcu, doneta je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P 2. 58/10 od 25. avgusta 2010. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca. Međutim, protiv navedene presude žalbe su izjavile obe parnične stranke, pa i tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, iako je presudom odbijen tužbeni zahtev tužilaca, i to Apelacionom sudu u Beogradu, shodno pravnoj pouci iz presude. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3178/11 od 15. juna 2011. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Višem sudu u Požarevcu. Odlučujući o žalbi parničnih stranaka izjavljenoj protiv navedene presude, Viši sud u Požarevcu je doneo rešenje Gž. 870/11 od 19. jula 2011. godine kojim je ukinuo presudu Osnovnog suda u Požarevcu P. 58/10 od 25. avgusta 2010. godine i predmet vratio sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je pred Osnovnim sudom u Požarevcu zaveden pod brojem P2. 797/11. U ovom delu postupka su održana četiri ročišta. Tužioci su predložili i subjektivno preinačenje tužbe, proširivši tužbu na još jednog tuženog, pored podnosioca ustavne žalbe, koji nije pristao na proširenje tužbe i stupanje u parnicu. Rešenjem P2. 797/11 od 12. marta 2012. godine je odbijeno preinačenje tužbe u odnosu na novooznačenog tuženog. Žalbu tužilaca, izjavljenu protiv navedenog rešenja, odbacio je kao nedozvoljenu Viši sud u Požarevcu, rešenjem Gž. 520/12 od 25. juna 2012. godine. Postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požarevcu pod brojem P. 4056/11, pa je nakon zakazanih osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana, doneta presuda 27. avgusta 2013. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Razlog za neodržavanje preostalih pet ročišta je u tri navrata bio uslovljen sprečenošću postupajućeg sudije, a dva puta je punomoćnik tužilaca tražio odlaganje ročišta da bi precizirao tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tužilaca protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu P. 4056/11 od 27. avgusta 2013. godine, Viši sud u Požarevcu je doneo presudu Gž. 1028/13 (2006) od 14. novembra 2013. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, a tuženog obavezao da tužiocima na ime troškova prvostepenog postupka plati iznos od 297.700,00 dinara, kao i iznos od 22.4000,00 dinara na ime troškova žalbenog postupka. Ova presuda uručena je tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 3. decembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je sedam godina, dva meseca i 18 dana.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu više od sedam godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak, kao ni složenih pravnih pitanja kojima bi se moglo opravdati trajanje postupka van granica razumnog roka.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes za ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, i on svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, niti mu se može staviti na teret to , što je, koristeći svoja procesna prava, podnosio predlog za izuzeće sudije i određivanje drugog stvarno nadležnog suda.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su dve prvostepene presude ukinute odlukama drugostepenog suda, a da se postupak okončao preinačenjem treće prvostepene presude. Iz ovoga sledi zaključak da je glavni razlog dugog vremenskog trajanja parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih prvostepenih sudova u ovom sporu male vrednosti, a zbog dva puta ponavlj anog razmatranja predmeta pred prvostepenim sudom. Na ovaj zaključak ne utiče ni to što je tužba za iseljenje povučena posle nepune četiri godine (o kojoj je odlučivano delimičnom presudom), jer je nakon toga prvostepeni postupak za isplatu duga trajao još preko tri godine.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer o tužbi protiv njega nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova prvostepenog postupka koje je podnosilac dužan da nadoknadi suprotnoj strani, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Ovakav zahtev podnosilac nije podneo, a finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora nisu dokaz pretrpljene pravno relevantne materijalne štete u osporenom parničnom postupku, i ove posledice bi podnosilac imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova prvostepenog parničnog postupka za koje je obavezan da plati, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po dopuni ustavne žalbe od 29. januara 2014. godine, kojom je istaknut, pored ranijeg zahteva, i novi zahtev, odnosno kojom je osporena presuda Višeg suda u Požarevcu Gž. 1028/13 od 14. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje na pravni stav da se smatraju blagovremenim, saglasno članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, zahtevi koji su istaknuti nakon podnošenja ustavne žalbe, a podneti su u roku od 30 dana od dana dostavljanja osporenog pojedinačnog akta.

Kako je podnosiocu ustavne žalbe, prema sopstvenim navodima, a što je potvrđeno i uvidom u spise predmeta, osporena drugostepena presuda, kojom je postupak pravnosnažno okončan, dostavljena 3. decembra 2013. godine 2013. godine, to je u konkretnom slučaju od tog datuma počeo da teče i rok za isticanje zahteva povodom osporenog pojedinačnog akta dopunom ustavne žalbe. S obzirom na to da je dopuna ustavne žalba podneta tek 29. januara 2014. godine, Ustavni sud je odbacio kao neblagovremenu dopunu ustavne žalbe izjavljenu protiv osporene sudske odluke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti