Odbacivanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene materijalnog prava kao nedovoljnog razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava i odstupanju od ranije sudske prakse, bez dokaza o različitom postupanju u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, nisu dovoljni za utvrđivanje povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1060/2008
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vasilke Velojić iz Trgovišta, opština Knjaževac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vasilke Velojić izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 844/08 od 14. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vasilka Velojić iz Trgovišta, opština Knjaževac, je 5. septembra 2008. godine, preko punomoćnika Živote Stojanovića, advokata iz Knjaževca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 844/08 od 14. maja 2008. godine, zbog povrede prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe podnela Opštinskom sudu u Nišu tužbu radi utvrđivanja pravnog dejstva zaveštanja pokojne Jelice Ivanović kojim je ona postavljena za naslednika. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je ona sa zaveštaocem, nakon sačinjavanja svojeručnog zaveštanja, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, čiji predmet je bila ista imovina koja je bila i predmet zaveštanja. Navodeći da je ugovor o doživotnom izdržavanju raskinut, podnositeljka ustavne žalbe smatra da „zaveštanje nije opozvano i da kao takvo ima pravno dejstvo“. U prilog takvom shvatanju, podnositeljka ustavne žalbe se pozvala i na „presudu Vrhovnog suda Srbije Gzz. 356/70“, u kojoj je navedeno da „raskidom ugovora o doživotnom izdržavanju ... se ima smatrati da testament sastavljen pre ugovora o doživotnom izdržavanju nije opozvan“. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj odluci izneo drugačije pravno stanovište „koje je suprotno stanovištu istog suda izraženom u njegovoj ranijoj odluci koja je napred citirana“. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da sudovi „moraju da uvažavaju svoju raniju praksu koja se sa stručnog stanovišta ne može dovesti u pitanje i istakla je da „bez toga nema pravne sigurnosti.“ Pored toga, podnositeljka ustavne žalbe je navela da je tuženi u predmetnom parničnom postupku „radnik Opštinskog suda u Nišu“ i istakla je da „sudovi nisu imuni od raznih uticaja“. Iz navedenih razloga, podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud poništi osporeni pojedinačni akt i da odredi otklanjanje štetnih posledica u određenom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

Kako se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, to iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava i sloboda označenih u ustavnoj žalbi, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, te da Ustavni sud postojanje eventualne povrede navedenih prava ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4437/06 od 10. jula 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se prema tuženima Ljubiši Ivanoviću iz Niša i Slobodanki Živković iz Vlasotinca utvrdi da svojeručno zaveštanje pokojne Jelice Ivanović, bivše iz Niša, sačinjeno 17. septembra 2000. godine, proglašeno pred Opštinskim sudom u Nišu 16. juna 2005. godine, nije opozvano i da proizvodi pravno dejstvo kao izjava poslednje volje zaveštaoca.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 4394/07 od 27. novembra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Nišu P. 4437/06 od 10. jula 2007. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 844/08 od 14. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4394/07 od 27. novembra 2007. godine. U obrazloženju revizijske odluke je, pored ostalog, navedeno da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da je naknadnim zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju tužilje i zaveštaoca opozvano prethodno sačinjeno zaveštanje i da činjenica da je taj ugovor raskinut nije od uticaja. Naime, pozivajući se na odredbu člana 178. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da zaveštaveočevo raspolaganje individualno određenom zaveštalom stvari ili pravom ima dejstvo opoziva zaveštanja te stvari ili prava, Vrhovni sud je ocenio da je momentom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, opozvano ranije sačinjeno zaveštanje, a kako navedeni ugovor predstavlja ugovor sa trajnim ispunjenjem obaveza, dejstvo raskida takvog ugovora nastaje od trenutka njegovog raskida. Stoga, prema stanovištu Vrhovnog suda, činjenica da je ugovor o doživotnom izdržavanju raskinut zbog neizvršavanja obaveza nema dejstvo na opoziv zaveštanja, učinjen ovim punovažnim pravnim poslom. Pored toga, u obrazloženju presude je navedeno da su neosnovani navodi revizije kojim se navedena pravna situacija izjednačava sa dejstvom nepunovažnog, ništavog pravnog posla na ranije sačinjeno zaveštanje, budući da ugovor čija je ništavost utvrđena ne proizvodi pravno dejstvo i smatra se da takav ugovor nije ni nastao, dok posledice raskida punovažnog ugovora, po pravilu, deluju samo ubuduće. Takođe, Vrhovni sud je naveo da je do opoziva zaveštanja došlo po sili zakona u momentu zaključenja punovažnog ugovora o doživotnom izdržavanju i da njegovim raskidom nije „opozvan opozivni akt“, kako je to navedeno u reviziji.

4. Po oceni Ustavnog suda, povreda prava na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo se obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je, osporavajući shvatanje Vrhovnog suda izraženo u osporenoj presudi, navela da raskidom ugovora o doživotnom izdržavanju „zaveštanje nije opozvano i da kao takvo ima pravno dejstvo“, ističući pri tom da je takvo shvatanje Vrhovni sud Srbije izrazio u svojoj ranijoj „presudi Gzz. 356/70“.

Ustavni sud konstatuje da pogrešna primena materijalnog prava može da bude predmet povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, ali da u konkretnom slučaju ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivale tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi navednih prava, već podnositeljka iz svog tumačenja odredaba materijalnog prava zaključuje da raskidom ugovora o doživotnom izdržavanju „zaveštanje nije opozvano i da kao takvo ima pravno dejstvo“. Po oceni Suda, takvi navodi su izraz subjektivnog stanovišta podnositeljke ustavne žalbe koja je nezadovoljna ishodom predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o podnetoj ustavnoj žalbi, nije nadležan da kao instancioni sud, nakon okončanog postupka pred redovnim sudovima, još jednom vrši ocenu zakonitosti donetih sudskih odluka. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe ponovila navode iznete u žalbi protiv prvostepene odluke, kao i u reviziji izjavljenoj protiv drugostepene odluke, koje su i Okružni sud u Nišu i Vrhovni sud Srbije već detaljno razmotrili u svojim odlukama.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke ustavne žalbe da je Vrhovni sud Srbije zauzeo drugačije stanovište u svojoj ranijoj „presudi Gzz. 356/70“ i da je time dovedena u pitanje pravna sigurnost, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje. Naime, podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da je sud u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji različito postupao, što bi predstavljalo uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na pravnu sigurnost kao sastavni deo prava na pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da samo navođenje da je jedan od tuženih u postupku zaposlen u Opštinskom sudu u Nišu, pred kojim se vodio predmetni parnični postupak, ne predstavlja ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga što ovaj navod ustavne žalbe nije potkrepljen nijednim dokazom koji bi upućivao na to da je u predmetnom parničnom postupku tuženom dato više prava nego podnositeljki ustavne žalbe.

Konačno, iz same činjenice da je podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravo žalbe na prvostepenu sudsku odluku, kao i pravo na reviziju, proizlazi da se njeni navodi ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog pogrešne primene materijalnog prava kao nedovoljnog razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti