Ocena ustavnosti produženja pritvora zbog posebno teških okolnosti dela

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora u predmetu ratnog zločina. Ocenjeno je da su sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge, detaljno obrazlažući posebno teške okolnosti dela koje prevazilaze osnovno biće krivičnog dela i opravdavaju dalje trajanje pritvora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Devetak Ljubana iz Dobanovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavn a žalb a Devetak Ljubana izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu–Odeljenje za ratne zločine Kv. Po2. 10/11 od 28. januara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu–Odeljenje za ratne zločine Kž2. Po2. 14/11 od 8. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Devetak Ljuban iz Dobanovaca podneo je Ustavnom sudu 9. marta 2011. godine, preko punomoćnika Brankice Majkić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu–Odeljenje za ratne zločine Kv.Po2. 10/11 od 28. januara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu–Odeljenje za ratne zločine Kž2.Po2. 14/11 od 8. februara 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 30. stav 1. i člana 31. Ustava Republike Srbije i prava iz č lana 5. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se odredba člana 5. stav 3. Konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog odredbom člana 31. Ustava, to Ustavni sud postojanje povred e ovog prava ceni u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navod i da su mu označena prava povređena time što u osporen im rešenj ima nije dato nikakvo objašnjenje zašto je produženje pritvora neophodno radi vođenja krivičnog postupka; da smatra da je odredba člana 142. stav 1 . tačka 5 ) Zakonika o krivičnom postupku u suprotnosti kako sa odredbama Ustava tako i sa odredbama iz člana 5 . Evropske konvencije o ljudskim pravima; da posebno teške okolnosti dela „iliti težina d ela“ koje se okrivljenom stavlja na teret ni u jednoj situaciji , sama za sebe , ne može predstavljati okolnost koja pritvaranje može učiniti neophodnim za vođenje krivičnog postupka; da „teška okolnost izvršenog krivičnog dela u ishodu može uticati na visinu kazne, ali elementarnom logikom se može zaključiti da ona sama za sebe ne može predstavljati osnov za pritvor, koji predstaalja samo meru za nesmetano odvijanje krivičnog postupka“ i da ni u jednom slučaju težina dela sama za sebe ne može biti opravdani osnov za određivanje pritvora; da su u trenutku podnošenja ustavne žalbe samo dvojica od 14 okrivljenih lica u pritvoru, da su neki od okrivljenih ranije bili u pritvoru i da su u međuvremenu pušteni da se brane sa slobode, a da se krivični postupak očigledno neometano vodi uprkos činjenici da se 12 od 14 okrivljenih brani sa slobode; da se pritvor „pretvara u odmazdu nad podnosiocem i njegovo kažnjavanje pre presude“; da nije razmatrana primena blažih mera za obezbeđenje nesmetanog vođenja postupka; da se p ritvor mora svesti na najkraće potrebno vreme i da se mora ukinuti čim prestanu razlozi za njegovo određivanje, a da je podnosilac u pritvoru još od 28. maja 2007. godine; da sudovi ponavljaju identičn e i stereotipn e formulacij e o težini dela i da to ne mogu biti ni relevantni ni dovoljni uslovi za dalje produženja pritvora, koji traje već previše dugo .

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporena rešenja i naloži ukidanje pritvora.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu I Su. 1/11-328 od 18. oktobra 201 1. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:



A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak



Pred Višim sudom u Beogradu- Odeljenje za ratne zločine u predmetu K.P o2. 22/10, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca i još 13 optuženih lica, po optužnici Tužilaštva za ratne zločine Kt.Rz. 7/07 28. novembra 2007. godine, koji je bio u fazi glavnog pretresa.

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Prvostepeni krivični postupak je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K.Po 2. 22/10 od 26. juna 2012. godine , kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina.



B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor



Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 28. maja 2007. godine do 29. aprila 2011. godine.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Ki .V. 7/07 od 30. maja 200 7. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 2) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), a koji mu se računa od 28. maja 2007. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice.

Podnosiocu je pre izjavljivanja ustavne žalbe pritvor poslednji put produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kv.Po 2. 10/11 od 28. januara 201 1. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tač. 5) ZKP. Obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu je, pored isticanja osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, naveo i da se „posebno teške okolnosti krivičnog dela ogledaju u tome što iz stanja u spisima proizlazi osnovana sumnja da je okrivljeni u inkriminisanom periodu, najpre planirao organizovanje dobrovoljačke oružane grupe, te potom i organizovao njeno formiranje, a radi učešća ove oružane grupe u napadu na selo Lovas, kao i da je, kao faktički komandant sela Lovas, naređivao protivzakonita privođenja, mučenja, telesna povređivanja i likvidacije civila, te podstrekavao na izvršenje navedenih radnji, ili iste pomagao, te naređivao i sprovođenje diskriminatorskih mera prema pripadnicima hrvatskog naroda, nalažući im da obeležavaju svoje kuće belim tkaninama i da nose bele trake oko rukava, kao i da je koristeći svoj autoritet i ulogu, učestvovao u naređivanju odvođenja civila na minsko polje“. Dalje je navedeno da se „težina navedenih okolnosti krivičnog dela, u odnosu na okrivljenog Ljubana Devetaka, a koje po nalaženju krivičnog veća predstavljaju posebno teške okolnosti, osim navedene uloge koju je okrivljeni, a prema navodima iz optužnice, imao u kritično vreme u izvršenju krivično-pravnih radnji, ogleda (se) i u nastupelim posledicama, a naime u velikom broju oštećenih lica, od kojih je veliki broj lica i smrtno stradao, odnosno u telesnom povređivanju većeg broja lica i smrti 69 lica, od kojih 9 žena, 14 lica starosti preko 60 godina, te stradanja 11 porodica, od kojih je u nekim porodicama stradalo po dva, a u nekim po tri člana“.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kv.Po2. 10/11 od 28. januara 2011. godine izjavio žalbu.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kž2.Po2. 14/11 od 8. februara 201 1. godine odbijene su kao neosnovane sve izjavljene žalbe i u obrazloženju je, između ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeno veće našlo da i dalje stoji zakonski razlog za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe . Apelacioni sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine se posebno osvrnuo na žalbene navode branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i istakao „da su žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani, budući da drugostepeni sud nalazi da krivično-pravne radnje u pogledu kojih postoji osnovana sumnja da ih je preduzeo okrivljeni Ljuban Devetak, po svom kvantitetu i kvalitetu prelaze meru koja je neophodna za postojanje bića k rivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret optužnim aktom nadležnog tužioca, te da je u tom smislu provostepeni sud dao jasne i argumentovane razloge odnosno nesumnjivo ukazao u čemu se sastoje navedene posebno teške okolnosti krivičnog dela na strani okrivljenog Ljubana Devetaka“.

Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor ukinut 29. aprila 201 1. godine rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kž2.Po2. 26/11 , kojim su uvažene izjavljene žalbe i preinačeno prvostepeno rešenje o produženju pritvora uz obrazloženje da, pored ostalog, „prvostepeni sud nije imao u vidu i rezultate do sada sprovedenog postupka... zanemarujući činjenicu da je u dosadašnjem toku postupka ispitan veliki broj svedoka i izveden veliki broj dokaza, a koji dokazi se tiču da li je neophodno dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da, pored ostalog, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1 , 2. i 3. ).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP je bilo propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Odredbama člana 146. ZKP koje su, takođe, od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (stav 2.); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

U skladu sa članom 401. stav 1. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno.

Odredbama člana 142. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) propisano je krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, i to tako što je za osnovni oblik ovog krivičnog dela u stavu 1. zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina ili zatvor od četrdeset godina.

5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 30. stav 1. i člana 31. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Stoga Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog članom 30. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. Ustava.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Podnosilac ustavne žalbe se u krivičnom postupku optužnicom teret i da je izvrši o krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva za koje je zaprećena kazna u trajanju od najmanje pet godina ili zatvor od četrdeset godina. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, kojom je, kao što je navedeno, propisano da se pritvor može odrediti (i produžiti) licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela. Pritvorski osnov iz navedene odredbe ZKP zakonodavac je predvideo iz opravdanih razloga zaštite javne sigurnosti, pri čemu svi zakonski uslovi za određivanje pritvora moraju biti ispunjeni kumulativno. Pored opšteg uslova za određivanje pritvora sadržanog u članu 30. stav 1. Ustava (da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka), moraju biti ispunjena dva dodatna uslova da bi pritvaranje bilo pravno osnovano u svakom konkretnom slučaju, a to su: težina krivičnog dela koja je određena visinom propisane zatvorske kazne i posebno teške okolnosti dela. O postojanju uslova za određivanje (produženje) pritvora odlučuje nadležni sud, koji je pri tome vezan opštim odredbama ZKP o pritvoru. Nadležni sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje posebno teških okolnosti krivičnog dela, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Pravna ocena nadležnog suda o kumulativnoj ispunje nosti uslova za zadržavanje okrivljenog u pritvor u podleže kontroli u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje opravdanosti daljeg pritvora.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kv. Po2. 10/11 od 28. januara 2011. godine je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni Ljuban Devetak najpre planirao organizovanje dobrovoljačke oružane grupe, te potom i organizovao njeno formiranje, a radi učešća ove oružane grupe u napadu na selo Lovas, kao i da je, kao faktički komandant sela Lovas, naređivao protivzakonita privođenja, mučenja, telesna povređivanja i likvidacije civila, te podstrekavao na izvršenje navedenih radnji, ili iste pomagao, te naređivao i sprovođenje diskriminatorskih mera prema pripadnicima hrvatskog naroda, nalažući im da obeležavaju svoje kuće belim tkaninama i da nose bele trake oko rukava, kao i da je koristeći svoj autoritet i ulogu, učestvovao u naređivanju odvođenja civila na minsko polje. Po mišljenju prvostepenog suda, ove okolnosti predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela i opravdavaju dalje produženje pritvora, a imajući u vidu i nastupele posledice (veliki broj oštećenih lica, od kojih je veliki broj lica i smrtno stradalo, odnosno u telesnom povređivanju većeg broja lica i smrti 69 lica, od kojih 9 žena, 14 lica starosti preko 60 godina, te stradanja 11 porodica, od kojih je u nekim porodicama stradalo po dva, a u nekim po tri člana). Ovakav zaključak prvostepenog suda je Apelacioni sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine u osporenom drugostepenom rešenju ocenio pravilnim, jer je našao da krivično pravne radnje u pogledu kojih postoji osnovana sumnja da ih je preduzeo okrivljeni Ljuban Devetak, po svom kvantitetu i kvalitetu prelaze meru koja je neophodna za postojanje bića krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret optužnim aktom nadležnog tužioca i da je provostepeni sud dao jasne i argumentovane razloge odnosno nesumnjivo ukazao u čemu se sastoje navedene posebno teške okolnosti krivičnog dela na strani okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, navodeći i jasno obrazlažući konkretne okolnosti koje u ovom slučaju predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, pored zakonom zaprećene kazne, i ocenjujući da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, nadležni sudovi su osporena rešenja Kv.Po2. 10/11 od 28. januara 2011. godine i Kž2. Po2. 14/11 od 8. februara 2011. godine zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava, te stoga Ustavni sud ne nalazi da su osporena rešenja posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja suda.

Imajući u vidu sve izloženo, nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe „ da formulacije o težini dela ne mogu biti relevantni i dovoljni uslovi za produženje pritvora“. Takođe, ni navodi podnosioca da „sudovi ponavljaju identične i stereotipne formulacije“ nisu osnovani, budući da je Ustavni sud iz pribavljenih dokaza utvrdio suprotno.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o tome da sudovi nisu vodili računa koliko pritvor već traje, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vođen sa primerenom hitnošću. Naime, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do podnošenja ustavne žalbe 9. marta 2011. godine, nalazio u pritvoru tri godine i više od devet meseci, računajući od 28. maja 2007. godine kada je lišen slobode, kao i da mu je pritvor ukinut 29. aprila 2011. godine, a da je prvostepena presuda doneta 26. juna 2012. godine.

Ustavni sud je ocenio da je predmet po kome se u konkretnom slučaju vodio prvostepeni krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih (14), tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koje je nadležni sud raspravljao i ocenjivao i na osnovu kojih je potom doneo odluku. Najzad, Sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je postupajući sud, kada je utvrdio da su prestali svi zakonski osnovi i razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, pritvor ukinuo i on je pušten na slobodu, iako je u tom trenutku postupak protiv njega bio još uvek u fazi glavnog pretresa .

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca ustavne žalbe da su u trenutku podnošenja ustavne žalbe samo dvojica od 14 okrivljenih lica u pritvoru, da su neki od okrivljenih ranije bili u pritvoru i da su u međuvremenu pušteni da se brane sa slobode, ali je mišljenja da ova okolnost nije od značaja za drugačiju odluku Suda. Činjenica da se ostala optužen a lica više ne nalaze, ili se uopšte nisu nalazila u pritvoru, nikako ne znači da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo. U konkretnom slučaju, nadležni sudovi su odlučujući o produženju pritvora prema svakom od okrivljenih pojedinačno, primenili princip individualizacije ove procesne mere u skladu sa objektivnim, ali i subjektivnim okolnostima vezanim za ličnost konkretnog optuženog lica. To podrazumeva da se pritvor ne mora produžiti prema svim optuženim licima, niti po istim pritvorskim osnovima, kao i da sva pritvorena lica ne moraju da provedu u pritvoru isti vremenski period, te da ukidanje pritvora prema jednom ili više optuženih ne dovodi automatski do puštanja na slobodu svih saoptuženih u istom krivičnom predmetu.

Takođe, Ustavni sud je cenio i navod podnosioca da nadležni sudovi nisu razmatrali primenu blažih mera za „obezbeđenje nesmetanog vođenja postupka“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 137. ZKP, okrivljeni koji je već stavljen u pritvor može se pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo, samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći ili iz razloga propisanih u članu 142. stav 2. tačka 4. ZKP. Budući da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, to podnosiocu ustavne žalbe pritvor nije ni mogao biti zamenjen jemstvom .

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak vođen sa primerenom hitnošću, uprkos činjenici da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru tri godine i s koro sedam meseci do dana podnošenja ustavne žalbe, odnosno ukupno tri godine i jedanaest meseci. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je i praksi Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj kod izrazito teških krivičnih dela, kao što su krivična dela protiv čovečnosti i ratnog zločina, dužina pritvora može biti opravdana i kod dugogodišnjeg pritvora (predmet ''Jentzsch protiv Nemačke'', aplikacija od 6. oktobra 1970, Rezolucija 32, od 5. maja 1971.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava na koja se pozvao, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević