Povreda prava na pravično suđenje zbog uskraćivanja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i poništio presude kojima je odbijen zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza. Sudovi su proizvoljno primenili pravo, jer se na naknadu štete primenjuje Zakon o radu kao lex specialis, a ne opšta pravila o odgovornosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Afrima Šabanija iz sela Lučane, opština Bujanovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Afrima Šabanija i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2172/13 od 19. septembra 2013. godine i presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2896/10 od 12. marta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2172/13 od 19. septembra 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudske jedinice u Bujanovcu P1. 2896/10 od 12. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Afrim Šabani iz sela Lučane, opština Bujanovac, izjavio je Ustavnom sudu, 11. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Zijadina Azemija, advok ata iz Bujanovca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2172/13 od 19. septembra 2013. godine i presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2896/10 od 12. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 58. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da osporene presude, kojima je njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, uopšte ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama, kao i da je materijalno pravo arbitrerno primenjeno na njegovu štetu. Od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, te da obaveže državu da mu nastalu štetu nadoknadi .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu, doneo je osporenu presudu P1. 2896/10 od 12. marta 2013. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca Afrima Šabanija, ovde podnosioca ustavne žalbe, u kom je traženo da se naloži tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu unutrašnjih poslova – PU Vranje – PS Bujanovac da mu na ime neisplaćenih plata za period od 5. aprila 2002. do 19. juna 2007. godine isplati iznos od 1.621.797,47 dinara, sa kamatom na taj iznos od 31. januara 2008. godine do konačne isplate, kao i da za napred navedeni period uplati na ime tužioca sve doprinose iz obaveznog socijalnog osiguranja, te je obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž1. 2172/13 od 19. septembra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

U toku postupka, utvrđeno je sledeće činjenično stanje: da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž1. 557/07 od 12. aprila 2007. godine preinačena presuda Opštinskog suda u Bujanovcu P1. 716/02 od 25. decembra 2006. godine, tako što su poništene kao nezakonite odluke kojima je tužiocu izrečena disciplinska mera prestank a radnog odnosa, pa je naloženo tuženoj da ga vrati na radno mesto policajca multietničke policije u OUP Bujanovac; da je na osnovu navedene presude tužilac vraćen na rad 19. juna 2007. godine; da je zbog nezakonitih odluka tuženog, tužilac pretrpeo štetu u vidu izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa - 5. aprila 2002. godine do vraćanja na rad - 19. juna 2007. godine, čija visina je utvrđena veštačenjem; da je od ovog iznosa oduzet iznos koji predstavlja prihod tužioca koji je u spornom periodu ostvario radom na građevini kao fizički radnik; da tužilac nije bio na evidenciji nezaposlenih lica kod nadležne Nacionalne službe zapošljavanja, jer nije mogao da se prijavi zato što mu se radna knjižica nalazila u OUP Bujanovac ; da je presudom Opštinskog suda u Bujanovcu P1. 378/07 od 28. marta 2008. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca i naloženo tuženoj da m u na ime naknade štete za period 5. aprila 2002. godine do 19. juna 2007. godine isplati iznos od 1.643.173,35 dinara i da mu uplati pripadajuće doprinose ; da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž1. 394/08 od 9. oktobra 2008. godine delimično potvrđena prvostepena presuda za iznos dosuđene štete od 1.621.797,47 dinara za period od 1. maja 2002. do 19. juna 2007. godine, dok je preinačena za dosuđenu štetu za period od 5. aprila 2002. do 30. aprila 2002. godine i uplatu doprinosa za isti period, tako što je u tom delu odbijen tužbeni zahtev; da su revizijskom presudom ukinut e prvostepena i drugostepena presuda , pa je u ponovnom postupku prvostepeni sud saslušao svedoke i iz njihovih iskaza utvrdio da tužilac, 31. januara 2002. godine, oko 13,00 ča sova, u dvorištu policijske stanice u Bujanovcu, nije pružio potrebnu pomoć policajcu Lj.J. prilikom preuzimanja službene radnje - lišenja slobode lica za kojim je bila raspisana poternica, već je svojim postupkom sprečio policajca da započetu službenu radnju savlađivanja otpora i njegovog privođenja dovrši do kraja; da je na ovaj način učinio težu povredu radne obaveze iz člana 50. stav 1. tačka 6) Zakona o unutrašnjim poslovima ( svaka radnja, odnosno pr opuštanje radnje kojom se onemogućava, ometa ili otežava izvršenje službenih zadataka) i težu povredu radne obaveze iz tačke 7. iste odredbe (svako ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava međuljudske odnose u MUP); da bi tužilac bio odgovoran za ove teže povrede radne obaveze da je disciplinski postupak sproveden u zakonom predviđenom roku, pa samim tim i odgovoran za nastanak predmetne štete .

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanj e na koje je pravilno primenio materijalno pravo, dajući razloge za svoju odluku koju prihvata i žalbeni sud.

Naime, odluke tužene kojima je tužiocu prestao radni odnos poništene su kao nezakonite zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, na osnovu člana 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme vođenja disciplinskog postupka protiv tužioca. Utvrđeno je da je disciplinski postupak protiv tužioca vođen po disciplinskoj prijavi zbog toga što nije pružio potrebnu pomoć kolegi policajcu prilikom pre duzimanja službene radnje lišenja slobode lica za kojim je raspisana poternica radi njegovog privođenja i što je svojim postupkom sprečio da se započeta službena radnj a dovrši do kraja, zbog čega je i oglašen krivim pobijanim i poništenim disciplinskim odlukama zbog učinjenih povreda radnih obaveza i dužnosti iz člana 50. st av 1. tač. 6 ) i 7) Zakona o unutrašnjim poslovima. Međutim, drugostepeni sud je našao da zastarelost vođenja disciplinskog postupka utiče na mogućnost izricanja disciplinske mere, ali da ne predstavlja osnov da tužilac, kao zaposleni, ostvari naknadu štete kada je povredu radne obaveze učinio, pa samim tim ne predstavlja osnov za odgovornost tužene u smislu čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, poništaj odluke o izrečenoj disciplinskoj meri prestanka radnog odnosa zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka ne dovodi automatski do sticanja prava zaposlenog na naknadu štete u vidu izostale zarade i ostalih primanja iz radnog odnosa. Odgovornost poslodavca za naknadu štete zavisi od utvrđenja činjenica da li bi zaposleni bio odgovoran za povredu radne obaveze u slučaju da je disciplinski postupak završen u zakonskom roku. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno i na nesumnjiv način utvrdio da je tužilac učinio teže povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret, zbog čega tužena nije odgovorna za naknadu tražene štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) i odgovarajuće odredbe važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13 ). Član 108. ranije važećeg Zakona o radu je propisivao: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3.). Odredbama člana 121. bilo je predviđeno: da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.). Član 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13 ), između ostalog, propisuje: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog materijalnog prava bila arbitrerna ili nepravična na štetu podnosi oca.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, kako u ranije važećem Zakonu o radu (član 108.), tako i u važećem Zakonu o radu (član 191.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, njemu automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, i jedan i drugi zakon izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-776/ 2012 od 11. aprila 2013. godine).

Ustavni sud konstatuje da je osnov obrazloženja osporenih presuda kojima je odbijen zahtev podnosioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, zaključak sudova da sama činjenica postojanja nezakonite odluke poslodavca ne može dovesti do automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade i drugih primanja iz radnog odnosa , jer je izvedenim dokazima u parnici sa sigurnošću utvrđeno da je šteta nastala isključivom krivicom tužioca koja, u smislu odredaba čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja osnov isključenja odgovornosti poslodavca za nastanak štete.

Polazeći od ovakvog stava, Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu i Apelacioni sud u Nišu su osporen e odluk e utemelji li isključivo na opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti , našavši da je tužilac istovremeno i oštećeni i štetnik u pogledu izostale zarade za period u kom se nalazio van radnog odnosa na osnovu pravnosnažno poništenih disciplinskih odluka poslodavca. Ustavni sud konstatuje da se time isključuje primena specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza, koje su sadržane u odredbama Zakona o radu, zbog čega pomenuto tumačenje parničnih sud ova smatra ustavnopravno neprihvatljivim i nalazi da je u konkretnom slučaju materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te kao meru otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2 172/13 od 19. septembra 2013. godine i odredio tom sudu da donese novu odluku o žalbi tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2896/10 od 12. marta 2013. godine .

Navode ustavne žalbe o povredi ostalih označenih ustavnih prava, Ustavni sud nije posebno ocenjivao, s obzirom na to da je osporena drugostepena presuda poništena i da će žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene presude biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Nišu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog uskraćivanja naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti