Povreda slobode izražavanja u parničnom postupku zbog navoda u žalbi

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu slobode izražavanja podnosiocu koji je obavezan da plati naknadu štete zbog navoda u žalbi upravnom organu. Sudovi nisu uspostavili pravičnu ravnotežu između slobode izražavanja i zaštite ugleda, ne uzimajući u obzir kontekst.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10626/2013
10.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Jovanovića i utvrđuje da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine i presudom Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine povređena sloboda izražavanja podnosioca ustavne žalbe, zajemčena odredbom člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Jovanović iz Beograda podneo je, 30. novembra 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine i presude Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine , koja je dopunjena podneskom od 14. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, slobode izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije, te povrede zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim parničnim presudama obavezan podnosilac da novčano naknadi nematerijalnu štetu tužiocu zbog povrede časti i ugleda, zbog iznošenja spornih navoda u žalbi protiv rešenja upravnog organa; da je osporenim parničnim presudama povređeno pravo podnosiocu na slobodu izražavanja; da navodi koji su izneti u predmetnoj žalbi predstavljaju njegov vrednosni sud, a ne činjeničnu tvrdnju.

Predloženo je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih konvencijskih prava i poništi osporene parnične presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca Veselina Jovićevića, te je tuženi Miroslav Jovanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezan na novčanu naknadu nematerijalne štete tužiocu zbog povrede njegove časti i ugleda. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je u žalbi tuženog koja je podneta Gradskoj opštini Stari grad, Opštinskoj upravi, Odeljenju za komunalne poslove i komunalnu inspekciju, Sekretarijatu za inspekcijske poslove, Sektoru za komunalni inspekcijski nadzor VII-02 broj 355-2879/09 od 8. januara 2010. godine navedeno: „u svemu tome nažalost, aktivno mu pomaže i opština Stari grad, tačnije čelni ljudi opštine koji su upoznati sa svim detaljima. Ja ne znam da li je to zato što on nekog u opštini potplaćuje, ili da bi rukovodstvo opštine prikrilo svoje dosadašnje mahinacije koje su činjene u korist Veselina Jovićevića, ili nešto treće, ali u svakom slučaju ovakvo nezakonito ponašanje opštine prema meni smatram zloupotrebom službenog položaja pojedinaca i smišljenim aktom na mene i moju porodicu“ koji citat je predat uz žalbu, a u drugom stavu na drugoj strani obrazloženja; da inkrimisane reči ovde tuženog u žalbi na drugoj strani u drugom stavu predstavlja diskriminisanu radnju koja predstavlja za tužioca uvredu i povredu časti i ugleda, ovo iz razloga što je tužilac advokat te da se bavi javnim poslom, da između ostalog, zbog svoje profesionalne delatnosti obilazi opštine, pa se izvodi zaključak da potplaćuje, aludira na to da je tužilac na ime dobijanja svojih akata za rekonstrukciju i adaptaciju objekta plaćao, što je u suprotnosti sa dosadašnjim dokazima, i za to tuženi nije priložio nijedan validni dokaz, pa su u tom slučaju ovako inkrimisane reči uvredljive i nanele su duševni bol ovde tužiocu.

Viši sud u Požarevcu je osporenom presudom Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da u konkretnom slučaju okolnosti opravdavaju dosuđenje upravo iznosa od 60.000,00 dinara, koji predstavlja adekvatnu satisfakciju tužiocu za povredu ugleda i časti imajući u vidu profesiju kojom se tužilac bavi, činjenicu da tuženi ne spori da je navedene uvrede napisao u žalbi, pri tome ne dajući nijedan dokaz o njihovoj istinitosti; da naknada po ovom vidu nematerijalne štete ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povrede ugleda i časti; da sporna izjava tuženog napisana u žalbi i dostavljena nadležnim opštinskim službama predstavlja objektivno uvredljivu, a samim tim i protivpravnu inkriminaciju koja je nedopuštena.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 46. stav 1. Ustava jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, dok je odredbom članom 46. stav 2. Ustava utvrđeno da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano pravo na slobodu izražavanja čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ove slobode vrši u odnosu na odredbu člana 46. stav 1. Ustava.

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je : da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah , ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

5. Ustavni sud je konstatovao da je osporenim presud ama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine i Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine pravnosnažno obavezan podnosilac ustavne žalbe da tužiocu novčano naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda, zbog iznošenja određenih navoda u žalbi podnetoj protiv rešenja prvostepenog upravnog organa, čime je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, povređena njegova sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalb e sa aspekta slobode mišljenja i izražavanja iz člana 46. stava 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da u demokratskom društvu sloboda izražavanja predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li infomacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativana, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost). Sloboda izražavanja obuhvata i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. S tim u vezi, iz prakse Evropskog suda za ljudska prava proizlazi da se pravo na slobodu izražavanja primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već takođe i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema "demokratskog društva" (videti, inter alia, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Handysid protiv Ujedinjenog kraljestva, br oj 5493/72 , od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, br oj 23118/93 , od 25. novembra 1999. godine, stav 43 .). Doduše, sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima (izuzecima). Ograničenja slobode izražavanja utvrđena su odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i ugleda drugih.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud nalazi da osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine i presuda Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine, kojima je podnosilac ustavne žalbe obavezan na naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda tužioca, predstavljaju ograničenje podnosiočeve slobode izražavanja.

Međutim, da bi ograničenje slobode izražavanja bilo ustavnopravno prihvatljivo ono mora biti: legalno, legitimno, neophodno u demokratskom društvu i srazmerno legitimnom cilju čijem se ostvarenju teži, što je i u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Osporene presud e Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine i Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine donet e su primenom odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud ocenjuje da je navedena zakonska norma dovoljno određena i jasna, što predstavlja osnov pravne sigurnosti. Ograničenje slobode izražavanja koje nastaje primenom navedene zakonske norme ne može se smatrati nerazumnom, neočekivanom i nepredvidivom. Zadiranje u slobodu izražavanja u konkretnom slučaju je bilo legalno, odnosno propisano navedenom jasnom i određenom zakonskom normom.

Ustavni sud ocenjuje da su osporene parnične presude donete radi ostvarivanja legitimnog cilja koji se sastojao u zaštiti prava na čast i ugled tužioca, što predstavlja istovremeno ustavno ograničenje slobode izražavanja. Pravo pojedinca na poštovanje njegovog ugleda, predstavlja aspekt kako njegovog ličnog identiteta, tako i društvenog života, tj. oblikuje način na koji drugi doživljavaju tu osobu i kako ta osoba sama sebe doživljava (između ostalih videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava Pfeifer protiv Austrije, broj 12556/03, od 15. novembra 2007. godine, stav 35 .). Koje od navedenih legitimnih prava stavljenih u proporcionalni odnos treba da prevagne u konkretnom slučaju zavisi od sledećih kriterijuma – da li je ograničenje slobode izržavanja bilo „neophodno u demokratskom društvu“ i da li je ograničenje slobode izražavanja bilo srazmerno legitimnom cilju.

U vezi sa standardom da li je ograničenje slobode izražavanja bilo „neophodno u demokratskom društvu“, Ustavni sud ukazuje da u ovakvim parničnim postupcima treba razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće dokazati (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Lingens protiv Austrije, broj 9815/82, od 8. jula 1986. godine, stav 46. i Oberschlick protiv Austrije, broj 11662/85, od 23. maja 1991. godine, stav 63.). Zahtev da se dokaže istinitost vrednosnog suda je nemoguće ispuniti i on krši samo pravo na slobodu izražavanja. Međutim, čak i kada izjava predstavlja vrednosni sud, mora postojati dovoljan činjenični osnov da je podrži, u protivnom će biti preterana (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Pedersen and Baadsgaard protiv Danske, broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.). Međutim, u konkretnom slučaju parnični sudovi se nisu posebno bavili pitanjem koje konkretno sporne izjave u predmetnoj žalbi predstavljaju vrednosne sudove, a koje činjenične tvrdnje, a što je u konkretnom slučaju bilo od suštinskog značaja prilikom uspostavljanja pravičnog balansa između slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe i poštovanja časti i ugleda tužioca.

Ustavni sud takođe ukazuje da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne štiti samo suština izraženih ideja i informacija, već i oblik u kome su one saopštene (videti presudu ESLjP Oberschlick protiv Austrije, broj 11662/85, od 23. maja 1991. godine, stav 57. i Odluku Ustavnog suda Už - 7490/2013 od 26. novembra 2015. godine ). U konkretnom slučaju, sporne izjave su napisane u žalbi protiv prvostepenog rešenja upravnog organa. Korišćenje žalbe u redovnom postupku predstavlja ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i ovo ustavno pravo omogućava stranci da zaštiti svoja prava i pravne interese u redovnom postupku. Dakle, u konkretnom slučaju prvenstveni cilj predmetne žalbe koju je podneo podnosilac ustavne žalbe bio je da se ospori prvostepeno rešenje upravnog organa, a ne da se bavi ličnošću tužioca. Zatim, kako žalba predstavlja značajan instrument u ostvarivanju prava stranaka u postupku (koja imaju i egzistencijalni karakter), to kod njih ne sme da postoji strah od eventualnog pokretanja parničnog i krivičnog postupka zbog korišćenja prava na žalbu i onoga što se u žalbi iznosi, a ukoliko postoji zloupotreba prava na žalbu i ukoliko se iznosi nešto izvan granica propisanih pravila, ovlašćeno službeno lice koje rukovodi postupkom ima na raspolaganju niz mera radi sankcionisanja nedozvoljenog ponašanja stranaka. Samo naročito opravdani razlozi mogu predstavljati legitimni osnov za izricanje krivičnih sankcija u krivičnom postupku i dosuđenje novčane naknade štete u parničnom postupku, za iznošenje određenih navoda i konstatacija u redovnom pravnom sredstvu koje je garantovano Ustavom. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni ti naročito opravdani razlozi, jer se radi o spornim izjavama koje predstavljaju samo manji segment predmetne žalbe (koja se u celini bavi osporavanjem rešenja upravnog organa) i te izjave su manje više u vezi sa samim postupkom. Dalje, ono što je važno istaći jeste da su sporne izjave u žalbi korišćene samo u upravnom postupku, tako da su samo ovlašćena službena lica imala uvid u sadržinu žalbe. Na navedeno ne utiče činjenica da su sporne izjave poslate na više adresa nadležnih opštinskih službi, jer sporne izjave na ovaj način takođe nisu postale dostupne široj javnosti (samo ovlašćena lica su imala pristup spornim izjavama). Drugačija situacija bi bila da su te izjave korišćene izvan postupka, odnosno da su te izjave objavljene u sredstvima javnog informisanja i na društvenim mrežama, u kom slučaju bi postojala dostupnost tih izjava široj javnosti.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je u obrazloženjima osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine i osporene presude Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine dato ustavnopravno neprihvatljivo obrazloženje u pogledu pravičnog balansa između slobode izražavanj a podnosioca ustavne žalbe i poštovanj a prava na ugled tužioca, zbog čega je podnosiocu ustavne žalbe osporenim parničnim presudama povređena sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede ustavne slobode, poništio presudu Višeg suda u Požarevcu Gž. 627/13 od 10. septembra 2013. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76985/10 od 11. februara 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu slobode izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se ovaj sud nije upuštao u razmatranje povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda slobode izražavanja u parničnom postupku zbog navoda u žalbi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti