Odbijanje ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda o prestanku službe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci. Utvrđeno je da naknadno pribavljanje dokaza o ukidanju radnog mesta u ponovnom upravnom postupku nije protivno zakonu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Tepavčevića iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubomira Tepavčević a izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10205/11 od 28. oktobra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Tepavčević iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 11 . decembra 2013. godine, preko punomoćnika Živka Ostojića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10205/11 od 28. oktobra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, čla na 36. i 60. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, kao i načela zabrane diskriminacije i opšte zabrane diskriminacije utvrđenih članom 14. Evropske konvencije i članom 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da VP 4100 Novi Sad, u vreme kada je doneto rešenje o prestanku službe podnosiocu, nije imala Odluku ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, kojom je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen; da se izvod iz knjige formacije broj 335.617, koju je ministar odbrane potpisao 8. aprila 2005. godine, mogao primenjivati tek onda kada je bio zaveden u toj vojnoj pošti; da su se u okviru organizacijsko-mobilizacijskih promena morale izvršavati obaveze propisane odredbama tada važeće Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci SCG; da su, umesto toga, pribavljani i izvođeni novi dokazi, koji potvrđuju da, u vreme donošenja prvog prvostepenog rešenja, vojna pošta nije imala izvod iz pomenute knjige formacije, niti je poštovala pomenutu uredbu; da je Upravni sud u osporenoj presudi, ipak, ocenio da je pravilno utvrđeno da je podnosiocu 10. maja 2005. godine prestala služba u Vojsci, jer je ukinuto njegovo formacijsko mesto, nije mu se moglo obezbediti zaposlenje u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu i isplaćena mu je odgovarajuća otpremnina.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenog načela i prava, ukine osporenu presudu, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i prizna mu troškove na ime sastava ustavne žalbe u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Vojne pošte 4100 Novi Sad Up-1 broj 38-1 , kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem VP 4100 Novi Sad int. broj 934-16 od 8. aprila 2005. godine, utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu raspoređenom na radnom mestu "rukovalac" u VP 4100-5 Novi Sad, prestaje služba u Vojsci SCG , bez njegove saglasnosti, 10 . maja 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je na osnovu zaključka Saveta ministara Državne zajednice SCG broj 021-2/2005 od 4. februara 2005. godine, ministar odbrane doneo Odluku broj 4229-2 od 4. aprila 2005. godine radi racionalizacije i smanjenja broja zaposlenih civilnih lica na službi u MO i VSCG.

Nakon što je VP 5003 Novi Sad odbila žalbu podnosioca, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 496/08 od 12. novembra 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje, zbog toga što se u spisima predmeta nisu nalazili dokazi na osnovu kojih su utvrđene odlučne činjenice.

VP 1102 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog sud a Srbije ponovo odbila njegovu žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 668-2 od 24. aprila 2009. godine iz koje se vidi da je ukinuto radno mesto "ekspeditor"; potvrda Uprave za kadrove Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3072-2 od 23. aprila 2009. godine iz koje se vidi da u vreme prestanka službe nije postojala mogućnost rasporeda podnosioca na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad broj 0410-1011-21/2009 od 22. aprila 2009. godine iz koga se vidi da se podnosilac na evidenciju nezaposlenih lica prijavio 17. maja 2005. godine, da mu je pravo na novčanu naknadu priznato od 11. maja 2005. godine, da je to pravo koristio do 15. decembra 2005. godine, kada je zasnovao radni odnos, te da se ponovo prijavio na evidenciju 11. maja 2007. godine, na kojoj se nalazio do 11. avgusta 2007. godine, kada je brisan sa evidencije zbog nejavljanja.

Upravni sud je presudom U. 9082/10 (2009) od 26. januara 2011. godine uvažio tužbu podnosioca iz razloga što tuženi organ nije dostavio kompletne spise predmeta.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem Up-1 broj 38-1 od 16. juna 2011. godine ponovo utvrdio da je podnosiocu služba u Vojsci prestala 10. maja 2005. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 801-3 od 27. maja 2011. godine iz koje je utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine preformirana 793. Pozadinska baza, formacija broj 335.603 u 793. Logističku bazu, knjiga formacije broj 335.617, čime je ukinuto radno mesto "rukovalac", CL, ES 62181, VKV, GRM/bb 06/660, sa rokom realizacije do 29. jula 2005. godine; izveštaj Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane iz koga se vidi da je 12. maja 2005. godine podnosiocu isplaćen odgovarajući novčani iznos na ime otpremnine.

Rešenjem VP 1414 Novi Sad Up-2 broj 16-4 od 8. avgusta 2011. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Pored isprava na koje se pozvao prvostepeni organ, u obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je pribavljeno i uverenje Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad boj 10114-1/2009-10170 od 22. aprila 2009. godine iz koga se vidi da je podnosilac bio prijavljen kao nezaposleno lice u periodu od 17. maja do 15. decembra 2005. godine. Drugostepeni organ je ocenio da su neosnovani navodi žalbe da VP 4100 Novi Sad u vreme rešavanja nije imala Odluku ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, jer da nije bilo navedene odluke ne bi došlo do prestanka službe podnosioca. Osim toga, naveo je da prvostepeni organ nema više u svom posedu navedenu odluku i staru knjigu formacije, pošto su isti arhivirani u skladu sa rokovima čuvanja registratorskog i arhivskog materijala u Vojsci.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10205/11 od 28. oktobra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, a imajući u vidu da je formacijsko mesto podnosioca ugašeno, da mu se nije moglo obezbediti zaposlenje u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu i da mu je isplaćena odgovarajuća otpremnina, Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, ispravno zaključujući da je pravilno utvrdio da podnosiocu služba prestaje 10. maja 2005. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredaba člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i odredbe člana 14. Evropske konvenciju i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 21. Ustava, kojima se jemči pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo i načelo zabrane diskriminacije.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da je rešenje o prestanku službe u Vojsci doneto 8. aprila 2005. godine , iako vojna pošta u to vreme nije imala odluku ministra odbrane kojom je ukinuto njegovo radno mesto, kao i da pre donošenja navedenog rešenja nisu primenjene odgovarajuće odredbe Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ( „Službeni list SRJ“, br. 36/94, 42/94, 9/2000 i 44/02 i „Službeni list SCG“, broj 32/ 05).

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, broj 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnosioca u Vojsci S CG moralo utvrditi da li je ra dno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organi imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležn ih sud ova u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utv rde te činjenice i dones u nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ u ponovnom postupku pribavio potvrdu Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 801-3 od 27. maja 2011. godine i izveštaj Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane int. broj 1809-1 od 30. maja 2011. godine , dok je drugostepeni organ pribavio potvrdu Uprave za kadrove Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3072-2 od 23. aprila 2009. godine i akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad boj 10114-1/2009-10170 od 22. aprila 2009. godine, koji podnosilac nije osporio u postupku pre ustavne žalbe, niti u ustavnoj žalbi. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u citiranim odredbama člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku. Nakon izvođenja pribavljenih dokaza, prvostepeni i drugostepeni organ su utvrdili da je ukinuto radno mesto podnosioca ustavne žalbe i da nisu postojale mogućnosti ostvarivanja nekog od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Kako je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe koji su isticani i cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. S obzirom na to da su prvostepeni i drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, našli da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvim prvostepenim rešenjem iz 2005. godine, Ustavni sud smatra da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena donosioca osporene presude o tome da je o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 10205/11 od 28. oktobra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36 . Ustava, kao i prava na rad iz člana 60. Ustava, obrazlažući ih istim navodima kao i povredu prava na pravično suđenje , te ih Sud nije posebno cenio.

Povodom pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje na to da se radi o načelima u skladu sa kojim a se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, što u ovom predmetu nije bio slučaj.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić