Ustavna žalba zbog neadekvatne naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jer iznos od 400 evra dosuđen u redovnom postupku ne predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom stečajnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Maleša iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rajka Maleša i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5230/07, a sada se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 14869/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Maleš iz Beograda je 11. februara 20 12. godine, preko punomoćnika Dragana Todorovića , advokata iz Pančeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela iz člana 16. stav 2. i člana 18. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5230/07, a koji se sada vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 14869/11, te prava na delotvoran pravni lek zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac se takođe pozvao i na odredbu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 10. maja 2005. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije radi naknade štete, i d a do momenta podnošenja ustavne žalbe osporeni postupak nije okončan, budući da Viši sud u Beogradu nije odlučio o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 5230/07 koja je doneta 16. marta 2009. godine. Podnosilac smatra da osporeni sudski postupak pred nadležnim sudovima neopravdano dugo traje i da mu je zbog toga povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu povređena ustavna načela i prava iz člana 16. stav 2, člana 18. stav 3, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Istakao je opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete i tražio je da se utvrdi obaveza Republike Srbije da mu isplati troškove postupka koje je imao u osporenom sudskom postupku, kao i u postupku pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5230/07, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Rajko Maleš je 10. maja 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete.

Na pripremnom ročištu koje je održano 3. novembra 2005. godine odrđeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i dva svedoka i zatražena je određena dokumentacija od Ministarstva unutrašnjih poslova.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazana su i održana tri ročišta za glavnu raspravu. U ovom delu postupka, na predlog tužioca, obavljeno je ekonomsko–finansijsko veštačenje i saslušana su dva svedoka i tužilac. Podneskom od 24. marta 2006. godine tužilac je preinačio tužbu i zahteve za naknadu štete opredelio je u skladu sa nalazom veštaka.

Presudom Drugog opštinskog suda P. 3622/05 od 15. juna 2006. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete koju je imao zbog oduzimanja automobila od strane organa tužene, te kupovine drugog automobila kojim se služio za obavljanje delatnosti svog preduzeća, isplati iznose: na ime nadoknade za korišćenje privatnog auatomobila u službene svrhe za period od 13. januara 2000. godine do 27. januara 2001. godine 305.090,40 dinara; na ime zakonske zatezne kamate za period od kupovine novog automobila od 27. januara 2001. godine do 14. marta 2005. godine kao dana vraćanja oduzetog automobila 328.010,43 dinara, na ime zakonske zatezne kamate na glavnicu od 328.010,43 dinara iznos od 65.081,90 dinara, što ukupno iznosi 698.182,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. februara 2006. godine pa do konačne isplate, kao i iznos od 11.640,00 dinara na ime naknade štete zbog uplaćenih novčanih kazni i protivvrednost za šasiju vozila po predmetu Carinarnice Beograd , sa zakonskom zateznom kamatom od 28. oktobra 2003. godine pa do isplate, kao i iznos od 4.270,00 dinara na ime naknade štete zbog plaćenih carinskih dažbina , sa kamatom od 3. marta 2005. godine do isplate (stav 1. izreke). Stavom drugim izreke presude odlučeno je o troškovima postupka. Ova presuda otpravljena je iz suda 31. jula 2006. godine, a zastupnicima parničnih stranaka uručena je 31. avgusta 2006. godine. Republičko javno pravobranilaštvo izjavilo je žalbu protiv navedene presude 12. septembra 2006. godine. U spisu predmeta nema podataka o tome kada je predmet dostavljen drugostepenom sudu na odlučivanje po žalbi.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 14557/06 od 18. juna 2007. godine: potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 328.010,43 dinara na ime zakonske kamate za period od kupovine novog automobila 27. januara 2001. godine do 14. marta 2005. godine kao dana vraćanja (stav 1. izreke) ; ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka (stav 2. izreke). U drugostepenoj presudi između ostalog dat je nalog prvostepenom sudu da u ponovnom postupku na pouzdan način, vodeći računa da za to ne predstavlja dokaz samo putni i službeni nalog, utvrdi da li je i u kom periodu tužilac koristio svoje vozilo u službene svrhe. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 25. jula 2007. godine, a drugostepena presuda otpravljena je strankama 5. septembra 2007. godine.

U ponovnom postupku, 6. decembra 2007. godine zakazano je prvo ročište za glavnu raspravu , i to za 19. mart 2008. godine. Od ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, dva ročišta (21. novembar 2008. godine i 17. decembar 2008. godine) nisu održana zbog sprečenosti postupajuće g sudije. U ovom delu postupka obavljeno je dopunsko ekonomsko–finansijsko veštačenje i izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka. Po zaključenoj glavnoj raspravi 16. marta 2009. godine doneta je druga po redu prvostepena presuda P. 5230/07 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Republičko javno pravobranilaštvo izjavilo je žalbu protiv navedene presude 8. aprila 2009. godine, a 12. maja 2009. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem Gž. 10600/10 od 7. decembra 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude i predmet je ustupljen na nadležnost Višem sudu u Beogradu.

Predmet je dostavljen Višem sudu u Beogradu 15. decembra 2011. godine i zaveden je pod brojem Gž. 14869/11. U vreme izjavljivanja ustavne žalbe nije odlučeno o žalbi tužene.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, propisano je: da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju (član 16. stav 2.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostavrivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinačnog prava zbog njegove prirode, pri čemu, zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredba člana 6. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski je identična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je Ustavni sud postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku ispitao u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjuje u konkretnom slučaju saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. maja 2005. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe i da još nije okončan. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje sedam godina i da još nije okončan.

P olazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je nadležni sud treba lo da se izjašnjava.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da bez obzira na malu vrednost predmeta spora, podnosilac ima legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, svojim ponašanjem ni na koji način nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova prevashodno doprinelo neopravdano dugom trajanju postupka. Naime, prvostepeni sud je pripremno ročište zakazao tek posle šest meseci nakon podnošenja tužbe, a zatim je u ponovnom postupku, nakon donošenja drugostepene presude Gž. 14557/06 od 18. juna 2007. godine prvo ročište za glavnu raspravu zakazao posle skoro osam meseci od momenta dostavljanja spisa predmeta. Pored toga, dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajuće sudije. Doprinos sudova produžavanju trajanja postupka ogleda se i u tome što Okružni sud u Beogradu do stupanja na snagu Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08) nije odlučio o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud u Beogradu je rešenje kojim se oglašava stvarno nenadležnim za postupanje po pomenutoj žalbi doneo posle skoro dve godine od momenta preuzimanja spisa predmeta od Okružnog suda u Beogradu, što je, po stanovištu Ustavnog suda , nedopustivo dug rok, imajući u vidu da se radi o procesnom rešenju.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda da je ustavna žalba podneta i zbog povrede prava na pravno sredstvo i na delotvoran pravni lek, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan razlog koji se može dovesti u vezu sa povredom označenih prava, a što bi moglo da predstavlja ustavnopravni razlog koji ukazuje na to da su podnosiocu povređena prava iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, budući da je podnosilac u ustavnoj žalbi isključivo izneo razloge koji se tiču dužine trajanja osporenog postupka. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu nekog od Ustavom zajemčenih prava ne čini ustavnu žalbu automatski dopuštenom u tom delu .

U odnosu na istaknute povrede načela iz člana 16. stav 2. i člana 18. stav 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim odredbama Ustava ne garantuje zaštita nekog posebnog prava, već te odredbe utvrđuju jedno od načela ljudskih i manjinskih prava koje se odnosi na princip neposredne primene ovih prava, kao i princip neposredne primene opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, pa kako podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan razlog u prilog tvrdnji da su mu povređena navedena ustavna načela, to je Sud zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge o povredi pomenutih načela.

Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni razlozi koji bi opravdali tvrdnju podnosioca da postoji povreda prava i načela garantovanih odredbama člana 16. stav 2, člana 18. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da se utvrdi da je pretrpeo štetu usled dugog trajanja osporenog parničnog postupka. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Višem sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice zbog utvrđene povrede prava.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog neadekvatne naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti