Odluka o odbijanju ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda o reviziji

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena zbog vrednosti spora. Deo žalbe protiv nižestepenih presuda odbačen je kao neblagovremen, jer je podnet nakon isteka zakonskog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živorada Jokića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živorada Jokića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Živorada Jokića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 342/07 od 18. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 1871/07 od 25. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živorad Jokić iz Loznice je, preko punomoćnika Ivana Milosavljevića, advokata iz Valjeva, 5. septembra 2008. godine izjavio ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 342/07 od 18. oktobra 2007. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 1871/07 od 25. decembra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na jednaku zaštitu prava garantovanog odredbom člana 36. stav 1. Ustava i povrede slobode kretanja garantovane odredbom člana 39. stav 1. Ustava.

Podnosilac navodi da u parničnom postupku u kome su donete osporene odluke nije imao „tretman ravnopravne stranke u postupku“, posebno jer su odbijeni njegovi predlozi da se saslušaju određeni svedoci, pri čemu su svi predlozi suprotne strane prihvaćeni, te da je od strane oba suda u Valjevu „grubo povređeno njegovo pravo na pravično i zakonito suđenje“. Podnosilac osporava i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine kojim je revizija podnosioca odbačena kao nedozvoljena, jer vrednost spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi iznos od 300.000,00 dinara.

Od Ustavnog suda traži da donese privremenu meru i dozvoli podnosiocu da do okončanja postupka pred Ustavnim sudom koristi spornu službenost, a da nakon sprovedenog postupka donese odluku kojom će ukinuti osporene presude i predmet vratiti na ponovni postupak ili doneti odluku kojom će preinačiti osporene presude u smislu navoda iz ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akata, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku ispitivanja postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, Ustavni sud je, saglasno usvojenim stavovima, pošao od sledećeg: da se smatra da je pre izjavljivanja ustavne žalbe poslednje pravno sredstvo u parničnom postupku iscrpljeno donošenjem presude po reviziji; da se u slučajevima kada revizija zakonom nije dozvoljena, smatra da je poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe iscrpljeno donošenjem odluke po žalbi na presudu ili žalbi na rešenje.

Dakle, prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu), ili nedopuštenu (ako su osporeni akti doneti pre Ustava).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da je ustavna žalba izjavljena protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Valjevu P. 342/07 od 18. oktobra 2007. godine i drugostepene presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 1871/07 od 25. decembra 2007. godine, te da je nakon toga podnosilac izjavio reviziju koja je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine odbačena kao nedozvoljena.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na navedene presude Opštinskog i Okružnog suda u Valjevu. Naime, podnosilac ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Valjevu Gž. 1871/07 od 25. decembra 2007. godine primio najkasnije 28. januara 2008. godine kada je protiv nje izjavio reviziju, a ustavnu žalbu je izjavio 5. septembra 2008. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je Sud, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na ovo rešenje dopuštena i blagovremena, te je u odnosu na ovo rešenje i cenio navode iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava i slobodu kretanja.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog Živorada Jokića, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 1871/07 od 25. decembra 2007. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužba u ovoj parnici, radi utvrđenja nepostojanja i ukidanja prava službenosti puta, podneta 11. avgusta 2004. godine i u istoj je označeno da je vrednost predmeta spora neprocenjiva; da je odredbom člana 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da je u drugim slučajevima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost spora koju je tužilac označio u tužbi; da je u konkretnom slučaju za dozvoljenost izjavljene revizije merodavna vrednost koju je sud odredio za naplatu takse na radnje stranaka u postupku; da je tužilac u konkretnom slučaju postupajući po nalogu prvostepenog suda 2. novembra 2004. godine uplatio taksu na ovu tužbu u iznosu od 1.000,00 dinara; da je odredbom člana 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 9/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj parnici, bilo propisano da se, između ostalog, za tužbu podnetu pred sudom opšte nadležnosti plaća taksa prema vrednosti predmeta spora - do 10.000,00 dinara vrednosti - iznos od 1.000,00 dinara; da je odredbom člana 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02) bilo propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stravi ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000,00 dinara; da je u konkretnom slučaju plaćena taksa na tužbu u iznosu od 1.000,00 dinara koja odgovara vrednosti predmet spora od 10.000,00 dinara, te da je stoga revizija nedozvoljena.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 3/02), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) i Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02 i 29/04).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, a stupio je na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 40. stav 2). Odredbom člana 8. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02) novelirane su, pored ostalog, odredbe člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara.

Odredbom člana 21. stav 1. Zakona o sudskim taksama bilo je propisano da se u parničnom postupku takse plaćaju prema vrednosti predmeta spora. Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama bilo je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, da će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse, koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.); da kada se radi o naplati takse i tuženi može podneti prigovor da je u tužbi vrednost predmeta spora previsoko određena i tada će sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 4.).

Taksenom tarifom, koja je sastavni deo Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 9/02), tarifnim brojem 1. bilo je, između ostalog, propisano da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti plaća taksa prema vrednosti predmeta spora, i to - do 10.000 dinara vrednosti - 1.000 dinara.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/05 od 5. juna 2008. godine nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama svakog učesnika u tom postupku.

Dakle, odredbom člana 32. stav 1. Ustava izričito je utvrđeno pravo na sudsko raspravljanje spornih pitanja među strankama i odlučivanje od strane suda, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak pred sudom već pokrenut. Međutim, ovim članom nije posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na građanska prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Po oceni Ustavnog suda, iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, presuda od 21. februara 1975. godine, stav 36).

Međutim, pravo na pristup sudu po sebi nije apsolutno i neograničeno. Naime, sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao na primer da se izjavljivanje revizije najvišoj redovnoj sudskoj instanci ograniči visinom vrednosti predmeta spora i uslovom da reviziju izjavi advokat (o ograničenjima prava na pristup sudu vidi presude Evropskog suda za ljudska prava Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 8225/78, presuda od 28. maja 1985. godine, stav 57 i Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 9063/80, presude od 24. novembra 1986. godine, stav 69). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između korišćenih sredstava i cilja kojem se teži.

U konkretnom slučaju, Zakonom o parničnom postupku bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000,00 novih dinara.

Ovakva vrsta propisanog ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja povredu prava na pravično suđenje. Zakon o parničnom postupku izričito utvrđuje razloge zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija, ograničavajući raspravljanje i odlučivanje po ovom vanrednom pravnom sredstvu isključivo na pravna pitanja, uslovljavajući istovremeno da ovo pravno sredstvo može izjaviti jedino advokat i to ukoliko, načelno, vrednost predmeta spora prelazi određeni iznos. Po oceni Ustavnog suda, ovakvo propisivanje uslova ne ograničava građane u jednakoj zaštiti njihovih prava, niti se povređuje suština prava na pravno sredstvo i prava na pristup sudu. Naime, reč je o vanrednom pravnom sredstvu o kome, po određenim pravnim pitanjima, u trećoj instanci odlučuje najviši redovni sud u Republici, preispitujući odluke dve niže sudske instance. Ovo pravno sredstvo je, po oceni Ustavnog suda, pod istim uslovima dostupno svim licima koja zaštitu svojih prava ostvaruju ili pokušavaju ostvariti u parničnom postupku. Takođe, reč je o postupku kome je prethodilo donošenje odluka sudova prve i druge (žalbene) instance, čime je prethodno obezbeđeno Ustavom garatovano pravo na sudsku zaštitu i pravni lek pred sudom. Dakle, po oceni Ustavnog suda, propisivanjem uslova da se revizija može izjaviti ako je, pored ostalog, ispunjen uslov visine vrednosti predmeta spora, ne predstavlja samo po sebi povredu prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i razloge o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da u okviru ispitivanja postojanja povrede prava na pravično suđenje, nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno primene procesnog i materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da konkretan parnični postupak koji je prethodio ustavnosudskom, predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom visinom vrednosti predmeta spora, koja mora da prelazi granični iznos od 300.000,00 dinara, ranije propisan odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je reviziju odbacio kao nedozvoljenu, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Naime, pošto u tužbi vrednost predmeta spora nije opredeljena niti je naknadno utvrđena, Vrhovni sud Srbije je vrednost predmeta spora utvrdio prema iznosu naplaćene sudske takse. Taksa na tužbu plaćena je u iznosu od 1.000,00 dinara, dakle prema vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara u smislu tarifnog broja 1. Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama. Pored toga, parnične stranke nisu imale primedbi na utvrđeni iznos sudske takse, pa samim tim ni na indirektno utvrđenu vrednost predmeta spora. S obzirom da vrednost predmeta spora nije prelazila iznos od 300.000,00 dinara, koji iznos je predstavljao graničnu vrednost i bio merodavan za dozvoljenost (dopuštenost) izjavljene revizije, Ustavni sud je ocenio da Vrhovni sud Srbije nije osporenim rešenjem Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine povredio podnosiočevo pravo na pravično suđenje.

Ocenjujući ostale povrede prava na koje se podnosilac ustavne žalbe formalno pozvao, a koje se odnose na pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i slobodu kretanja iz člana 39. stav 1. Ustava, Sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe nije pružena jednaka zaštita prava pred sudovima, kao ni da mu je povređena sloboda kretanja. Naime, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge, niti je dostavio dokaze koji ukazuju na postojanje povrede slobode kretanja, niti se navedena sloboda može dovesti u vezu sa osporenim rešenjem.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1382/08 od 5. juna 2008. godine i odlučio kao u tački 1. izreke.

Kako je Ustavni sud povodom ustavne žalbe doneo konačnu odluku, zahtev za privremenu obustavu, odnosno odlaganje izvršenja osporenih akata je bespredmetan.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o odbijanju ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda o reviziji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti