Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja zakona u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništeno je rešenje Višeg suda u Nišu kojim je obustavljen izvršni postupak protiv Grada Niša, jer je sud proizvoljno tumačio zakonsku obavezu Grada kao supsidijarnog dužnika.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . M . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da su rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 6736/16 od 11. januara 2017. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 6736/16 od 11. januara 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine.
3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. B. M . iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 8. februara 2017. godine, preko punomoćnika J. S, advokata iz Niša, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 21. septembra 2017. godine i 21. avgusta 2018. godine protiv rešenja Višeg suda u Nišu Gž. 6736/16 od 11. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakla: da je nakon Odluke Ustavnog suda Už-2746/2014 od 7. jula 2016. godine, rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ipv (I) 821/16 od 1. novembra 2016. godine ukinuto prvostepeno rešenje i predmet vraćen sudu na ponovno odlučivanje; da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine usvojen predlog izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te da je isto sprovedeno u celosti, ali da je u postupku po žalbi osporenim rešenjem obustavljen izvršni postupak i preinačeno rešenje Osnovnog suda u Nišu Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine, tako što je odbijen predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ukinute sve sprovedene radnje i odbijen kao neosnovan zahtev izvršnog poverioca za naknadu troškova. Podnositeljka je dalje istakla da je njeno potraživanje nastalo na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine. Kako je Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu na osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda propisana obaveza Grada Niša kao zakonskog supsidijarnog dužnika da isplati naknadu, ukoliko DP „N.“ kao primarni dužnik nije u mogućnosti da obavezu izvrši, to nalazi da je neshvatljiva odluka Višeg suda u Nišu, da izvršni poverilac nije dokazala javnom ili po zakonu overenom ispravom, niti pravnosnažnom ili končanom odlukom donetom u parničnom postupku da je obveznik plaćanja Grad Niš. Pored navedenog, istakla je i da osporenim rešenjem nije odlučeno o njenoj žalbi izjavljenoj na troškove postupka protiv rešenja Osnovnog suda Nišu Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine. U dopunama ustavne žalbe je istakla da je na osnovu osporenog rešenja i predloga Grada Niša doneto rešenje Osnovnog suda u Nišu Ii. 19671/16 od 11. aprila 2017. godine kojim je usvojen predlog za protivizvršenje protiv podnositeljke kao izvršnog poverioca. Dalje je istakla da je u postupku protivizvršenja rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 202/17 od 4. avgusta 2018. godine odbijena kao neosnovana njena žalba i da je u obrazloženju istog navedeno da je neosnovano pozivanje izvršnog poverioca na presudu Evropskog suda za ljudska prava Nikolić i drugi protiv Srbije (predstavka broj 9235/11, od 24. januara 2017. godine). Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje, a istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine odbijen je, kao neosnovan, predlog izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnet protiv izvršnog dužnika Grada Niša, a radi dozvole izvršenja na osnovu izvršne isprave – rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine.
Osnovni sud u Nišu je rešenjem IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine odbio, kao neosnovan, prigovor izvršnog poverioca izjavljen protiv rešenja istog suda Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine.
Odlukom Ustavnog suda Už-2746/2014 od 7. jula 2016. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba ovde podnositeljke i utvrđeno je da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine i rešenjem istog suda IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena; tačkom 2. izreke poništeno je rešenje Osnovnog suda u Nišu IPV (I.) 173/14 od 19. februara 2014. godine i određeno je da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 1576/13 od 10. januara 2014. godine. Ustavni sud je u obrazloženju odluke, pre svega, pošao od presude Evropskog sud a za ljudska prava Rafailović i Stevanović protiv Srbije, predstavka br. 38629/07 i 23718/08, od 16. juna 2015. godine, u kojoj je ponovljen već ranije zauzeti stav da „onda kada je presuda protiv države, njenih tela, ili istovetnih subjekata koji takođe ne uživaju dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, država mora preduzeti inicijativu da izvrši presudu u potpunosti i na vreme. [Ovo stoga što je] država neposredno odgovorna za njihove dugove i ne može da navodi ni nedostatak sopstvenih sredstava ni loš finansijski položaj dužnika kao izgovor za neizvršenje tih odluka“ (stav 61.). „Sud....podseća da se državnim organima ne mogu smatrati samo Vlada i centralni organi države [jer] državni organi mogu biti svi nacionalni državni organi ili organi lokalne samouprave koji vrše javna ovlašćenja, bez obzira na obim njihove autonomije vis-a-vis centralnih organa“ (stav 63.). Najzad, odgovornost države za dugove opština i drugih subjekata ili preduzeća pod upravom lokalnih organa je već utvrđena u jednom broju prethodnih presuda protiv drugih tuženih država (presude De Luca protiv Italije, predstavka broj 43870/04, od 24. septembra 2013. godine, stav 54; Yershova protiv Rusije, predstavka broj 1387/04, od 8. aprila 2010. godine, st. 71-72; Otychenko i Fedishchenko protiv Ukrajine , predstavke br. 1755/05 i 25912/06, od 12. marta 2009. godine, stav 26; Shmalko protiv Ukrajine, predstavka broj 60750/00, od 20. jula 2004. godine, stav 38.) (stav 64.). Dalje je sa pozivom na odredbe člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, ocenio da je istim svakako propisana obaveza Grada Niša, kao supsidijarnog dužnika da isplati naknadu ukoliko DP „N.“, kao primarni dužnik, nije u mogućnosti da obavezu izvrši, ali da u samom Zakonu ne postoji jasno određenje u kom trenutku se aktivira odgovornost supsidijarnog dužnika, odnosno da li tek po okončanju stečajnog postupka (prema stanovištu izvršnog suda), čija delotvornost se dovodi u pitanje imajući u vidu da je podnositeljki određena naknada za oduzeto zemljište još u januaru 2006. godine. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je u svojoj odluci ukazao na to da kako se stečajni postupak sprovodi nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje i da se, saglasno odredbama ranije važećeg Zakona o stečajnom postupku, od dana pokretanja stečajnog postupka nije moglo protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o delotvornosti ovog pravnog sredstva, čak i u situaciji da je predmetno potraživanje bilo prijavljeno u tom postupku (ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-4543/2010 od 24. oktobra 2013. godine). Kako samim Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda nije propisana obaveza ranijeg sopstvenika da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku, ukoliko je nad primarnim dužnikom otvoren stečajni postupak, niti je istim Zakonom uopšte određeno koji je to trenutak koji bi se smatrao „krajnjom nemogućnošću za isplatu“ na strani primarnog dužnika, Ustavni sud je našao da je stanovište izraženo u osporenim aktima, prema kome podnositeljka tek po okončanju predmetnog stečajnog postupka nad DP „N .“, može zahtevati naknadu od Grada Niša, doneto na osnovu proizvoljnog pravnog zaključivanja izvršnog suda, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe, čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje.
U daljem toku postupka, rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Nišu Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine, usvojen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnositeljke, protiv Grada Niša na osnovu izvršne isprave, rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine i dozvoljeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika radi naplate glavnog duga u iznosu od 10.482.920,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2005. godine do isplate i troškova izvršenja u iznosu od 62.500,00 dinara , plenidbom novčanih sredstava na tekućem računu izvršnog dužnika do potpunog namirenja izvršnog poverioca. Sud je spise predmeta 1. decembra 2016. godine dostavio na sprovođenje javnom izvršitelju S . M.
Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe je preko Osnovnog suda u Nišu 14. decembra 2016. godine izjavila žalbu protiv stava drugog izreke rešenja istog suda Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine kojim su joj dosuđeni troškovi izvršenja u iznosu od 62.500,00 dinara. U žalbi je istakla da joj rešenjem prvostepenog suda nisu priznati svi nužni troškovi nastali u ovom postupku. Podneskom od 26. decembra 2016. godine, dostavila je odgovor na žalbu izvršnog dužnika i predložila da drugostepeni sud žalbu izvršnog dužnika odbije kao neosnovanu, a istim podneskom je istakla zahtev za naknadu troškova odgovora u iznosu od 30.000,00 dinara.
Rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 6736/16 od 11. januara 2017. godine usvojena je žalba Grada Niša i obustavljen izvršni postupak. Preinačeno je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Nišu Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine i odbijen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca kojim je tražila da se dozvoli izvršenje protiv izvršnog dužnika Grada Niša, radi naplate duga na osnovu izvršne isprave – rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje. Istim rešenjem je odbijen kao neosnovan zahtev izvršnog poverioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi, pre svega, da je žalba protiv prvostepenog rešenja izjavljena samo od strane izvršnog dužnika, dok se u odnosu na izvršnog poverioca navodi da je preko punomoćnika dostavio odgovor na žalbu od 26. decembra 2016. godine u kome je predložila da drugostepeni sud odbije kao neosnovanu žalbu izvršnog dužnika i potvrdi prvostepeno rešenje i konstatovano je da je izvršni poverilac opredeljeno istakla troškove za sastav odgovora u iznosu od 30.000,00 dinara. Viši sud u Nišu je, polazeći od odredbi člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je strogo formalan zakon, našao da u konkretnom slučaju nije bilo mesta donošenju pobijanog rešenja kojim će se dozvoliti izvršenje protiv Grada Niša kao izvršnog dužnika, s obzirom na to da se izvršenje traži na osnovu izvršne isprave u kojoj je kao obveznik plaćanja naknade označen P. „N .“, ali ne i Grad Niš protiv koga je podnet predlog za izvršenje. Pored toga, navedeno je da izvršni poverilac prelaz dugovanja iz izvršne isprave sa P. „N .“ na Grad Niš nije dokazao javnom ili po zakonu overenom ispravom, niti eventualno pravnosnažnom ili konačnom presudom donetom u parničnom postupku, a na šta je obavezan shodno odredbama napred navedenog člana 48. istog zakona. Osporenim rešenjem je odbijen kao neosnovan zahtev izvršnog poverioca za naknadu troškova drugostepenog postupka jer prema nalaženju drugostepenog suda davanje odgovora na žalbu ne spada u nužne troškove.
Ustavni sud je uvidom u presudu Evropskog suda za ljudska prava Nikolić i drugi protiv Srbije (predstavka br oj 9235/11 , od 24. januara 2017. godine) utvrdio da je ovde podnositeljki ustavne žalbe, B. M, utvrđena povreda člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i da Evropski sud nije neophodno razmatrao pritužbu prema članu 13. Evropske konvencije. Takođe je utvrđeno da je tužena država dužna da obezbedi izvršenje rešenja od 26. januara 2006. godine isplatom podnosiocima, iz sopstvenih sredstava u roku od tri meseca, iznosa dosuđenih tim rešenjem, umanjeno za iznose koji su možda već isplaćeni po ovom osnovu i da po isteku gore navedena tri meseca do isplate, treba platiti običnu kamatu na gore navedene iznose po stopi koja je jednaka najnižoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke u zakonskom periodu uz dodatak od tri procentna poena.
Uvidom u dopis Ministarstva pravde – Odeljenja za zastupanje Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava broj: Eip-3/17 od 20. januara 2020. godine, Ustavni sud je utvrdio da postupajući po presudi Evropskog suda Nikolić i drugi protiv Srbije (predstavka br oj 9235/11 , od 24. januara 2017. godine), Republika Srbija nije isplatila materijalnu štetu podnositeljki B . M, s obzirom na to da je ova podnositeljka isplaćena u izvršnom postupku na osnovu rešenja Osnovnog suda u Nišu II. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine. Međutim, imajući u vidu da je Grad Niš kao izvršni poverilac naknadno podneo predlog za protivizvršenje u navedenom izvršnom postupku, to je Državno pravobranilaštvo zatražilo informaciju od Osnovnog suda u Nišu o daljem toku izvršnog postupka, odnosno da li je protivizvršenje eventualno sprovedeno i istaklo da od navedenog zavisi da li će Republika Srbija izvršiti isplatu materijalne štete podnositeljki.
4. Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); da kad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, niti da postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta, rešenjem će utvrditi da podnosiocu zahteva pripada pravo na novčanu naknadu (član 7. stav 1.); da ako nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, da je postupak pred sudom hitan, a da će se naknada odrediti na način i po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 9.); da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade; da u slučaju kad se oduzeto zemljište nalazi u privatnoj svojini, naknadu snosi organizacija koja je to zemljište otuđila iz društvene svojine i da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz stava 1. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (član 12.).
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17) je propisano da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć – ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku; da kad posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave potraživanje pređe sa izvršnog poverioca na drugo lice, na predlog sticaoca zaključkom se utvrđuje da je on stupio na mesto izvršnog poverioca, ako prelaz dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom i da se odredbe st. 1. i 2. ovog člana shodno primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik, kao i kada posle donošenja rešenja o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave obaveza izvršnog dužnika pređe na drugo lice, kao sticaoca obaveze (član 48. stav 1, 2. i 3.) .
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom, ali da njegov zadatak jeste da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne. Polazeći od toga, Ustavni sud ukazuje na to da je potrebno ispitati da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljke.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud najpre ističe da se ustavnopravni razlozi na kojima podnositeljka ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju na ranijoj Odluci Ustavnog suda Už-2746/2014 od 7. jula 2016. godine u pogledu primene člana 12. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, zauzeto stanovište da je navedenim zakonom svakako propisana obaveza Grada Niša kao supsidijarnog dužnika da isplati naknadu ukoliko DP P. „N .“, kao primarni dužnik, nije u mogućnosti da obavezu izvrši, te da je ocenio da je zaključivanje izvršnog suda da se obaveza Grada Niša aktivira tek po okončanju stečajnog postupka nad DP P. „N .“ proizvoljna i na štetu podnositeljke. Međutim, osporeno rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 6736/16 od 11. januara 2017. godine je, prema navodima podnositeljke ustavne žalbe , doneto protivno stanovištu izraženom u Odluci Ustavnog suda Už-2746/2014 od 7. jula 2016. godine.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud zaključuje da je prvo sporno pravno pitanje, koje se tiče aktiviranja obaveze Grada Niša kao supsidijarnog dužnika, već bilo predmet ocene Ustavnog suda u Odluci Už-2746/2014 od 7. jula 2016. godine, s tim što je u navedenoj odluci zauzeto stanovište da Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda nije propisana obaveza ranijeg sopstvenika da svoje potraživanje prijavi u stečajnom postupku, ukoliko je nad primarnim dužnikom otvoren stečajni postupak, niti je Zakonom uopšte određeno koji je to trenutak koji bi se smatrao „krajnjom nemogućnošću za isplatu“ na strani primarnog dužnika, te je da stanovište izraženo u osporenim aktima, prema kome podnositeljka tek po okončanju predme tnog stečajnog postupka nad DP P. „N.“ može zahtevati naknadu od Grada Niša, doneto na osnovu proizvoljnog pravnog zaključivanja izvršnog suda.
Međutim, Ustavni sud nalazi da predmet ove ustavne žalbe zapravo predstavlja drugo sporno pravno pitanje: da li u odnosu na Grad Niš kao supsidijarnog dužnika, izvršni poverilac, ovde podnositeljka mora imati izvršnu ispravu.
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju propisano je da se izvršenje određuje na osnovu izvršne isprave (član 41.) koja je podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni, između ostalog izvršni poverilac i izvršni dužnik (član 47.). Izvršenje se određuje i na predlog lica koje u izvršnoj ispravi nije određeno kao izvršni poverilac, odnosno protiv lica koje nije označeno kao izvršni dužnik, ali samo pod uslovima propisanim članom 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te sledeći navedenu odredbu moglo bi se zaključiti da se protiv opštine, odnosno Republike Srbije ne može odrediti izvršenje obaveze bez prethodnog pribavljanja odgovarajuće izvršne isprave.
Međutim, Ustavni sud nalazi da je odredbama člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odstupljeno od formalnog legaliteta u smislu člana 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojim je propisano da su pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani izvršnom i verodostojnom ispravom i da sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave. Ova zakonska odredba propisuje osnove promene titulara potraživanja ili obaveze. Ovde se prelaz potraživanja, odnosno obaveze može dokazivati , osim izvršnom ispravom , i javnom ili po zakonu overenom ispravom kojom se dokazuje da je potraživanje odnosno obaveza iz izvršne ili verodostojne isprave prešla na lice koje stupa na mesto izvršnog poverioca, odnosno izvršnog dužnika, a ako takav dokaz nije moguć pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku. Na taj način su određeni načini na koji se mora dokazati prelaz potraživanja.
Imajući u vidu navedeno, a polazeći pre svega od sadržine člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, Ustavni sud ističe da je istim propisano da „u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu, obavezu isplate te naknade izvršiće opština, a ako i ona nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija“.
Iz navedenog, prema nalaženju Ustavnog suda, sledi da je odredbom člana 12. navedenog Zakona propisan obavezan, a ne fakultativan prelaz obaveze na isplatu novčane naknade za oduzeto zemljište. Osim toga, podnositeljki ustavne žalbe je pravo na naknadu i obim naknade određen pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, pa prelazak obaveze isplate novčane naknade u smislu člana 12. navedenog Zakona sa organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknade na opštinu (Grad Niš), a potom i na Republiku Srbiju nije rezervisano samo za nemogućnost sprovođenja izvršenja, već se odnosi na sve slučajeve nemogućnosti obveznika da isplati naknadu ranijem sopstveniku ili njegovim pravnim sledbenicima, budući da je prelaz obaveze sa izvršnog dužnika na treća lica određen prinudnim propisima kojima je uređen izvršni postupak.
U prilog navedenog, obaveza na isplatu već određene novčane naknade od strane opštine, odnosno Republike Srbije kada organizacija nije u mogućnosti da to učini, utvrđena je Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, te Ustavni sud ocenjuje da bi dokazivanje prelaza obaveze u konkretnom slučaju sa obveznika naknade DP P. „N .“ na Grad Niš pribavljanjem izvršne isprave, bila izlišna, jer je ta obaveza izvesna, jasna i proizlazi neposredno iz samog zakona (vid. pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno na sednici od 28. februara 2000. godine – bilteni Vrhovnog suda Srbije, br. 3/05 i 4/08). Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je stanovište izraženo u osporenom rešenju, prema kome nije bilo mesta donošenju rešenja o dozvoli izvršenja protiv Grada Niša kao izvršnog dužnika, s obzirom na to da se izvršenje traži na osnovu izvršne isprave u kojoj je kao obveznik plaćanja naknade označen DP P. „N .“, ali ne i Grad Niš protiv koga je podnet predlog za izvršenje, doneto na osnovu proizvoljnog pravnog zaključivanja drugostepenog suda, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je osporenim rešenjem, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-1065/2017 od 13. februara 2020. godine.
Pored navedenog, Ustavni sud ističe da za podnositeljku ustavne žalbe svakako nije prestao pravni interes za utvrđivanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 6736/16 od 11. januara 2017. godine, iako joj je presudom Evropskog suda za ljudska prava Nikolić i drugi protiv Srbije (predstavka broj 9235/11, stav 27 , od 24. januara 2017. godine), utvrđena povreda člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz ovu konvenciju, zbog neizvršenja rešenja Opštinskog suda u Nišu R. 500/05 od 26. januara 2006. godine, jer se i u ovom predmetu, kao i u predmetima u kojima su donete presuda R. Kačapor i druge podnositeljke protiv Srbije (predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06 , od 15. januara 2008. godine, st. 115-116. i stav 120. i presuda Crnišanin i druge podnositeljke predstavki protiv Srbije (predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06 , od 13. januara 2009. godine st. 123-124 . i st. 133-134 .) pokreću pitanja slična pitanjima pokrenutim u ovom slučaju. Ustavni sud nalazi da podnositeljka i pored utvrđenih povreda člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju u konkretnom slučaju nije izgubila „status žrtve“, jer je upravo osporeno rešenje poslužilo kao osnov za protivizvršenje Grada Niša.
6. Shodno navedenom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe rešenjem Višeg suda u Nišu Gž- 6736/16 od 11. januara 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.
7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem rešenja Višeg suda u Nišu Gž-6736/16 od 11. januara 2017. godine i određivanjem da nadležni sud ponovo odluči o žalbama stranaka izjavljenim protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu Ii. 19671/16 od 1. decembra 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava .
9. Ustavni sud nije posebno razmatrao ni povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, s obzirom na to da je presudom Evropskog suda za ljudska prava Nikolić i drugi protiv Srbije (predstavka br oj 9235/11 , od 24. januara 2017. godine) utvrđena povreda člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju.
10. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.
11. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).
12. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.