Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Nišu u predmetu K. 135/19 (ranije pred istim sudom u predmetu K. 72/18, pred Osnovnim sudom u Aleksincu K. 54/18 i pred Osnovnim sudom u Nišu K. 2804/12 ) povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Kraljeva podne o je Ustavnom sudu, 28. oktobra 20 20. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Nišu K. 135/19 od 17. juna 20 20. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 620/20 od 16. septembra 20 20. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Nišu u predmetu K. 135/19 (ranije pred istim sudom u predmetu K. 72/18 , pred Osnovnim sudom u Aleksincu u predmetu K. 54/186 i pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu K. 2804/12).

U ustavnoj žalbi je osporena pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i navedeno da je osporeni krivični postupak trajao sedam godina i 11 mesec i.

Podnosilac je predloži o da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su u konkretnom slučaju povređena prava podnosi oca; da poništi osporene presude kao i da utvrdi pravo podnosioc u na naknadu nematerijalne štete. Troškove ustavnosudskog postupka tražio je u iznosu od 75.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz spisa predmeta Višeg suda u Nišu K. 135/2019, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Ki. 2521/12 od 17. oktobra 2012. godine protiv podnosioca ustavne žalbe je određeno sprovođenje istrage zbog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i određen je pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se računa od 17. oktobra 2012. godine, kada je lišen slobode.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 2184/12 od 23. oktobra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja o sprovođenju istrage, dok je povodom njegove žalbe pritvor prema njemu ukinut i određeno da se osumnjičeni odmah pusti na slobodu.

Optužnicom Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 4631/12 od 1. novembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe i još dvojici okrivljenih stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi u saizvršilaštvu iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 968/13 od 23. maja 2013. godine odbijeni su kao neosnovani prigovori optuženih protiv optužnice, te je sud 1. jula 2013. godine zakazao glavni pretres za 24. septembar 2013. godine, koji je na molbu branioca podnosioca ustavne žalbe prezakazan za 25. oktobar 2013. godine , zbog ranije zakazanih glavnih rasprava parnicama pred Osnovnim sudom u Kraljevu.

Glavni pretres je pred Osnovnim sudom u Nišu bio zakazan ukupno tri puta (24. septembra, 25. oktobra i 20. decembra 2013. godine). Dana 25. oktobra 2013. godine branilac podnosioca ustavne žalbe nije pristupio na glavni pretres, a pretpostavke za održavanje nisu postojale s obzirom na to da nije pristupio ni prvookrivljeni M.M.), dok 20. decembra 2013. godine, sud nije održao glavni pretres jer konstatovao da je za postupanje nadležan Osnovni sud u Aleksincu. Naime, 1. januara 2014. godine, počela je primena Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („ Službeni glasnik RS“, broj 101/13), pa je mesna nadležnost za postupanje u predmetnom postupku prešla je na Osnovni sud u Aleksincu, koji je zadržao broj predmeta K. 2804/12).

Pripremno ročište za glavni pretres je pred Osnovnim sudom u Aleksincu u toku 2014. godine bi lo je zakazano pet puta (5. marta, 28. aprila, 18. jula, 13. oktobra i 28. novembra), a nijednom održan, i to 5. marta zbog nedolaska branioca prvookrivljenog M.M, a ostala četiri puta nije pristupao prvookrivljeni M.M. Branilac podnosioca ustavne žalbe nije pristupio dva puta (13. oktobra o 28. novembra), međutim to nije bio razlog neodržavanja, jer prvokrivljeni nije bio prisutan.

U toku 2015. godine pripremno ročište je zakazano dva puta (4. februara i 20. marta), a nije moglo da se održi zbog nemogućnosti suda da obezbedi prisustvo prvookrivljenog M.M, zbog čega je za njim rešenjem Kv. 124/15 od 15. aprila 2015. godine raspisana poternica i određen pritvor, a naredbom suda od 26. avgusta 2015. godine određeno je da se sačeka sa postupanjem u predmetu do realizacije raspisane poternice i određen je rok evidencije spisa do 15. decembra 2015. godine . Branilac podnosioca ustavne žalbe nije pristupio nijedanput, međutim to nije bio razlog neodržavanja, jer prvokrivljeni nije bio prisutan.

U toku 2016. godine pred Osnovnim sudom u Aleksincu nije preduzeta nijedna procesna radnja. Iz spisa predmeta utvrđeno je da je postupajućem sudiji predmet izn esen iz evidencije 16. decembra 2015. godine, kada je data naredba „u kal. do 1. maja 2016“, a potom je produžavan rok evidencije do 1. novembra 2016. godine, 15. marta, 15. septembra i 23. decembra 2017. godine.

Dana 19. jula 2017. godine Osnovni sud u Aleksincu je obavešten da je prvookrivljeni 11. jula 2017. godine lišen slobode i ekstradiran iz Makedonije i da je sproveden u KPZ Niš na izdržavanje kazne zatvora po naredbi Ik. 104/15 od 5. avgusta 2015. godine, te je sud 7. mart 2018. godine doneo rešenje K. 54/18 o stvarnoj nenadležnosti Osnovnog suda u Aleksincu, koje je postalo pravnosnažno 7. maja 2018. godine i spisi premeta su 25. juna 2018. godine dostavljeni Višem sudu u Nišu na dalje postupanje, gde je zaveden pod brojem K. 72/18. Naime, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16), a u vezi sa članom 23. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) stvarna nadležnost za postupanje u predmetnom krivičnom postupku prešla je na Viši sud u Nišu.

Više javno tužilaštvo u Nišu je aktom Kt. 37/18 od 19. jula 2018. godine prihvatilo zastupanje optužnice Osnovnog suda u Nišu Kt. 4631/12 od 1. novembra 2012. godine.

U toku 2018. godine glavni pretres pred Višim sudom u Nišu u predmetu K. 72/18 bio je zakazan tri puta (27. septembra, 30. oktobra i 29. novembra) i nijedanput održan, od toga dva puta zbog razloga koji se tiču podnosioca ustavne žalbe – 30. oktobra novoangažovani branilac je tražio da se upozna sa predmetom, a 29. novembra 2018. godine podnosilac ustavne žalbe nije pristupio na glavni pretres.

Glavni pretres je započeo tek 4. marta 2019. godine (17. januara 2019. godine konstatovano je da nisu bile ispunjene pretpostavke za održavanje iako su svi okrivljeni sa braniocima bili prisutni, kao i zastupnik optužbe), te je 27. marta 2019. godine doneta presuda K. 72/18, koja je u žalbenom postupku ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1. 730/19 od 17. oktobra 2019. godine .

U ponovnom postupku u predmetu K. 135/19 glavni pretres je u toku 2019. godine bio zakazan još dva puta, od kojih je održan samo 18. decembra (20. novembra branilac podnosioca ustavne žalbe nije pristupio) , a u toku 2020. godine bio je zakazan četiri puta (22. januara održan – saslušani okrivljeni i svedoci; 19. februara podnosilac ustavne žalbe traži da se upozna sa preciziranom optužnicom, koja je sudu predata 28. januara 2020. godine; 23. marta nije održano zbog nedolaska svih stranaka zbog proglašenja vanrednog stanja zbog zarazne bolesti COVID, a 8. juna 2020. godine doneta je ovde osporena presuda, koja je potvrđena presudom Kž1. 620/20 od 16. septembra 2020. godine .

Podnosilac ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu primio 21. oktobra, a njegov branilac 30. septembra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak prema podnosiocu ustavne žalbe pokrenut 17. oktobra 201 2. godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 620/20 od 16. septembra 20 20. godine, iz čega sledi da je osporeni krivični postupak prema njemu trajao sedam godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okon čan u okviru razumnog roka. Pritom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioc a. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka od sedam godina i 11 mesec i ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova Ustavni sud je imao u vidu da je nakon podizanja optužnice i njenog stupanja na pravnu snagu nadležnost suda za postupanje u predmetnom krivičnom postupku dva puta menjana zbog izmena zakona, i to tako što je najpre 1. januara 2014. godine, početkom primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), mesna nadležnost sa Osnovnog suda u Nišu prešla na Osnovni sud u Aleksincu, a potom stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16), pooštrena je kazna za krivično delo iz člana 350. Krivičnog zakonika, pa je saglasno članu 23. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) nadležnost za postupanje u predmetnom krivičnom postupku prešla je na Viši sud u Nišu.

Međutim, navedene izmene zakona ne mogu biti opravdanje za činjenicu da je glavni pretres započeo tek 4. marta 2019. godine, odnosno nakon pet godina i deset meseci od stupanja optužnice na pravnu snagu (rešenjem Osnovnog suda u Nišu Kv. 968/13 od 23. maja 2013. godine odbijeni su prigovori okrivljenih protiv optužnice). U navedenom periodu Osnovni sud u Nišu je bio nadležan za postsupanje devet meseci u kom periodu je glavni pretres zakazan samo tri puta. Naročitu neažurnost Ustavni sud uočava u postupanju Osnovnog suda u Aleksincu na kojeg je prešla nadležnost za postupanje 1. janaura 2014. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), a koji se oglasio stvarno nenadležnim tek 7. marta 2018. godine i predmet ustupio Višem sudu u Nišu kao stvarno i mesno nadležnom, iako je 1. juna 2017. godine, počela primena Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16) , a 19. jula 2017. godine Osnovni sud u Aleksincu je obavešten da je prvookrivljeni, kojem je taj sud odredio pritvor 15. aprila 2015. godine, lišen slobode i ekstradiran iz Makedonije. Ustavni sud, stoga konstatuje da Osnovni sud u Aleksincu nije mogao da obezbedi procesne pretpostavke za održavanje pretresa zbog nedolaska provookrivljenog ili njegovog branioca nijedanput u toku 2014. godine, a da u periodu od 15. aprila 2015. godine, kada je raspisana poternica i određen pritvor prema prvookrivljenom M.M, do 17. marta 2018. godine (iako je M.M. bio lišen slobode 11. jula 2017. godine) nije preduzeta nijedna procesna radnja, niti je bilo predloga za suđenje u odsustvu, što po oceni Ustavnog suda ukazuje na očiglednu nemarnost nadležnih državnih organa u sprovođenju predmetnog sudskog postupka.

Pored navedenog Ustavni sud je utvrdio da je u periodu od sedam godina mesec dana (ukupno 85 meseci), računajući od stupanja optužnice na pravnu snagu 23. maja 2013. godine do završetka glavnog pretresa 8. juna 2020. godine, glavni pretres bio zakazan ukupno 23 puta, a održan svega sedam puta .

Stoga, Ustavni sud smatra da je neadekvatno postupanje nadležnih državnih organa, u konkretnom slučaju, imalo presudan uticaj da predmetni krivični postupak izađe izvan okvira razumnog trajanja.

Razmatrajući činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak vođen protiv trojice okrivljenih, kao i da je nadležno tužilaštvo jedanput preciziralo optužnicu, ali nalazi da navedeno, u konkretnom slučaju, ne može da utiče na ocenu Suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu ustavne žalbe, već je bilo od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe, kao okrivljeni, imao opravdani interes da se predmetni krivični postupak okonča u razumnom roku, te ispitujući da li je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem doprineo prekomernom trajanju predmetnog sudskog postupka Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov branilac nisu pristupili na glavni pretres ukupno osam puta, ali da od toga glavni pretres pet puta ne bi mogao da se održi i da su oni bili prisutni, jer nisu bile ispunjene druge procesne pretpostavke za održavanje glavnog pretresa, te da je glavni pretres jedanput prezakazan na molbu branioca podnosioca ustavne žalbe, jedanput je odložen jer je novoangažovani branilac tražio vreme za pripremu odbrane, a jedanput na zahtev podnosioca ustavne žalbe da se upozna sa preciziranom optužnicom.

Ustavni sud, stoga, utvrđuje da postoji izvestan doprinos na strani podnosioca ustavne žalbe za trajanje predmetnog sudskog postupka, što je imao u vidu prilikom utvrđivanja visine naknade nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosioc u ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka , složenost samog postupka , doprinos podnosioca ustavne žalbe, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke (videti Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Razmatrajući ostale navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže detaljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je , stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti